Глобална револуција против глобализације

Пише Никола Врзић

Шта ће свету донети победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД, и зашто именовање Стивена Бенона за његовог главног стратега најављује стварање глобалне мреже отпора (нео)либералном естаблишменту чији је Нови светски поредак на издисају

Ен Еплбаум, колумнисткиња „Вашингтон поста“, супруга бившег пољског министра спољних послова Радослава Сикорског и заклета либерална атлантисткиња, забринуто се у марту ове године запитала: „Да ли је ово крај Запада каквог познајемо?“ „Налазимо се“, писала је, „само на два или три лоша избора од краја НАТО-а, краја Европске уније а можда и краја либералног светског поретка каквог познајемо. У Сједињеним Државама суочени смо с реалном могућношћу да ће председнички кандидат Републиканске партије постати Доналд Трамп, што значи да је озбиљна и могућност да ће Трамп постати председник САД… За годину дана и Француска ће одржати председничке изборе. Једна од водећих кандидата, Марин ле Пен из Националног фронта, обећала је да ће напустити и НАТО и ЕУ, да ће национализовати француске компаније и да ће ограничити стране инвестиције. Као и Трамп, и она заговара успостављање специјалног односа са Русијом, чије банке финансирају њену кампању. Али пре тога, можда ће и Британија бити на пола пута напоље, у јуну ће Британци гласати на референдуму о изласку из ЕУ, а онда би могли да уследе и слични референдуми у другим ЕУ државама. Виктор Орбан, премијер Мађарске, понекад говори о напуштању Запада у корист стратешке алијансе са Истанбулом или Москвом…“

[restrict]

КРАЈ ЗАПАДА У међувремену, јел’, Британци јесу шокирали свет одлуком да изађу из Европске уније, да би га – свет – прошле недеље Американци шокирали још више, својом одлуком да Доналд Трамп постане њихов нови председник уместо Хилари Клинтон која је прошла као и заговорници останка Велике Британије у Европској унији, дакле, пропала. Тако да не чуди много што је, на оно питање Ен Еплбаум „да ли је ово крај Запада каквог познајемо?“, овог уторка, такође преко страница „Вашингтон поста“, њен колега по глобалистичким уверењима Карл Билт, бивши шведски премијер, одговорио потврдно: „Ово је крај Запада каквог познајемо.“ „Судећи по ономе што је Доналд Трамп говорио током и пре своје кампање“, образложио је нерасположени Билт, „ово јесте крај Запада каквог познајемо. Током више од пола столећа ова прича о феноменалном успеху била је грађена на посвећености слободи и демократији, слободној трговини, чврстим савезима и поузданим пријатељствима. Али све ово је Трамп или напао или ставио под знак питања. А ниједан део успеха Запада није био важнији од успеха Европе, под заштитом Сједињених Држава и у снажном односу са њима. Не смемо да заборавимо да је то било и у дубоком интересу Сједињених Држава… Мирна, слободна и просперитетна Европа била је кључни стратешки интерес САД.“

Другим речима, како констатује немачки „Шпигл“, „током 100 година Сједињене Државе биле су лидер слободног света. Избором Доналда Трампа Америка је сада напустила ту улогу“…

СОРОШ И СОРОШОИДИ Шта се то, дакле, толико озбиљно прошлог уторка догодило када су избројани гласови с бирачких места у Сједињеним Америчким Државама? Да ли је Карл Билт заиста у праву као што бисмо овог пута волели да јесте? Зашто је победа Доналда Трампа над Хилари Клинтон (потенцијално) важнија од било које раније победе једног председничког кандидата у САД над другим? Да ли ће Доналд Трамп испунити оно што је најављивао и наговештавао током изборне кампање, и шта о његовим намерама говори именовање Стивена Бенона за главног председниковог стратега и саветника? И зашто је глобалистичка (нео)либерална елита, почев од Џорџа Сороша, толико уплашена процесима који им очигледно измичу контроли, а подсећамо да је Сорош подржавао и останак Британије у Унији и повратак Клинтонових у Белу кућу…

Кренимо од Сороша, његових изневерених нада и настојања која се изборним поразом Хилари Клинтон неће окончати, о чему уосталом јасно сведочи и либерални амерички портал „Политико“ („Сорош се састаје с донаторима како би се супротставио Трампу и ’повратио власт’“), наводећи да се „Џорџ Сорош и остали богати либерали, који су потрошили десетине милиона долара како би Хилари Клинтон била изабрана, окупљају у Вашингтону на тродневном састанку иза затворених врата да би узвратили ударац Доналду Трампу“. Сорош и либерални сорошоиди су, елем, желели да Клинтонова буде изабрана и нису желели да Трамп буде изабран, не само зато што нарочито воле Клинтонову и не воле Трампа него зато што је избор Клинтонове значио наставак спровођења њихове агенде – о њој касније – а избор Трампа представља претњу опасног дисконтинуитета у спровођењу те агенде. (Не)очекивани пораз Клинтонове сад значи да ће своје напоре ова клика морати да усмери на спречавање Трампа да у дело спроведе све оно што је најавио да ће спровести, а што је Билт назвао „крајем Запада каквог познајемо“. Како? Један од начина за дестабилизацију изабраног председника САД јесу текући протести по америчким градовима, иза којих несумњиво стоје Сорошев новац и организација, али тешко да ће ови протести, сами за себе у облику у каквом су данас, успети да спрече Трампа. „Ако Трампа не убију као што су Кенедија – на будућност се може гледати са оптимизмом“, оценио је ових дана утицајни руски геостратег Александар Дугин, указујући на (замисливи, ако не баш и изгледни) сценарио који би, додуше, дефинитивно елиминисао Трампову претњу по поредак који би Сорош да заштити. А ту је и теоријска могућност да електори – амерички гласачи на председничким изборима заправо не гласају директно већ за електоре из своје државе који ће потом гласати за оног председничког кандидата који је у тој држави добио највише гласова – дакле могућност да електори не поступе у складу с мандатом који су добили од бирача и да 19. децембра, када би Трамп и формално требало да буде изгласан за 45. председника Сједињених Америчких Држава, не гласају онако како су им гласачи у њиховим државама наложили, али то би представљало преседан који би до те мере био разоран по читав систем да га је, макар у овом тренутку, тешко узети у озбиљно разматрање.

РАСПОДЕЛА ФУНКЦИЈА И УТИЦАЈА Тако да је, заправо, најбоља опција за Сороша и сорошоиде сада да опасне Трампове намере поломе, такорећи, изнутра, инсталирањем својих људи на кључне положаје у администрацији долазећег председника САД, што ће рећи да ће читав свет сада, као никада до сада, надајући се и стрепећи, посматрати процес попуњавања Трампове председничке администрације. Нешто слично ће и Карл Билт у „Вашингтон посту“: „Сада ће сирови популизам кампање морати да буде преточен у политику САД, и лидери ЕУ ће, природно, бити ради да виде да ли ће овај процес ублажити нека или сва обећања из кампање. Именовања ће бити проматрана веома пажљиво.“

Именовање Рајнса Прибуса, вашингтонског инсајдера, председавајућег Републиканског националног комитета, за шефа Трамповог кабинета у Белој кући неки посматрачи доживели су као упозоравајући сигнал приближавања естаблишменту коме је током кампање обећавао само пропаст и уништење; с друге стране, ваља имати у виду и да бројне Трампове присталице, осведочени противници актуелног поретка и естаблишмента и Републиканске и Демократске партије, у Прибусовом постављењу не виде сигнал Трампове колаборације с вашингтонском „мочваром“ већ знак његове решености да своје идеје спроведе у дело а Прибус је за то проверени стручњак, и истичу како је, током кампање, нови шеф кабинета и први оперативац Републиканске партије без остатка био на Трамповој страни док се овај сукобљавао с осталим челницима сопствене партије.

Кудикамо је важније питање ко ће бити именован за новог шефа Стејт департмента. Избор се – ако је веровати америчким мејнстрим медијима, а питање је колико им се може веровати јер, после прљаве медијске кампање која је за нама, они приступа Трампу немају, а „ја сам једини који зна ко су финалисти!“ (међу потенцијалним кандидатима), написао је Доналд Трамп на твитеру ове среде – избор је наводно сведен на два имена, на бившег градоначелника Њујорка Рудија Џулијанија и на Џона Болтона, америчког амбасадора у Уједињеним нацијама у другом председничком мандату Џорџа Буша Млађег. Болтон је опасна фигура, не само зато што је у своје време подржао рат у Ираку већ и зато што би његов избор представљао гадан континуитет с америчком ратнохушкачком политиком за коју смо таман помислили да је остала за нама, о чему сведочи и његов најновији ауторски текст, објављен прошле суботе („Приоритети спољне политике следећег председника“), у коме заговара даље заоштравање односа с Русијом, Кином и Ираном.

Но тек ћемо видети да ли ће Болтон добити икакву позицију у Трамповом председничком тиму. С друге пак стране, функција је – тек ћемо видети која, додуше – загарантована пензионисаном генералу Мајклу Флину, бившем шефу обавештајне службе Министарства одбране који је широј светској јавности постао познат прошле године, када је седео у близини председника Русије Владимира Путина на вечери у Москви у част руске глобалне телевизијске мреже РТ, што већ само по себи представља очигледан знак његове склоности за сарадњу с Русијом уместо сукоба с њом.

Али најважније именовање изабрани председник САД Доналд Трамп заправо је већ извршио. Човек који је широј јавности понајмање познат Стивен Бенон, последњи у низу шефова Трампове изборне кампање, постављен је на место његовог саветника и главног стратега, како званично гласи његова функција. Донедавно први човек „Брајтбарта“, десничарског интернет-портала страствено омрзнутог у либералном и политички коректном, дакле преовлађујућем делу америчке јавности, својим уласком у Белу кућу изазвао је неподељено – и охрабрујуће – згражавање медија главног тока који су током кампање бесрамно подржавали Хилари Клинтон. „Познајем Бенона годинама“, твитнуо је новинар политичке рубрике „Вашингтон поста“ Роберт Коста. „Он је Трампов алтер его. Националиста, дубоко антиестаблишментски настројен.“

Вратићемо се Бенону, човеку који ће дефинисати стратешке правце Трампове политике, и његовој вези с Александром Дугином. Но, пре тога, да видимо шта је то, уопште, у најавама Трампове будуће политике толико забринуло вашингтонски (и бриселски) естаблишмент.

ОХРАБРУЈУЋЕ НАЈАВЕ Згодан преглед проналазимо на панелу који је организовао Атлантски савет, утицајни вашингтонски тинк-тенк који верно одражава начин размишљања (досад) владајућих кругова у САД. Укратко, Трампова победа опасна је јер ће „снизити температуру у америчко-руским односима“, имаће „моменталан и негативан утицај на НАТО. Наш кредибилитет као савезника сада је доведен у питање и сумње у посвећеност Америке НАТО-у нашкодиће здрављу и солидарности у Алијанси“, „убрзаће већ постојеће протекционистичке трендове“ у светској трговини (речима Карла Билта: „Трговинска агенда Запада је пропала. ТПП – споразум о слободној трговини са Азијом –мртав је. И ТТИП – истоветни споразум с Европском унијом – по свему судећи остаће у коми у догледној будућности. Скок у протекционизам је реалан ризик“)… Када је о економији реч, треба додати и да је Волстрит забринут Трамповим најавама да ће донети нову верзију Глас–Стигаловог закона, закона из времена Велике депресије који је прописивао раздвајање инвестиционог од комерцијалног банкарства, укинутог у време Била Клинтона 1999. године, што је потом и омогућило стварање банкарских монструма и финансијске шпекулације које су и изазвале кризу 2008. и сву ову дубиозу у којој се читав свет од тада налази. И најзад, додајмо овом списку Трампових претњи по актуелни поредак и његово забрињавајуће – то јест, очигледно, охрабрујуће – помањкање жеље да се меша у унутрашње ставке суверених земаља, оличено у одговору на питање шта мисли о масовним хапшењима политичких противника председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана: „Мислим да је врло тешко за нас да се мешамо у догађаје у другим земљама када не знамо шта радимо и не можемо да видимо јасно чак ни у сопственој земљи.“ И никакво чудо што су Трампов долазак на власт поздравили и споменути Ердоган, и председник Сирије Башар Асад који се нада сарадњи с Трампом у борби против Исламске државе, и председник Египта Абдел Фатах ел Сиси кога је Клинтонова критиковала због, наравно, кршења људских права а Трамп га описао као „фантастичног типа“…

Све у свему, од односа с Русијом, преко (не)мешања у унутрашња питања других земаља и односа с НАТО-ом, па до обртања неолибералних процеса слободне трговине наглавачке, поприлично је јасно зашто су власници (још) актуелног поретка толико забринути доласком Трампа на чело САД и најавама политике коју ће водити у наредне четири године.

 

ЗАБРИНУТА УНИЈА А на све то треба додати и однос изабраног председника САД према Европској унији. Подсећамо, Трамп је – опет, за разлику од читавог естаблишмента – подржао брегзит из све снаге, проглашавајући га за „победу против глобалне елите“, да би се после свог тријумфа, упућујући тиме снажну политичку поруку, јавно састао с Најџелом Фараџом, идејним творцем брегзита и најуспешнијим заговорником растурања Европске уније, при чему нарочиту тежину овом сусрету даје чињеница да је Фараџ био први европски политичар с којим се Трамп састао после свог избора. И никакво чудо што се европска политичка елита – од Ангеле Меркел и Жан-Клода Јункера надаље – озбиљно ускомешала. За то имају макар два одлична разлога. Под један, Трампова Америка прети да се, од главног помагача у процесу глобализаторског уједињавања Европе, претвори у главног помагача контрапроцеса, и, под два, Трампова победа, уз брегзит, представља несумњиви ветар у леђа свим осталим сличним, антисистемским покретима у Европи, и наравно да није случајно што су је – Трампову победу – тако одушевљено поздравили и предводница француског Националног фронта Марин ле Пен, и Герт Вилдерс из Холандије, и Аустријанац Норберт Хофер, и Алтернатива за Немачку, и италијански Покрет пет звездица и Лига за север, а кључни избори се у наредних годину дана одржавају у Аустрији, Француској, Холандији, Немачкој, можда и у Италији ако актуелни премијер Матео Ренци не прође на референдуму о уставним променама заказаном за 4. децембар…

 

БЕНОН И ДУГИН Но, чини се да је овај талас популистичких, антисистемских, суверенистичких и традиционалистичких покрета широм Запада кудикамо озбиљније увезан него што се то на први поглед чини. Укратко, ако на једној страни имамо, као што их имамо, власнике актуелног светског поретка – све оне који су сада подржавали Хилари Клинтон против Трампа, и који су се противили брегзиту, од Џорџа Сороша до Ангеле Меркел и забринутог Карла Билта – на другој страни је „глобални Покрет чајанка“, како га је пре две године, говорећи на једној конференцији религиозних традиционалиста у Ватикану, назвао главни Трампов стратег Стивен Бенон (Покрет чајанка – Tea Party movement – назив је конзервативног покрета у САД, уско повезаног с Беноновим „Брајтбартом“), говорећи отворено том приликом и о сопственим везама и са Фараџовим УКИП-ом у Великој Британији, и са Националним фронтом у Француској, и са осталим сличним покретима и партијама широм Европе. А нарочито је интересантно што су, у недавној студији Атлантског савета „Тројански коњи Кремља“, управо ове партије означене као „проруске политичке партије“ у Европи, што нас сад доводи до изузетно важног питања односа главног Трамповог стратега према Русији.

Иако је, у свом ватиканском излагању чији је транскрипт управо објављен (да, са закашњењем од две године), упозорио на опрез због Русије јер је „империјална сила која жели да се шири“ а уз то је, каже, и клептократија, Бенон је указао и на суштинске сличности његовог погледа на свет с Путиновом Русијом које – сличности – сарадњу заправо чине пожељном, па и неопходном. „Када погледате основе Путинових уверења, многа од њих потичу од онога што називам евроазијством. Он има саветника који се ослања на Јулијуса Еволу и друге ауторе с почетка 20. века који подржавају оно што се назива традиционалистичким покретом“, рекао је Бенон, очигледно указујући на Александра Дугина кога раније у тексту нисмо цитирали случајно. „Многи људи, који су традиционалисти, привучени су томе. Један од разлога лежи у томе што верују да се барем Путин заузима за традиционалне институције, и он настоји да то учини у форми национализма – и ја верујем да људи, нарочито у одређеним државама, желе суверенитет за своје државе, желе национализам за своје државе. Они не верују у ову врсту паневропске уније и не верују у централизовану владу у Сједињеним Државама… Ми, на јудео-хришћанском Западу, заиста треба да погледамо шта он говори у вези с традиционализмом – нарочито када он подупире национализам – а ја, ето, верујем да је индивидуални суверенитет држава добра ствар и снажна ствар. Мислим да снажне државе и снажни националистички покрети у државама стварају снажне комшије.“

Ове нас пак Бенонове речи из 2014 – а уз све ово што смо цитирали говорио је тада о Путину и као природном савезнику у борби против Исламске државе – доводе до Дугина 2016, после Трампове победе. „Трамп и Путин сложно признају суверенитет за највишу вредност“, наводи Дугин. „У Русији у друштву превладавају конзервативна расположења. Путин је несумњиво конзервативац. Али и Трамп је конзервативац. И његови бирачи дају предност конзервативизму и традицији… За Русију је од изванредне важности што је либерализам претрпео страшан пораз у самом свом средишту. Јер, ако су Американци одбацили либералну глобализацију – Русија утолико нема разлога да се са њом дефинитивно не растане. Ако Трампов Вашингтон не буде имао радикално атлантистички ’дневни ред’, због чега не би сарађивао у борби против Исламске државе или у супротстављању другим формама тероризма? На крају крајева, ако се Трамп – у складу са својим предизборним обећањима – усредсреди на САД, он може постати амерички евроазијац, то јест – континенталиста.“

Или, као што рече конзервативни радијски водитељ Глен Бек, антитрамповац и антибеноновац иначе, „Александар Дугин обожава овог типа“, Стивена Бенона.

 

ТРАДИЦИОНАЛИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА Збиља, рекло би се, постоји овде нека тајна (или не баш сасвим тајна) веза између Доналда Трампа и Стивена Бенона, Владимира Путина и Александра Дугина, Најџела Фараџа, Марин ле Пен, Герта Вилдерса, додајмо њима и Виктора Орбана који је од срца поздравио Трампов тријумф… Глобални Покрет чајанка илити неозваничена традиционалистичка, суверенистичка интернационала која се све успешније супротставља сорошевском (нео)либералном светском поретку који је зацарио после пада Берлинског зида и жели да нам укине националне идентитете и суверенитете, као што је то, уосталом, отворено признао извршни потпредседник Атлантског савета Дејмон Вилсон, објашњавајући зимус како је мигрантска криза – коју, документовано је, потпомаже Џорџ Сорош лично, јавно хвалећи политику „отворених врата“ Ангеле Меркел и оштро критикујући споменутог Орбана због затворених врата – како је дакле мигрантска криза заправо златна прилика за Европу да реши „тензије између подељеног и националног суверенитета“ тако што ће, прижељкује Вилсон, „повећана разноликост популације на континенту“ – због прилива милиона миграната – „убрзати изградњу европског идентитета, који ће заменити националне идентитете“…

Глобалисти против суверениста, либералисти против традиционалиста, пљачкаши против опљачканих – Бенон је почетне успехе свог покрета објаснио као реакцију гневне средње класе на актуелну форму капитализма који је и довео до слома светских финансија 2008. године, ТВ станица CNBC наводи да би „Стивен Бенон могао да буде најгори непријатељ Волстрита“, а није случајно ни што су безмало све донације бандита из ове улице ове године отишле Клинтоновој, против Трампа – ово је заправо главна борба којој присуствујемо у директном преносу а да тога можда и нисмо сасвим свесни. Тек, после брегзита и Трамповог тријумфа – а додајмо им и, с глобалног становишта ситне, али не и сасвим неважне победе проруских председничких кандидата у Бугарској и у Молдавији, Румена Радева и Игора Додона – евидентно је да се ова борба креће у смеру који досадашњи власници наших судбина и светског поретка нимало нису прижељкивали. И надајмо се да Најџел Фараџ – који је Трампову победу описао као „први стварни ударац либералном естаблишменту који, заједно са својим пријатељима у великом бизнису и у великим банкама, доминира светом у последњих неколико деценија“ – да Фараџ не греши када упозорава да „демократска револуција није завршена. Предстоји још много шокова. Година 2017. може да нас изненади као што нас је изненадила и 2016“, и да ће се остварити прогноза Марин ле Пен: „Европа слободних нација биће рођена.“ А тада ћемо и ми, овде у Србији, много лакше дисати…              

 

[/restrict]