Почетна / Свет / Зашто се Запад плаши Путина

Зашто се Запад плаши Путина

vladimir-putinЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Ниједна држава или војни блок неће моћи да оствари стратешку надмоћ над Русијом, а њен статус суперсиле биће загарантован докле год буде у стању да уништи САД и све НАТО земље за мање од сат

Док се Русија и Америка опасном брзином приближавају тачки сукоба после које више неће бити могућ повратак, светска јавност преплављена је вестима о наводно агресивном руском наоружању. Од Балтика до Сирије, западна пропаганда ствара утисак да Москва само што није напала НАТО, иако објективни показатељи то не потврђују. Напротив, руска војна сила само се прилагођава савременим условима у свету у коме је све мање безбедности. И у коме, уместо међународног права, царује насилнички менталитет пред којим сви савијају главе, осим ретких који стоје усправно, попут председника Русије Владимира Путина. Зато, када Путин ових дана каже да су „страхови“ Запада разлог за негативан однос према њему, онда се поставља питање: шта може да уплаши оне који деценијама застрашују цео свет?

[restrictedarea]

РАЗЛОЗИ ЗА АНТИРУСКУ ПАРАНОЈУ Два су последња случаја стварања и подстицања антируске параноје са циљем убеђивања светске, а посебно „НАТО јавности“ да је Москва агресор и непријатељ, а не партнер с којим се мора сарађивати у циљу опште безбедности. Најпре се подигла велика прашина око упућивања руских С-300 система земља-ваздух у Сирију, како би штитиле легитимну Сиријску арапску армију (САА) од ваздушних претњи. Ова предострожност није претерана, ако се зна да су средином септембра америчке ваздушне снаге, четири пута у једном дану, „случајно“ бомбардовале положаје САА. Том приликом на истоку земље, поред стратешки важног града Деир ез Зора, погинуло је преко 60 припадника САА, а незванично се тврди да су страдали и руски стручњаци који су помагали сиријским колегама да преживе већ четврту годину опсаде овог града од стране исламских терориста.

Како се овакве „случајности“ више не би понављале, Руси су послали С-300, поред већ постојећих С-400 који у Сирији служе за одбрану од бржих и моћнијих пројектила и летелица. Дакле, реч је о одбрамбеним системима, неопходним само у случају директних напада на снаге Башара Асада и непосредно руских јединица. Зашто су се НАТО и Вашингтон толико због тога узнемирили и уплашили? Да ли су можда планирали неке нападе на Сиријце и Русе, па им С-300 прави проблем? Када се Американци закуну да немају такве намере, онда је у праву портпарол руске дипломатије Марија Захарова која упозорава да су моћни ПВО системи спремни да заштите САА и њихове савезнике и од ракета које „случајно залутају“ , као што се четири пута десило код Деир ез Зора. Систем С-300 није уперен против вас, поручује Москва Вашингтону, подсећајући на трагикомична објашњења западних експерата како ни америчка противракетна одбрана (ПРО) у Европи није уперена против Русије већ се десетине милијарди долара улажу због претњи из Ирана и Северне Кореје – држава које никада нису поседовале ракете дугог домета.

sarmatДруга параноична прича тиче се ракетних система „Искандер“, који су примећени у руском Калињинграду, смештеном између НАТО чланица Пољске и Литваније. То што се „Искандери“ у Калињинграду налазе још од избијања украјинске кризе 2014. године (а вероватно и пре тога), ретко ко спомиње, већ се сада од тога прави случај за насловне стране. „Искандер“, ма како импозантне биле његове могућности – разорна моћ, неухватљивост, брзина, прецизност – ипак је дефанзивно оружје. Његов задатак је да држи на нишану елементе ПВО и ПРО у Пољској, као и друге стратешке америчке објекте на Балтику. У случају ратног сукоба, „Искандер“ може готово тренутно да „искључи“ радарске и ракетне системе противника и тако у старту скрши зубе нападачу. Зашто је НАТО забринут због „Искандера“ ако не намерава да напада руске положаје? Зашто је Кремљу забрањено да у балтичком региону одржава баланс војних снага – неопходан да би се очувао крхки мир? Јер, ако би равнотежа била нарушена на штету Москве, руска територија постала би рањива на западној граници, што би свакако подстакло амбиције оних који сањају о „брзим, разоружавајућим ударима“.

Москва се потрудила да и на глобалном плану створи нове стратешке потенцијале, са циљем одвраћања и обуздавања свих усијаних глава. Још од новембра прошле године доста се говори о новој интерконтиненталној ракети шахтног базирања РС-28 „Сармат“, која треба да замени постојеће Р-36 „Воевода“, на Западу познатије као „Сатана“. О „Сармату“ смо у нашем листу, додуше само узгред, писали у марту ове године („Печат“ бр. 412), када смо представљали нову, пету генерацију руских стратешких система, на челу с мобилним интерконтиненталним системом РС-26 „Рубеж“, који је већ у наоружању руских јединица. Тада смо рекли да ће следећи корак бити огромна ракета РС-28 „Сармат“, опремљена хиперсоничним пројектилима мистериозног назива „пројекат 4202“, односно Ю-71.

Ови перспективни технолошки пројекти, како се испоставља, већ су у завршној фази испитивања и очекује се да би 2020. руска војска могла да буде опремљена већом количином таквог наоружања. А то би значило бар још неколико деценија руске стратешке доминације, где САД не би имао ПРО који би био у стању да парира „Сармату“. То такође значи да би Пентагон и НАТО узалуд бацали средства покушавајући да направе антиракетни кишобран који не би имао никакву сврху. Док би они покушавали да сустигну мобилне „Рубеже“ и шахтне „Сармате“, Руси би далеко отпловили у изради још савршенијег, бржег и мобилнијег оружја. То је унапред изгубљена, али веома скупа трка за буџетске обвезнике САД.

putin-2РАЗОРНА СНАГА БЕЗ ПРЕМЦА Шта је заправо „Сармат“? Реч је о суборбиталној нуклеарној ракети, чија серијска производња треба да почне 2018. године. То је право време да се замене ислужене „Сатане“, које датирају из 1988, али су и данас најмоћније атомске ракете на свету. За две године њих ће почети да замењују „Сармати“ и тај тренутак ће показати да руска економија има снагу да стратешки и одрживо на дуги рок парира Американцима. Ово последње је кључно важно, јер су раније пројекције показивале да би се Москва угушила у таквој трци и да ће се предати чим „Сатане“ зарђају. На тај тренутак ће ипак морати да се сачека бар још три деценије, а тек ће се показати коме ће на крају понестати кисеоника. Ето још једног разлога за страх.

„Сармат“ ће знатно надмашити све постојеће носаче нуклеарног наоружања, а питање је да ли ће, и ко, бити у стању да произведе нешто слично у будућности. Још један разлог за пројектовање „Сатаниног“ наследника – али као потпуно новог оружаног система, а не модернизације постојећег – јесте и тај што су у производњи Р-36 учествовала и предузећа из Украјине, с којима Москва више не жели да има везе. Нови пројекат је драгоцен са становишта заокруживања производног циклуса и освајања нових технологија, које Русија претходно није поседовала на својој територији.

Нова ракета биће двостепена, покретана на течно гориво које даје боље енергетске карактеристике од чврстог, уз одређене недостатке који у збиру ипак пружају више него позитиван резултат. Због нових технологија, примењених и у случају РС-26 „Рубеж“, „Сармат“ је 20 одсто лакши од „Сатане“ која тежи 210 тона. Имаће 10 хиперсоничних бојевих глава по 750 килотона, а свака ће моћи да независно маневрише по хоризонталној и вертикалној равни током лета до циља – било по унапред задатом, али променљивом алгоритму, било користећи друга средства навигације. Уз помоћ ракетних мотора и горива последње генерације, „Сармати“ ће бити способни да дејствују по територији САД не само најкраћим путем, као до сада, већ и преко Северног и Јужног пола, избегавајући регионе у којима је концентрисан амерички ПРО. То значи да бојева глава, која ће моћи самостално и дуго да се креће на великим висинама, може да дође до циља практично из било ког правца.

Ако „Сармати“, као што се најављује, буду носили хиперсоничне бојеве главе засноване на пројекту Ю-71, то ће онда значити да ће у завршној фази лета развијати брзине између 20.000 и 27.000 километара на час, па амерички радари неће имати времена ни да их детектују, а камоли да нешто предузму. Нове ракете биће на располагању и у тактичким операцијама, јер ће циљеве уништавати и користећи само кинетичку енергију удара, захваљујући хиперсоничним брзинама које омогућују застрашујућу разорну снагу.

Нове ракете „Сармат“ заузеће место у већ постојећим шахтама за „Сатане“, али ће лансирне рампе проћи темељну модернизацију. Оне ће уз помоћ специјалних контејнера бити ојачане против нуклеарних удара и отпорне на велика сеизмичка оптерећења. И друго, одбрана шахти биће поверена систему активне заштите „Мозир“, створеном специјално за „Сармате“. Овај систем састоји се од стотине артиљеријских цеви, које испаљују на висину од шест километара читав облак стрела и куглица пречника три центиметра, пресрећући крстареће и балистичке пројектиле. Системом управља радар великог домета и прецизности. „Сармате“ ће чувати и нови ПВО-ПРО системи С-500 на којима је рад такође у завршној фази.

rashodovani-satanaУБЕДЉИВА „АРГУМЕНТАЦИЈА” Тако постаје јасније да ниједна држава на свету неће моћи да оствари стратешку надмоћ над Русијом. Не рачунајући конвенционални арсенал и војну моћ, где НАТО земље имају већу бројност у људству и техници, руска Ракетна војска стратешке намене гарантоваће опстанак државе у било ком војном сукобу на планети. А све то даће државном руководству на челу с Путином слободу спољнополитичког маневра и убедљиву дипломатску „аргументацију“. Специфична тежина Русије биће очувана и ојачана, а статус суперсиле загарантован докле год Москва буде била у стању да уништи САД и све НАТО државе за мање од сат времена. Та чињеница неће моћи да се промени бар до средине 21. века.

С друге стране, оваква подела карата разумљиво изазива фрустрацију на Западу, где понекад одбијају да схвате да – у крајњој инстанци – има неко моћнији од њих. То што је Русија прилично потонула у последњих 30-40 година, а тек сада се враћа на светску сцену у многим областима, подстиче западне умове да гурају Москву назад у сивило и безнађе. Схватајући с ким има посла и да Запад ни по коју цену не жели да се одрекне монопола који је приграбио у светским пословима, Путин је одлучио да више не пита никога за дозволу. У данашњем свету неки разумеју једино језик силе и зато су и „Сармат“, С-500 и „Искандер“ оруђа Путинове филозофије владања која се може сажети у само једну реченицу коју он често понавља: „Русија мора бити јака.“ По свему судећи, зато га се и плаше.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *