МАЈСТОРИ ЗАНАТА, ЛИКОВНИ ДЕСПЕРАДОСИ, КЛАСИЦИ…

КРОЗ БЕОГРАДСКЕ ГАЛЕРИЈЕ: РАПОРТ „ПЕЧАТОВОГ“ КРИТИЧАРА

Пише Дејан Ђорић

У мору осредњих и исподпросечних ликовних дешавања скоро ништа не изазива радозналост. Уметници су се изразито поделили на две скупине. С једне стране су аматери који би желели да стварају као прави уметници али су неспособни, чега често нису ни свесни. У ту групу треба уврстити и поједине авангардне или експерименталне уметнике, за које, ма колико технички били вешти, слика и скулптура, цртеж и графика, представљају исту тајну као и аматеру. Насупрот тој већини је мала скупина усамљеника, изабраних уметника крајње вештих да се изразе на висок и суптилан начин

[restrict]

„Арт парламент“

Галерија „Прогрес“

Часопис „Печат“ у историји српске штампе највише пажње посвећује ликовној уметности и критици. Пре више година уведена рубрика прегледа или рапорта из београдских галерија има и хроничарски карактер. Подсећа помало на ликовну хронику чувеног историчара уметности Павла Васића, који је без много полемичког жара, а можда ни става, али и без искључивости, тридесет година бележио у листу „Политика“ дешавања са београдске ликовне сцене. Тај подвиг упућује да се треба понекад позабавити и појавама које нису у ужем видокругу критичарске пажње.
У Галерији „Прогрес“ једна је изложба привукла пажњу. О њој се говори, оспорава се или хвали, што је добро. У мору осредњих и исподпросечних ликовних дешавања скоро ништа не изазива радозналост. Уметници су се изразито поделили на две скупине. С једне стране су аматери који би желели да стварају као прави уметници али су неспособни, чега често нису ни свесни. У ту групу треба уврстити и поједине авангардне или експерименталне уметнике, за које, ма колико технички били вешти, слика и скулптура, цртеж и графика, представљају исту тајну као и аматеру. Представницима целе те групације основна непознаница је ликовност а најчешће и елементарна способност било какве солидније израде дела. Насупрот тој већини је мала скупина усамљеника, изабраних уметника крајње вештих да се изразе на висок и суптилан начин. Некада једини на сцени, сада су прогнаници и ликовни десперадоси, принуђени да се боре егзистенцију. Што је још горе, нема их ни на уметничким факултетима, па су професори често гори од студената. Милош Шобајић је дао донекле сличну идеју о нашој актуелној сцени. Уочио је поделу на „десну“ уметност реалиста и фантаста и „леву“ авангардних (псеудо)уметника. За њега су најређи они између те две опције и међу њима види праве уметнике.
Можда би изложбу сликара и вајара млађе и средње генерације у Галерији „Прогрес“ окупљених у пројекту „Арт парламент“ могли подвести под ту уметничку посебност. Најпознатији и најстарији међу њима је Зоран Гребенаровић, сликар чије су апстракције достигле највиши статус у нашој галеристици и ушле у озбиљне колекције. Недавно је о његовом раду објављена монографија, а одавно је привукао пажњу наших значајних историчара уметности. Од млађих излагача најактивнија је сликарка Гордана Томић, творац идеје „Арт парламента“. Поред капиталне слике „Sunset“, изложила је триптих великих димензија „50 Shades of Red & White“. Називи су на енглеском због њеног сталног ангажмана на њујоршкој сцени. Близак јој Никола Жигон, такође сликар апстрактних дела великог формата, а тој поетици припадају и радови Душка Јовића, Гале Чаки и Мине Радовић коју заступа београдска Галерија „Canvas“. Од фигуративаца представљени су вајари анималисти Тамара Ракић и Бранко
Мишковић.
Сјајна замисао Гордане Томић о изнајмљивању угледних остварења наших уметника водећим представницима пословног света, правно високо заштићена идеја споја уметности и бизниса, води ширим прожимањима уметности и науке, што је потврђено и на другој панел-седници. Сама Гордана Томић као сликарка и магистар економије обједињује концепцију „Арт парламента“, окупивши уметнике независне од било којег преовлађујућег вида домаће уметности. Они не чине групу са формираним програмом и естетиком, али их обједињује слободан и доследан приступ уметности, другачији од осталих дешавања на нашој сцени.

Сава Секулић Самоук

„Кућа легата“

Гледано са становишта занатске вештине, технике и умећа, високих академских знања која подразумевају прецизно овладавање приказом људске фигуре, радови наивних и маргиналних уметника немају велику вредност. По критеријуму академског реализма, међутим, и сликарство Сезана, Ван Гога и Гогена не задовољава, а по естетици старих мајстора највећи део (пост)модерне уметности је безвредан и бесмислен. Морамо се ипак упитати да ли су ђаволски вешти реалистички портрети туриста на Монмартру или комерцијални а импресивни акварели Венеције уметничка дела. Као што је и Арнолд Хаузер у „Социјалној историји уметности и књижевности“ утврдио, искреност која се најчешће потеже као аргумент у одбрани наивних и маргиналних стваралаца није могуће објашњење. Тешко је утврдити и доказати га, зар нису помпјери па и најгори кичери такође уверени у искреност својих намера и остварења? Шта онда остаје? Једино исто тако тешко доказив мада најизазовнији аргумент ликовности, оно суштинско за уметност, по чему су праисторијски пећински сликар, мајстор романичке скулптуре и Ото Дикс велики уметници.
Леонид Шејка, Мило Димитријевић и Мића Поповић сматрали су Саву Секулића (1902–1989) значајним уметником. Тај сиромашни и напаћени зидар, чију ретроспективу слика и монографију до 12. новембра у „Кући легата“ представља јагодински Музеј наивне и маргиналне уметности, био је необичан у сваком погледу. Назвавши себе Сава Секулић Самоук, потписујући се са три С, то своје уметничко име истетовирао је на левој шаци. Писао је песме које су објављиване у скадарлијском часопису „Песник“ а које цени новинар Коста Димитријевић. Премда слеп на једно око, немајући штафелај, на столу је насликао неколико хиљада слика на хартији, лесониту, хамеру и платну. Од дела којима нико није придавао пажњу до светских музеја и студија најбољих хрватских историчара уметности, његов је пут био тегобан. Сада му се више дела налази и у Галерији Шарлоте Цандер у Бенигхајму у Немачкој, а највећи део у јавности веома присутном јагодинском музеју. После свега постао је светски класик те врсте уметности.
Попут многих стваралаца са маргине, Секулић је створио дубоко лични свет и херметичну симболику у коју је само он упућен а о којој посредно сведоче и називи његових слика: „Пред мислима све се има“, „Израштај из различитости то што јесам бити“, „Природа хода преко небеског свода“, „Споменик свињама“, „Школа хоботница и себе учитељица“, „Мајка то је свих врлина“, „Јеленград“ и сл. У том духу је и садржај његових слика, надреалан и померен, као што су каткад сложених композиција и двоструких перспектива. Фигуре снажног изгледа, сурове појавности, фронталне и као исклесане, чине основу овог несвакидашњег сликарства, уводећи посматрача у слику као врсту писма, личне исповести, можда тужбалице. Опус овог примитивца не оставља равнодушним, може се откривати и различито тумачити, што је у савременој пиктуреји и актуелној инфлацији визуелног већ успех.

Петар Мошић

Факултет ликовних уметности

У Галерији Факултета ликовних уметности до 18. новембра може се погледати изложба млађег сликара Петра Мошића (Београд, 1981). Реч је о његовој докторској изложби на том факултету а слике и цртежи су обједињени општом темом „Феномен одрастања и социјализације у савременом друштву“. По правилу у оваквим приказима не истичемо биографске податке, али су они код овог сликара импресивни. Од јавних радова извео је (неке и у серији) између 2008. и 2013. године у Београду и Новом Београду четири мурала. Оснивач је на сцени водеће групе фигуративних мајстора „ST.ART“ и добитник је пет награда. Од 2008. до 2016. слике су му откупљиване за уметничке колекције Факултета драмских уметности, Хотела „Мериот“ и Осигуравајуће компаније „Винер штедише“. Ове године му се слика нашла и у колекцији белгијске „GLO’ART“ организације, што најављује његову међународну каријеру. Запазили су га и историчари уметности који се не баве фигурацијом а ове године је у Београду имао три самосталне изложбе.
Очигледно да је реч о најбољем млађем сликару који се појавио у Србији, реалисти који је на ликовној сцени представио сасвим савремен и свеж вид уметности, овде мало виђен. Креће се између традиције и актуелности и његов опус подразумева различита читања. Најбољи на великом формату, што је необично и ретко за српског реалисту, његови увеличани ликови рачунају на чисто авангардне досеге хиперреалисте Чака Клоуза, колико и на барокну традицију Каравађове школе. Мошићев хладни израз свесно упућује посматрача да се мање саживи са насликаним призором а више да промишља садржај ових композиција савременог отуђења. Друштвено ангажовано, његово је сликарство истовремено и интимно не само по истицању телесне лепоте и харизматичности насликаних ликова и фигура већ по основној идеји хуманистичке визије. Када се на човека скоро више и не помишља у уметности, он му се вратио на барокни начин, дајући му сав значај.
Посматрача најпре на овим платнима заинтересује велико ликовно умеће и магичност насликаног призора; вероватно је Мошићев израз највише вид осавремењеног магичног реализма, који баштини и постмодерно сликарство анахронизма, мајстора историјске меморије. Теже за прецизно одређивање, вишезначно дело Петра Мошића позива на чист ликовни доживљај, на заборављену слику као свечаност. Већим форматом одмах обухвата гледаоца и увлачи га у увећан и филмски кадриран призор, одводећи га у свој недокучиви свет.

[/restrict]