Globalna revolucija protiv globalizacije

Piše Nikola Vrzić

Šta će svetu doneti pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, i zašto imenovanje Stivena Benona za njegovog glavnog stratega najavljuje stvaranje globalne mreže otpora (neo)liberalnom establišmentu čiji je Novi svetski poredak na izdisaju

En Eplbaum, kolumnistkinja „Vašington posta“, supruga bivšeg poljskog ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog i zakleta liberalna atlantistkinja, zabrinuto se u martu ove godine zapitala: „Da li je ovo kraj Zapada kakvog poznajemo?“ „Nalazimo se“, pisala je, „samo na dva ili tri loša izbora od kraja NATO-a, kraja Evropske unije a možda i kraja liberalnog svetskog poretka kakvog poznajemo. U Sjedinjenim Državama suočeni smo s realnom mogućnošću da će predsednički kandidat Republikanske partije postati Donald Tramp, što znači da je ozbiljna i mogućnost da će Tramp postati predsednik SAD… Za godinu dana i Francuska će održati predsedničke izbore. Jedna od vodećih kandidata, Marin le Pen iz Nacionalnog fronta, obećala je da će napustiti i NATO i EU, da će nacionalizovati francuske kompanije i da će ograničiti strane investicije. Kao i Tramp, i ona zagovara uspostavljanje specijalnog odnosa sa Rusijom, čije banke finansiraju njenu kampanju. Ali pre toga, možda će i Britanija biti na pola puta napolje, u junu će Britanci glasati na referendumu o izlasku iz EU, a onda bi mogli da uslede i slični referendumi u drugim EU državama. Viktor Orban, premijer Mađarske, ponekad govori o napuštanju Zapada u korist strateške alijanse sa Istanbulom ili Moskvom…“

[restrict]

KRAJ ZAPADA U međuvremenu, jel’, Britanci jesu šokirali svet odlukom da izađu iz Evropske unije, da bi ga – svet – prošle nedelje Amerikanci šokirali još više, svojom odlukom da Donald Tramp postane njihov novi predsednik umesto Hilari Klinton koja je prošla kao i zagovornici ostanka Velike Britanije u Evropskoj uniji, dakle, propala. Tako da ne čudi mnogo što je, na ono pitanje En Eplbaum „da li je ovo kraj Zapada kakvog poznajemo?“, ovog utorka, takođe preko stranica „Vašington posta“, njen kolega po globalističkim uverenjima Karl Bilt, bivši švedski premijer, odgovorio potvrdno: „Ovo je kraj Zapada kakvog poznajemo.“ „Sudeći po onome što je Donald Tramp govorio tokom i pre svoje kampanje“, obrazložio je neraspoloženi Bilt, „ovo jeste kraj Zapada kakvog poznajemo. Tokom više od pola stoleća ova priča o fenomenalnom uspehu bila je građena na posvećenosti slobodi i demokratiji, slobodnoj trgovini, čvrstim savezima i pouzdanim prijateljstvima. Ali sve ovo je Tramp ili napao ili stavio pod znak pitanja. A nijedan deo uspeha Zapada nije bio važniji od uspeha Evrope, pod zaštitom Sjedinjenih Država i u snažnom odnosu sa njima. Ne smemo da zaboravimo da je to bilo i u dubokom interesu Sjedinjenih Država… Mirna, slobodna i prosperitetna Evropa bila je ključni strateški interes SAD.“

Drugim rečima, kako konstatuje nemački „Špigl“, „tokom 100 godina Sjedinjene Države bile su lider slobodnog sveta. Izborom Donalda Trampa Amerika je sada napustila tu ulogu“…

SOROŠ I SOROŠOIDI Šta se to, dakle, toliko ozbiljno prošlog utorka dogodilo kada su izbrojani glasovi s biračkih mesta u Sjedinjenim Američkim Državama? Da li je Karl Bilt zaista u pravu kao što bismo ovog puta voleli da jeste? Zašto je pobeda Donalda Trampa nad Hilari Klinton (potencijalno) važnija od bilo koje ranije pobede jednog predsedničkog kandidata u SAD nad drugim? Da li će Donald Tramp ispuniti ono što je najavljivao i nagoveštavao tokom izborne kampanje, i šta o njegovim namerama govori imenovanje Stivena Benona za glavnog predsednikovog stratega i savetnika? I zašto je globalistička (neo)liberalna elita, počev od Džordža Soroša, toliko uplašena procesima koji im očigledno izmiču kontroli, a podsećamo da je Soroš podržavao i ostanak Britanije u Uniji i povratak Klintonovih u Belu kuću…

Krenimo od Soroša, njegovih izneverenih nada i nastojanja koja se izbornim porazom Hilari Klinton neće okončati, o čemu uostalom jasno svedoči i liberalni američki portal „Politiko“ („Soroš se sastaje s donatorima kako bi se suprotstavio Trampu i ’povratio vlast’“), navodeći da se „Džordž Soroš i ostali bogati liberali, koji su potrošili desetine miliona dolara kako bi Hilari Klinton bila izabrana, okupljaju u Vašingtonu na trodnevnom sastanku iza zatvorenih vrata da bi uzvratili udarac Donaldu Trampu“. Soroš i liberalni sorošoidi su, elem, želeli da Klintonova bude izabrana i nisu želeli da Tramp bude izabran, ne samo zato što naročito vole Klintonovu i ne vole Trampa nego zato što je izbor Klintonove značio nastavak sprovođenja njihove agende – o njoj kasnije – a izbor Trampa predstavlja pretnju opasnog diskontinuiteta u sprovođenju te agende. (Ne)očekivani poraz Klintonove sad znači da će svoje napore ova klika morati da usmeri na sprečavanje Trampa da u delo sprovede sve ono što je najavio da će sprovesti, a što je Bilt nazvao „krajem Zapada kakvog poznajemo“. Kako? Jedan od načina za destabilizaciju izabranog predsednika SAD jesu tekući protesti po američkim gradovima, iza kojih nesumnjivo stoje Sorošev novac i organizacija, ali teško da će ovi protesti, sami za sebe u obliku u kakvom su danas, uspeti da spreče Trampa. „Ako Trampa ne ubiju kao što su Kenedija – na budućnost se može gledati sa optimizmom“, ocenio je ovih dana uticajni ruski geostrateg Aleksandar Dugin, ukazujući na (zamislivi, ako ne baš i izgledni) scenario koji bi, doduše, definitivno eliminisao Trampovu pretnju po poredak koji bi Soroš da zaštiti. A tu je i teorijska mogućnost da elektori – američki glasači na predsedničkim izborima zapravo ne glasaju direktno već za elektore iz svoje države koji će potom glasati za onog predsedničkog kandidata koji je u toj državi dobio najviše glasova – dakle mogućnost da elektori ne postupe u skladu s mandatom koji su dobili od birača i da 19. decembra, kada bi Tramp i formalno trebalo da bude izglasan za 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ne glasaju onako kako su im glasači u njihovim državama naložili, ali to bi predstavljalo presedan koji bi do te mere bio razoran po čitav sistem da ga je, makar u ovom trenutku, teško uzeti u ozbiljno razmatranje.

RASPODELA FUNKCIJA I UTICAJA Tako da je, zapravo, najbolja opcija za Soroša i sorošoide sada da opasne Trampove namere polome, takoreći, iznutra, instaliranjem svojih ljudi na ključne položaje u administraciji dolazećeg predsednika SAD, što će reći da će čitav svet sada, kao nikada do sada, nadajući se i strepeći, posmatrati proces popunjavanja Trampove predsedničke administracije. Nešto slično će i Karl Bilt u „Vašington postu“: „Sada će sirovi populizam kampanje morati da bude pretočen u politiku SAD, i lideri EU će, prirodno, biti radi da vide da li će ovaj proces ublažiti neka ili sva obećanja iz kampanje. Imenovanja će biti promatrana veoma pažljivo.“

Imenovanje Rajnsa Pribusa, vašingtonskog insajdera, predsedavajućeg Republikanskog nacionalnog komiteta, za šefa Trampovog kabineta u Beloj kući neki posmatrači doživeli su kao upozoravajući signal približavanja establišmentu kome je tokom kampanje obećavao samo propast i uništenje; s druge strane, valja imati u vidu i da brojne Trampove pristalice, osvedočeni protivnici aktuelnog poretka i establišmenta i Republikanske i Demokratske partije, u Pribusovom postavljenju ne vide signal Trampove kolaboracije s vašingtonskom „močvarom“ već znak njegove rešenosti da svoje ideje sprovede u delo a Pribus je za to provereni stručnjak, i ističu kako je, tokom kampanje, novi šef kabineta i prvi operativac Republikanske partije bez ostatka bio na Trampovoj strani dok se ovaj sukobljavao s ostalim čelnicima sopstvene partije.

Kudikamo je važnije pitanje ko će biti imenovan za novog šefa Stejt departmenta. Izbor se – ako je verovati američkim mejnstrim medijima, a pitanje je koliko im se može verovati jer, posle prljave medijske kampanje koja je za nama, oni pristupa Trampu nemaju, a „ja sam jedini koji zna ko su finalisti!“ (među potencijalnim kandidatima), napisao je Donald Tramp na tviteru ove srede – izbor je navodno sveden na dva imena, na bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Džulijanija i na Džona Boltona, američkog ambasadora u Ujedinjenim nacijama u drugom predsedničkom mandatu Džordža Buša Mlađeg. Bolton je opasna figura, ne samo zato što je u svoje vreme podržao rat u Iraku već i zato što bi njegov izbor predstavljao gadan kontinuitet s američkom ratnohuškačkom politikom za koju smo taman pomislili da je ostala za nama, o čemu svedoči i njegov najnoviji autorski tekst, objavljen prošle subote („Prioriteti spoljne politike sledećeg predsednika“), u kome zagovara dalje zaoštravanje odnosa s Rusijom, Kinom i Iranom.

No tek ćemo videti da li će Bolton dobiti ikakvu poziciju u Trampovom predsedničkom timu. S druge pak strane, funkcija je – tek ćemo videti koja, doduše – zagarantovana penzionisanom generalu Majklu Flinu, bivšem šefu obaveštajne službe Ministarstva odbrane koji je široj svetskoj javnosti postao poznat prošle godine, kada je sedeo u blizini predsednika Rusije Vladimira Putina na večeri u Moskvi u čast ruske globalne televizijske mreže RT, što već samo po sebi predstavlja očigledan znak njegove sklonosti za saradnju s Rusijom umesto sukoba s njom.

Ali najvažnije imenovanje izabrani predsednik SAD Donald Tramp zapravo je već izvršio. Čovek koji je široj javnosti ponajmanje poznat Stiven Benon, poslednji u nizu šefova Trampove izborne kampanje, postavljen je na mesto njegovog savetnika i glavnog stratega, kako zvanično glasi njegova funkcija. Donedavno prvi čovek „Brajtbarta“, desničarskog internet-portala strastveno omrznutog u liberalnom i politički korektnom, dakle preovlađujućem delu američke javnosti, svojim ulaskom u Belu kuću izazvao je nepodeljeno – i ohrabrujuće – zgražavanje medija glavnog toka koji su tokom kampanje besramno podržavali Hilari Klinton. „Poznajem Benona godinama“, tvitnuo je novinar političke rubrike „Vašington posta“ Robert Kosta. „On je Trampov alter ego. Nacionalista, duboko antiestablišmentski nastrojen.“

Vratićemo se Benonu, čoveku koji će definisati strateške pravce Trampove politike, i njegovoj vezi s Aleksandrom Duginom. No, pre toga, da vidimo šta je to, uopšte, u najavama Trampove buduće politike toliko zabrinulo vašingtonski (i briselski) establišment.

OHRABRUJUĆE NAJAVE Zgodan pregled pronalazimo na panelu koji je organizovao Atlantski savet, uticajni vašingtonski tink-tenk koji verno odražava način razmišljanja (dosad) vladajućih krugova u SAD. Ukratko, Trampova pobeda opasna je jer će „sniziti temperaturu u američko-ruskim odnosima“, imaće „momentalan i negativan uticaj na NATO. Naš kredibilitet kao saveznika sada je doveden u pitanje i sumnje u posvećenost Amerike NATO-u naškodiće zdravlju i solidarnosti u Alijansi“, „ubrzaće već postojeće protekcionističke trendove“ u svetskoj trgovini (rečima Karla Bilta: „Trgovinska agenda Zapada je propala. TPP – sporazum o slobodnoj trgovini sa Azijom –mrtav je. I TTIP – istovetni sporazum s Evropskom unijom – po svemu sudeći ostaće u komi u doglednoj budućnosti. Skok u protekcionizam je realan rizik“)… Kada je o ekonomiji reč, treba dodati i da je Volstrit zabrinut Trampovim najavama da će doneti novu verziju Glas–Stigalovog zakona, zakona iz vremena Velike depresije koji je propisivao razdvajanje investicionog od komercijalnog bankarstva, ukinutog u vreme Bila Klintona 1999. godine, što je potom i omogućilo stvaranje bankarskih monstruma i finansijske špekulacije koje su i izazvale krizu 2008. i svu ovu dubiozu u kojoj se čitav svet od tada nalazi. I najzad, dodajmo ovom spisku Trampovih pretnji po aktuelni poredak i njegovo zabrinjavajuće – to jest, očigledno, ohrabrujuće – pomanjkanje želje da se meša u unutrašnje stavke suverenih zemalja, oličeno u odgovoru na pitanje šta misli o masovnim hapšenjima političkih protivnika predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana: „Mislim da je vrlo teško za nas da se mešamo u događaje u drugim zemljama kada ne znamo šta radimo i ne možemo da vidimo jasno čak ni u sopstvenoj zemlji.“ I nikakvo čudo što su Trampov dolazak na vlast pozdravili i spomenuti Erdogan, i predsednik Sirije Bašar Asad koji se nada saradnji s Trampom u borbi protiv Islamske države, i predsednik Egipta Abdel Fatah el Sisi koga je Klintonova kritikovala zbog, naravno, kršenja ljudskih prava a Tramp ga opisao kao „fantastičnog tipa“…

Sve u svemu, od odnosa s Rusijom, preko (ne)mešanja u unutrašnja pitanja drugih zemalja i odnosa s NATO-om, pa do obrtanja neoliberalnih procesa slobodne trgovine naglavačke, poprilično je jasno zašto su vlasnici (još) aktuelnog poretka toliko zabrinuti dolaskom Trampa na čelo SAD i najavama politike koju će voditi u naredne četiri godine.

 

ZABRINUTA UNIJA A na sve to treba dodati i odnos izabranog predsednika SAD prema Evropskoj uniji. Podsećamo, Tramp je – opet, za razliku od čitavog establišmenta – podržao bregzit iz sve snage, proglašavajući ga za „pobedu protiv globalne elite“, da bi se posle svog trijumfa, upućujući time snažnu političku poruku, javno sastao s Najdželom Faradžom, idejnim tvorcem bregzita i najuspešnijim zagovornikom rasturanja Evropske unije, pri čemu naročitu težinu ovom susretu daje činjenica da je Faradž bio prvi evropski političar s kojim se Tramp sastao posle svog izbora. I nikakvo čudo što se evropska politička elita – od Angele Merkel i Žan-Kloda Junkera nadalje – ozbiljno uskomešala. Za to imaju makar dva odlična razloga. Pod jedan, Trampova Amerika preti da se, od glavnog pomagača u procesu globalizatorskog ujedinjavanja Evrope, pretvori u glavnog pomagača kontraprocesa, i, pod dva, Trampova pobeda, uz bregzit, predstavlja nesumnjivi vetar u leđa svim ostalim sličnim, antisistemskim pokretima u Evropi, i naravno da nije slučajno što su je – Trampovu pobedu – tako oduševljeno pozdravili i predvodnica francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen, i Gert Vilders iz Holandije, i Austrijanac Norbert Hofer, i Alternativa za Nemačku, i italijanski Pokret pet zvezdica i Liga za sever, a ključni izbori se u narednih godinu dana održavaju u Austriji, Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, možda i u Italiji ako aktuelni premijer Mateo Renci ne prođe na referendumu o ustavnim promenama zakazanom za 4. decembar…

 

BENON I DUGIN No, čini se da je ovaj talas populističkih, antisistemskih, suverenističkih i tradicionalističkih pokreta širom Zapada kudikamo ozbiljnije uvezan nego što se to na prvi pogled čini. Ukratko, ako na jednoj strani imamo, kao što ih imamo, vlasnike aktuelnog svetskog poretka – sve one koji su sada podržavali Hilari Klinton protiv Trampa, i koji su se protivili bregzitu, od Džordža Soroša do Angele Merkel i zabrinutog Karla Bilta – na drugoj strani je „globalni Pokret čajanka“, kako ga je pre dve godine, govoreći na jednoj konferenciji religioznih tradicionalista u Vatikanu, nazvao glavni Trampov strateg Stiven Benon (Pokret čajanka – Tea Party movement – naziv je konzervativnog pokreta u SAD, usko povezanog s Benonovim „Brajtbartom“), govoreći otvoreno tom prilikom i o sopstvenim vezama i sa Faradžovim UKIP-om u Velikoj Britaniji, i sa Nacionalnim frontom u Francuskoj, i sa ostalim sličnim pokretima i partijama širom Evrope. A naročito je interesantno što su, u nedavnoj studiji Atlantskog saveta „Trojanski konji Kremlja“, upravo ove partije označene kao „proruske političke partije“ u Evropi, što nas sad dovodi do izuzetno važnog pitanja odnosa glavnog Trampovog stratega prema Rusiji.

Iako je, u svom vatikanskom izlaganju čiji je transkript upravo objavljen (da, sa zakašnjenjem od dve godine), upozorio na oprez zbog Rusije jer je „imperijalna sila koja želi da se širi“ a uz to je, kaže, i kleptokratija, Benon je ukazao i na suštinske sličnosti njegovog pogleda na svet s Putinovom Rusijom koje – sličnosti – saradnju zapravo čine poželjnom, pa i neophodnom. „Kada pogledate osnove Putinovih uverenja, mnoga od njih potiču od onoga što nazivam evroazijstvom. On ima savetnika koji se oslanja na Julijusa Evolu i druge autore s početka 20. veka koji podržavaju ono što se naziva tradicionalističkim pokretom“, rekao je Benon, očigledno ukazujući na Aleksandra Dugina koga ranije u tekstu nismo citirali slučajno. „Mnogi ljudi, koji su tradicionalisti, privučeni su tome. Jedan od razloga leži u tome što veruju da se barem Putin zauzima za tradicionalne institucije, i on nastoji da to učini u formi nacionalizma – i ja verujem da ljudi, naročito u određenim državama, žele suverenitet za svoje države, žele nacionalizam za svoje države. Oni ne veruju u ovu vrstu panevropske unije i ne veruju u centralizovanu vladu u Sjedinjenim Državama… Mi, na judeo-hrišćanskom Zapadu, zaista treba da pogledamo šta on govori u vezi s tradicionalizmom – naročito kada on podupire nacionalizam – a ja, eto, verujem da je individualni suverenitet država dobra stvar i snažna stvar. Mislim da snažne države i snažni nacionalistički pokreti u državama stvaraju snažne komšije.“

Ove nas pak Benonove reči iz 2014 – a uz sve ovo što smo citirali govorio je tada o Putinu i kao prirodnom savezniku u borbi protiv Islamske države – dovode do Dugina 2016, posle Trampove pobede. „Tramp i Putin složno priznaju suverenitet za najvišu vrednost“, navodi Dugin. „U Rusiji u društvu prevladavaju konzervativna raspoloženja. Putin je nesumnjivo konzervativac. Ali i Tramp je konzervativac. I njegovi birači daju prednost konzervativizmu i tradiciji… Za Rusiju je od izvanredne važnosti što je liberalizam pretrpeo strašan poraz u samom svom središtu. Jer, ako su Amerikanci odbacili liberalnu globalizaciju – Rusija utoliko nema razloga da se sa njom definitivno ne rastane. Ako Trampov Vašington ne bude imao radikalno atlantistički ’dnevni red’, zbog čega ne bi sarađivao u borbi protiv Islamske države ili u suprotstavljanju drugim formama terorizma? Na kraju krajeva, ako se Tramp – u skladu sa svojim predizbornim obećanjima – usredsredi na SAD, on može postati američki evroazijac, to jest – kontinentalista.“

Ili, kao što reče konzervativni radijski voditelj Glen Bek, antitrampovac i antibenonovac inače, „Aleksandar Dugin obožava ovog tipa“, Stivena Benona.

 

TRADICIONALISTIČKA INTERNACIONALA Zbilja, reklo bi se, postoji ovde neka tajna (ili ne baš sasvim tajna) veza između Donalda Trampa i Stivena Benona, Vladimira Putina i Aleksandra Dugina, Najdžela Faradža, Marin le Pen, Gerta Vildersa, dodajmo njima i Viktora Orbana koji je od srca pozdravio Trampov trijumf… Globalni Pokret čajanka iliti neozvaničena tradicionalistička, suverenistička internacionala koja se sve uspešnije suprotstavlja soroševskom (neo)liberalnom svetskom poretku koji je zacario posle pada Berlinskog zida i želi da nam ukine nacionalne identitete i suverenitete, kao što je to, uostalom, otvoreno priznao izvršni potpredsednik Atlantskog saveta Dejmon Vilson, objašnjavajući zimus kako je migrantska kriza – koju, dokumentovano je, potpomaže Džordž Soroš lično, javno hvaleći politiku „otvorenih vrata“ Angele Merkel i oštro kritikujući spomenutog Orbana zbog zatvorenih vrata – kako je dakle migrantska kriza zapravo zlatna prilika za Evropu da reši „tenzije između podeljenog i nacionalnog suvereniteta“ tako što će, priželjkuje Vilson, „povećana raznolikost populacije na kontinentu“ – zbog priliva miliona migranata – „ubrzati izgradnju evropskog identiteta, koji će zameniti nacionalne identitete“…

Globalisti protiv suverenista, liberalisti protiv tradicionalista, pljačkaši protiv opljačkanih – Benon je početne uspehe svog pokreta objasnio kao reakciju gnevne srednje klase na aktuelnu formu kapitalizma koji je i doveo do sloma svetskih finansija 2008. godine, TV stanica CNBC navodi da bi „Stiven Benon mogao da bude najgori neprijatelj Volstrita“, a nije slučajno ni što su bezmalo sve donacije bandita iz ove ulice ove godine otišle Klintonovoj, protiv Trampa – ovo je zapravo glavna borba kojoj prisustvujemo u direktnom prenosu a da toga možda i nismo sasvim svesni. Tek, posle bregzita i Trampovog trijumfa – a dodajmo im i, s globalnog stanovišta sitne, ali ne i sasvim nevažne pobede proruskih predsedničkih kandidata u Bugarskoj i u Moldaviji, Rumena Radeva i Igora Dodona – evidentno je da se ova borba kreće u smeru koji dosadašnji vlasnici naših sudbina i svetskog poretka nimalo nisu priželjkivali. I nadajmo se da Najdžel Faradž – koji je Trampovu pobedu opisao kao „prvi stvarni udarac liberalnom establišmentu koji, zajedno sa svojim prijateljima u velikom biznisu i u velikim bankama, dominira svetom u poslednjih nekoliko decenija“ – da Faradž ne greši kada upozorava da „demokratska revolucija nije završena. Predstoji još mnogo šokova. Godina 2017. može da nas iznenadi kao što nas je iznenadila i 2016“, i da će se ostvariti prognoza Marin le Pen: „Evropa slobodnih nacija biće rođena.“ A tada ćemo i mi, ovde u Srbiji, mnogo lakše disati…              

 

[/restrict]