Предраг Радоњић – Рат заправо није ни престао

Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Србима се са више страна намеће прихватање „нове реалности“, како се обично назива косовска самопроглашена независност, као предуслов да буду прихваћени као људи са некаквим правима. Дакле, оно што свом дубином свог бића не прихватају

Споразум је први српски дугометражни играни филм снимљен на Косову и Метохији након рата. Завршен са веома скромним средствима и у изузетно тешким и специфичним околностима, премијерно је приказан у такмичарским селекцијама фестивала у Нишу, Врњачкој Бањи и Лепосавићу, а у међувремену је увршћен у главне програме међународних фестивала у Барселони, Лондону и Клужу. На београдској премијери у Дому омладине публика је испунила гледалиште велике сале до последњег места. О овом умногоме необичном филму разговарамо са сценаристом и редитељем Предрагом Радоњићем.

„Споразум“ се бави послератном ситуацијом на КиМ и односима и положајем Срба и Албанаца. Чини се да вас актуелни догађаји не демантују…

Нажалост. Како пише и у сижеу филма, стварност на Косову и Метохији одређена је и даље ратним наслеђем. У неком слободнијем смислу исказано, рат заправо и није престао, као што и није настао када су почели обрачуни и бомбардовање. У питању је конфликт који траје већ вековима, који поприма различите форме, од политичких до оружаних, и који заправо одређује, претежно трагично, животе људи. То сам на неки начин хтео да представим у „Споразуму“.

Апатрид у сопственој кући, тема је којом се мало ко бавио осликавајући живот косовскометохијских Срба. Зашто сте изабрали ту тему, и зашто је она тако мало заступљена?

Живимо у добу такозваних постистина, где се оно што се представља као реалност формира више на основу политичких потреба него чињеничног стања. У временима када се налази аргументација да се Пећка Патријаршија, Дечани и Грачаница прикажу као део некакве инстант косовске културне баштине, коју узгред ни сами Албанци не узимају за озбиљно осим као прелазно решење до потпуне албанизације, дакле када се нешто што је у самим темељима српске историје, културе и државности покушава одузети, зашто се онда чудити да вас неко прогласи и за уљеза у сопственом дому? Као новинар и као човек сведок сам тог апсурда и осећао сам да ми је дужност да о томе посведочим у некој естетској форми. Нисам једини, али нас нема колико је потребно.

[restrict]

Косово је у „Споразуму“ место где су размере насиља и безвлашћа несагледиве. У ком тренутку је право косметских Срба на живот суспендовано, те да ли суспензија и у којој мери траје и данас?

Та суспензија је, нажалост, нешто што траје и што се погоршава. Србима се са више страна намеће прихватање „нове реалности“, како се обично назива косовска самопроглашена независност, као предуслов да буду прихваћени као људи са некаквим правима. Дакле, оно што свом дубином свог бића не прихватају. И то је чак само привремено лицемерје до коначне дезинтеграције, било физичке било идентитетске.

Колико је чињеница да је окосница приче настала на основу једног трагичног случаја који сте пропратили радећи као новинар на Косову и Метохији допринела аутентичности филма?

Због потреба унутрашње логике наративне структуре сценарија, односно мотивисаности деловања ликова и повезивања радњи, потом интуитивних осветљавања њених непознатих и затамњених делова, као и тенденције осликавања неких других битних околности, она је претрпела знатне измене, била допуњена сличним, такође документарно утемељеним искуствима, што у крајњем умногоме доводи у питање везу са изворним збивањем. Зато радије истичем чињеницу да је „Споразум“ проистекао не из истинитог догађаја већ из истине, личног сагледавања стварности коју сам бележио током петнаестогодишњег новинарског искуства на Косову и Метохији, које је тражило и захтевало пут и начин да се сублимира и искаже на стваралачки, сажет и симболичан начин.

Од гласно изговореног питања да ли је одлука главног јунака једино исправна, па до потпуног нестанка, односно исељавања Срба са ове територије, можда није далеко. Да ли незаштићена дијаспора у непризнатој држави има право на избор?

Има. Главни јунак филма ког игра Александар Михаиловић каже у завршници филма да човек увек има избор. Све остало што човеку служи као оправдање и наводно образложење да се нешто мора учинити, само су изговори које их сам себи даје у смислу самооправдавања сопствених слабости. То чак важи и када су питању и највредније ствари, као што су будућност сопствене породице па и деце.

Морална супериорност није резервисана за Србе у вашем филму. У појединим тренуцима, мерено вредностима њихове културолошке потке, она је на страни појединаца албанске националности. Реално?

Нема моралне супериорности ниједне стране. А то да су Албанци показали већи степен јединства и спремности на жртвовање што се тиче својих националних циљева чињеница је јасна свима, па и онима којима се она никако не допада. С наше стране, објективно сагледавање стања, жеља и могућности којима располажемо је нешто од чега је неопходно поћи у креирању било каквих политика и циљева. Ми смо, нажалост, људи који олако од мегаломаније долазе до дефетизма.

Најупечатљивију реченицу у филму изговара Шиптар у српској кафани, када Србину који ликује што је продао имовину и одлази из те недођије, одговара на албанском: Немаш ти више ништа. Звучи као клетва…

Ликовање Албанца у филму је лажно и користи га да би се сам пред собом и другима оправдао. То да човек може пуким новцем обезбедити срећу након што се искорени из свог завичаја, идентитета, отуђи од комшија и фамилије, заблуда је коју су осетили на својој кожи многи Срби са Косова и Метохији.

Избеглички камп сниман је у Грачаници где и данас у контејнерима живе људи. Чија су они брига?

Они су слика нечисте савести свих страна. У избегличком кампу у Грачаници у контејнерима живе махом људи протерани из Приштине током мартовског погрома 2004. године. Они су за потребе филма били статисти, „глумили“ су сами себе.

После гледања вашег филма намеће се питање да ли су међународне снаге дошле на Косово да би донеле правичност и демократију или да би етнички очистиле овај простор?

Оне су то дошле ради остваривања својих геостратешких потреба. Нису дошле ни да би протерале Срби ни да би заштитиле Албанце и њихова људска права. А камоли да би донеле демократичност, толеранцију и просперитет. Њима на Балкану савршено одговарају само мали, безутицајни феуди, којима управљају господари што једино треба да обезбеде стабилност и послушност.

Занимљиво би било чути како сте набављали и правили костиме и реквизите, униформе разних полиција и војски, реплике оружја, и како сте уопште све то допремили на Косово и Метохију?

То је заиста посебна прича. Пошто нисмо могли да добијемо потребне дозволе, морали смо да се сналазимо како умемо. Поменућу само да смо сцену на уништеном сеоском гробљу заправо снимили у центру Приштине, главног града „најмлађе европске демократије“, на српском делу градског гробља. И то тако што смо ушли као лажна новинарска екипа, помешани с другим медијима, за делегацијом француске амбасаде која је дошла да положи венце поводом неке годишњице Првог светског рата на гробове француских војника. Са екстремно скромним буџетом којим смо располагали ово нам је био и начин да смањимо трошкове јер нисмо морали да правимо сценографију, односно лажне поломљене надгробне споменике. Слично је било и са снимањем других сцена. Сцена преласка „границе“ Србије и Косова снимљена је на напуштеном српском пункту административног прелаза Кончуљ; сцене у кући у повратничком селу и у дворишту испред ње, настале су у насељу направљеном за расељене у Ћерановици, општина Ново Брдо, где се са тешком муком, рекло би се и безуспешно, покушава реализовати повратак Срба протераних из својих кућа, попаљених након рата и доласка мировних снага 1999. године, где нам је косовска полиција последњег снимајућег дана прекинула рад, без јасног и разумног образложења; овоме свакако треба придодати сцене снимљене у питорескној Великој Хочи, као што су оне испред једне од најлепших малих цркава у Метохији, Светог Јована, и заседе на делу пута у манастирском имању, где нам је једино било могуће и безбедно, пошто дозволе од полиције да то учинимо другде ни након неколико месеци потраживања нисмо добили.

Где је српска култура на КиМ данас и какав је однос Београда и културне елите према њој?

Српска култура постоји, тиме и смета. Имамо рад и неких појединаца и неких институција који може послужити и другима за узор. Ту је пре свега Народно позориште Приштина које су пратили и велики светски медији, које најбоље презентује амблематична позоришна представа „Хотел Косово“ Ненада Тодоровића, функционисање Дома културе у Грачаници на којем би позавидели и у великим регионалним центрима и којим руководи песник Живојин Ракочевић… Превише њих који то заслужују нисам поменуо, јер за то нема простора.

Урадили сте серијал о културној баштини на КиМ, сада филм о Србима повратницима који осликава збиљу на начин другачији од стереотипног. Уз све то ви практично живите на Косову…

Живим и у Београду и у Грачаници. На тај начин чини ми се да сам у повлашћеној позицији да ствари сагледавам из двојаке перспективе. Могао бих само да кажем да Србија без Косова и Метохије и свега што на њему имамо тешко може сачувати идентитет, као и да Косово и Метохија и Срби који тамо живе, као и све наше културно и верско наслеђе, без Београда и Србије не могу преживети.    

[/restrict]