Predrag Radonjić – Rat zapravo nije ni prestao

Razgovarala NATAŠA JOVANOVIĆ

Srbima se sa više strana nameće prihvatanje „nove realnosti“, kako se obično naziva kosovska samoproglašena nezavisnost, kao preduslov da budu prihvaćeni kao ljudi sa nekakvim pravima. Dakle, ono što svom dubinom svog bića ne prihvataju

Sporazum je prvi srpski dugometražni igrani film snimljen na Kosovu i Metohiji nakon rata. Završen sa veoma skromnim sredstvima i u izuzetno teškim i specifičnim okolnostima, premijerno je prikazan u takmičarskim selekcijama festivala u Nišu, Vrnjačkoj Banji i Leposaviću, a u međuvremenu je uvršćen u glavne programe međunarodnih festivala u Barseloni, Londonu i Klužu. Na beogradskoj premijeri u Domu omladine publika je ispunila gledalište velike sale do poslednjeg mesta. O ovom umnogome neobičnom filmu razgovaramo sa scenaristom i rediteljem Predragom Radonjićem.

„Sporazum“ se bavi posleratnom situacijom na KiM i odnosima i položajem Srba i Albanaca. Čini se da vas aktuelni događaji ne demantuju…

Nažalost. Kako piše i u sižeu filma, stvarnost na Kosovu i Metohiji određena je i dalje ratnim nasleđem. U nekom slobodnijem smislu iskazano, rat zapravo i nije prestao, kao što i nije nastao kada su počeli obračuni i bombardovanje. U pitanju je konflikt koji traje već vekovima, koji poprima različite forme, od političkih do oružanih, i koji zapravo određuje, pretežno tragično, živote ljudi. To sam na neki način hteo da predstavim u „Sporazumu“.

Apatrid u sopstvenoj kući, tema je kojom se malo ko bavio oslikavajući život kosovskometohijskih Srba. Zašto ste izabrali tu temu, i zašto je ona tako malo zastupljena?

Živimo u dobu takozvanih postistina, gde se ono što se predstavlja kao realnost formira više na osnovu političkih potreba nego činjeničnog stanja. U vremenima kada se nalazi argumentacija da se Pećka Patrijaršija, Dečani i Gračanica prikažu kao deo nekakve instant kosovske kulturne baštine, koju uzgred ni sami Albanci ne uzimaju za ozbiljno osim kao prelazno rešenje do potpune albanizacije, dakle kada se nešto što je u samim temeljima srpske istorije, kulture i državnosti pokušava oduzeti, zašto se onda čuditi da vas neko proglasi i za uljeza u sopstvenom domu? Kao novinar i kao čovek svedok sam tog apsurda i osećao sam da mi je dužnost da o tome posvedočim u nekoj estetskoj formi. Nisam jedini, ali nas nema koliko je potrebno.

[restrict]

Kosovo je u „Sporazumu“ mesto gde su razmere nasilja i bezvlašća nesagledive. U kom trenutku je pravo kosmetskih Srba na život suspendovano, te da li suspenzija i u kojoj meri traje i danas?

Ta suspenzija je, nažalost, nešto što traje i što se pogoršava. Srbima se sa više strana nameće prihvatanje „nove realnosti“, kako se obično naziva kosovska samoproglašena nezavisnost, kao preduslov da budu prihvaćeni kao ljudi sa nekakvim pravima. Dakle, ono što svom dubinom svog bića ne prihvataju. I to je čak samo privremeno licemerje do konačne dezintegracije, bilo fizičke bilo identitetske.

Koliko je činjenica da je okosnica priče nastala na osnovu jednog tragičnog slučaja koji ste propratili radeći kao novinar na Kosovu i Metohiji doprinela autentičnosti filma?

Zbog potreba unutrašnje logike narativne strukture scenarija, odnosno motivisanosti delovanja likova i povezivanja radnji, potom intuitivnih osvetljavanja njenih nepoznatih i zatamnjenih delova, kao i tendencije oslikavanja nekih drugih bitnih okolnosti, ona je pretrpela znatne izmene, bila dopunjena sličnim, takođe dokumentarno utemeljenim iskustvima, što u krajnjem umnogome dovodi u pitanje vezu sa izvornim zbivanjem. Zato radije ističem činjenicu da je „Sporazum“ proistekao ne iz istinitog događaja već iz istine, ličnog sagledavanja stvarnosti koju sam beležio tokom petnaestogodišnjeg novinarskog iskustva na Kosovu i Metohiji, koje je tražilo i zahtevalo put i način da se sublimira i iskaže na stvaralački, sažet i simboličan način.

Od glasno izgovorenog pitanja da li je odluka glavnog junaka jedino ispravna, pa do potpunog nestanka, odnosno iseljavanja Srba sa ove teritorije, možda nije daleko. Da li nezaštićena dijaspora u nepriznatoj državi ima pravo na izbor?

Ima. Glavni junak filma kog igra Aleksandar Mihailović kaže u završnici filma da čovek uvek ima izbor. Sve ostalo što čoveku služi kao opravdanje i navodno obrazloženje da se nešto mora učiniti, samo su izgovori koje ih sam sebi daje u smislu samoopravdavanja sopstvenih slabosti. To čak važi i kada su pitanju i najvrednije stvari, kao što su budućnost sopstvene porodice pa i dece.

Moralna superiornost nije rezervisana za Srbe u vašem filmu. U pojedinim trenucima, mereno vrednostima njihove kulturološke potke, ona je na strani pojedinaca albanske nacionalnosti. Realno?

Nema moralne superiornosti nijedne strane. A to da su Albanci pokazali veći stepen jedinstva i spremnosti na žrtvovanje što se tiče svojih nacionalnih ciljeva činjenica je jasna svima, pa i onima kojima se ona nikako ne dopada. S naše strane, objektivno sagledavanje stanja, želja i mogućnosti kojima raspolažemo je nešto od čega je neophodno poći u kreiranju bilo kakvih politika i ciljeva. Mi smo, nažalost, ljudi koji olako od megalomanije dolaze do defetizma.

Najupečatljiviju rečenicu u filmu izgovara Šiptar u srpskoj kafani, kada Srbinu koji likuje što je prodao imovinu i odlazi iz te nedođije, odgovara na albanskom: Nemaš ti više ništa. Zvuči kao kletva…

Likovanje Albanca u filmu je lažno i koristi ga da bi se sam pred sobom i drugima opravdao. To da čovek može pukim novcem obezbediti sreću nakon što se iskoreni iz svog zavičaja, identiteta, otuđi od komšija i familije, zabluda je koju su osetili na svojoj koži mnogi Srbi sa Kosova i Metohiji.

Izbeglički kamp sniman je u Gračanici gde i danas u kontejnerima žive ljudi. Čija su oni briga?

Oni su slika nečiste savesti svih strana. U izbegličkom kampu u Gračanici u kontejnerima žive mahom ljudi proterani iz Prištine tokom martovskog pogroma 2004. godine. Oni su za potrebe filma bili statisti, „glumili“ su sami sebe.

Posle gledanja vašeg filma nameće se pitanje da li su međunarodne snage došle na Kosovo da bi donele pravičnost i demokratiju ili da bi etnički očistile ovaj prostor?

One su to došle radi ostvarivanja svojih geostrateških potreba. Nisu došle ni da bi proterale Srbi ni da bi zaštitile Albance i njihova ljudska prava. A kamoli da bi donele demokratičnost, toleranciju i prosperitet. Njima na Balkanu savršeno odgovaraju samo mali, bezuticajni feudi, kojima upravljaju gospodari što jedino treba da obezbede stabilnost i poslušnost.

Zanimljivo bi bilo čuti kako ste nabavljali i pravili kostime i rekvizite, uniforme raznih policija i vojski, replike oružja, i kako ste uopšte sve to dopremili na Kosovo i Metohiju?

To je zaista posebna priča. Pošto nismo mogli da dobijemo potrebne dozvole, morali smo da se snalazimo kako umemo. Pomenuću samo da smo scenu na uništenom seoskom groblju zapravo snimili u centru Prištine, glavnog grada „najmlađe evropske demokratije“, na srpskom delu gradskog groblja. I to tako što smo ušli kao lažna novinarska ekipa, pomešani s drugim medijima, za delegacijom francuske ambasade koja je došla da položi vence povodom neke godišnjice Prvog svetskog rata na grobove francuskih vojnika. Sa ekstremno skromnim budžetom kojim smo raspolagali ovo nam je bio i način da smanjimo troškove jer nismo morali da pravimo scenografiju, odnosno lažne polomljene nadgrobne spomenike. Slično je bilo i sa snimanjem drugih scena. Scena prelaska „granice“ Srbije i Kosova snimljena je na napuštenom srpskom punktu administrativnog prelaza Končulj; scene u kući u povratničkom selu i u dvorištu ispred nje, nastale su u naselju napravljenom za raseljene u Ćeranovici, opština Novo Brdo, gde se sa teškom mukom, reklo bi se i bezuspešno, pokušava realizovati povratak Srba proteranih iz svojih kuća, popaljenih nakon rata i dolaska mirovnih snaga 1999. godine, gde nam je kosovska policija poslednjeg snimajućeg dana prekinula rad, bez jasnog i razumnog obrazloženja; ovome svakako treba pridodati scene snimljene u pitoresknoj Velikoj Hoči, kao što su one ispred jedne od najlepših malih crkava u Metohiji, Svetog Jovana, i zasede na delu puta u manastirskom imanju, gde nam je jedino bilo moguće i bezbedno, pošto dozvole od policije da to učinimo drugde ni nakon nekoliko meseci potraživanja nismo dobili.

Gde je srpska kultura na KiM danas i kakav je odnos Beograda i kulturne elite prema njoj?

Srpska kultura postoji, time i smeta. Imamo rad i nekih pojedinaca i nekih institucija koji može poslužiti i drugima za uzor. Tu je pre svega Narodno pozorište Priština koje su pratili i veliki svetski mediji, koje najbolje prezentuje amblematična pozorišna predstava „Hotel Kosovo“ Nenada Todorovića, funkcionisanje Doma kulture u Gračanici na kojem bi pozavideli i u velikim regionalnim centrima i kojim rukovodi pesnik Živojin Rakočević… Previše njih koji to zaslužuju nisam pomenuo, jer za to nema prostora.

Uradili ste serijal o kulturnoj baštini na KiM, sada film o Srbima povratnicima koji oslikava zbilju na način drugačiji od stereotipnog. Uz sve to vi praktično živite na Kosovu…

Živim i u Beogradu i u Gračanici. Na taj način čini mi se da sam u povlašćenoj poziciji da stvari sagledavam iz dvojake perspektive. Mogao bih samo da kažem da Srbija bez Kosova i Metohije i svega što na njemu imamo teško može sačuvati identitet, kao i da Kosovo i Metohija i Srbi koji tamo žive, kao i sve naše kulturno i versko nasleđe, bez Beograda i Srbije ne mogu preživeti.    

[/restrict]