Почетна / Регион / Распродаја по НАТО стандардима

Распродаја по НАТО стандардима

bagatelni tenkoviЗa „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

Словеначки случај открива високу цену која се плаћа због уласка у НАТО и прилагођавања „стандардима северноатлантске алијансе“. То је једини разлог који је присилио службену Љубљану да се одрекне и у бесцење (рас)прода оружје, чија је стварна али и употребна вредност далеко већа од мизерног „прихода“ очекиваног од продаје  39 тенкова и 30 оклопних транспортера

Словеначко министарство одбране почело је да прикупља понуде поводом распродаје 30 тенкова М-55 С и 39 борбених возила БВП М-80А за превоз пешадије. То је део наоружања заосталог у Словенији 1991. године приликом премештања јединица ЈНА из те, тада југословенске републике, у друге делове земље. Власт у Љубљани је то испрва назвала „остављеним на чување“, а потом присвојила. Оно што није испод жита продато (упркос ембаргу УН) хрватским и бошњачким оружаним снагама током ратова 90-их, модернизовано је од 1993. до 2000. године. А онда је 2004. Словенија, после референдума обављеног годину раније – ушла у НАТО.

[restrictedarea]

ЦЕНА – СИТНИЦА У „мираз“ је понела наоружање које је прогласила „делом наследства после распада СФРЈ“. НАТО команда је, међутим, имала другачији план. Затражила је од Словеније да се модернизује, другим речима, да паре уместо на здравство, културу, школство, науку…, потроши на куповину новог наоружања које „одговара НАТО стандардима“. А то наоружање, како згодно, производе баш компаније из највећих држава чланица те војне алијансе. Службена Љубљана се нашла пред дилемом – шта учинити с тек обновљеним тенковима и оклопњацима који нису по вољи шефова НАТО-а?

С обзиром на то да су на нетом обављену модернизацију страћени милиони, што евра што долара, дошло се на идеју да се штета сад бар донекле смањи – продајом. Цена? Ситница! Уграђени су позамашни попусти, од 90 до 95 одсто „набавне вредности“ убојитих производа наменске индустрије. Рачуница показује да би „тенкић“ могао да се купи по цени тек нешто вишој од оне за луксузнији ауто.

Прикупљање понуда ће трајати три месеца, до 23. новембра. Почетна цена „возила“ није одређена, али на основу расположивих података можемо закључити да словеначко Министарство одбране за 30 тенкова планира да касира укупно од пет до десет милиона евра, док је жељени ћар за сва борбена возила БВП М-80А између три и шест милиона евра. Укратко, капара за потенцијалне купце, која најчешће износи десет одсто процењене вредности „робе“, одређена је за тенкове М-55 С на пола милиона евра, док је за борбена возила предвиђена свота „осигурања“ од триста хиљада евра. То значи да за један модернизовани тенк М-55 С треба издвојити између 167.000 и 334.000 евра; уколико заинтересовани купци понуде нижу стартну цену а надметање не уроди плодом, понуђач срећније руке би могао да постане власник тенка чак и за мање од 100 хиљада евра, колико вреде и престижнији аутомобили на светском тржишту.

Очекивана цена за појединачно борбено возило је такође права багатела: свега 77.000 до максимално 154.000 евра.

МОДЕРНИЗАЦИЈА – ЗА ТЕРОРИСТЕ?! „То је проклето мало ако знамо да је тенкове М-55 С некадашњи министар одбране Јелко Кацин обновио за 52 милиона евра. Продају возила која нису у складу с НАТО стандардима одредио је бивши министар одбране Алеш Хојс. А уместо да их продамо, тенкове смо могли да задржимо као резерву јер су још употребљиви, а њихово одржавање није скупо. Зато је уврежено мњење да се ради о планском слабљењу Словеначке војске, која ће нова возила добити тек у следећој деценији иако у Министарству одбране тврде да ће новац од те продаје употребити за модернизацију наоружања. Већ сад је извесно да те тенкове неће купити ниједна европска држава (можда евентуално Хрватска која је најавила да ће још неко време користити оклопне транспортере М-80А), па ће се као купац највероватније појавити нека посредничка фирма која ће наоружање препродати даље, на муслимански Блиски исток или неком од диктатора у подсахарској Африци“, коментарише расипничку продају „врашки добрих тенкова“ љубљански недељник „Репортер“.

 

СУКЦЕСИЈА У конкретном случају није проблематично само страховање да ће на десетине обновљених тенкова из словеначких депоа завршити на подручју које контролише Исламска држава, у рукама терориста. Речена продаја указује на још две важне чињенице: прва је сазнање да Словенија, као једна од наследница СФРЈ, имовину некадашње ЈНА (коју, истина, Споразум о сукцесији не помиње) више не чува иако се на то обавезала приликом преузимања те имовине, већ је распродаје, при чему није јасно ни да ли Словенији ишта од тог наоружања уопште припада. Зна се да је још почетком деведесетих година прошлог века из Словеније „у непознатом правцу“ (пут Хрватске и БиХ) отишло, тачније продато 79 тенкова, од Т-55 до старијег Т-34. Из записника који је 18. октобра 1991. у име словеначке стране потписао Миран Богатај, а у име ЈНА генерал Андрија Рашета и адмирал Љубивоје Јокић, види се да је ЈНА оставила Словенији „на чување“ 59 најсавременијих тенкова М-84, а уз то 57 тенкова Т-55, плус 45 тенкова Т-34 и 63 оклопна транспортера, четири вишецевна бацача (120 мм) и бројно друго оружје. По завршетку ратова на тлу бивше Југославије, Словенија је Центру за спречавање конфликата у Бечу пријавила да поседује тек 42 тенка М-84 и 40 тенкова Т-55.

Данас је у употреби свега 15 тенкова М84, док је 30 оклопњака Т-55С завршило „конзервисано“. Ако се зна да је у ратно доба нпр. тенк М-84 вредео од 1.400.000 до 1.600.000 долара, онда није тешко израчунати да укупна вредност тенкова, продатих „на црно“ Хрватској и војсци БиХ, достиже 38,5 милиона долара. Зарада је завршила у џеповима словеначких препродаваца оружја, повезаних са самим државним врхом. Јанез Јанша (у оно доба министар одбране) и Милан Кучан (тада словеначки председник) већ деценијама један другог оптужују за главну ролу у тој работи. Како било, и тај новац би требало да буде подељен међу свим државама наследницама СФРЈ, уместо што је завршио у приватним џеповима словеначких тајкуна. Према моделу из Споразума о сукцесији, Словенија би као једна од пет наследница имала право на скромнији удео (до 16 одсто) од поменуте зараде. И ништа више.

„Словеначки случај“ нам, с друге стране, открива и високу цену коју Словенија плаћа због уласка у НАТО и прилагођавања „стандардима северноатлантске алијансе“. То је једини разлог који је присилио службену Љубљану да се одрекне и у бесцење (рас)прода оружје, чија је стварна али и употребна вредност далеко већа од мизерног „прихода“ очекиваног од продаје 39 тенкова и 30 оклопних транспортера.

Државна Радио-телевизија Словеније је, поводом ових тенкова, својевремено известила о расколу унутар армаде; тачније, да су унутар војске „настале две струје“, од којих „једна тврди да су тенкови М-84 снажнији, бољи и ефикаснији“, док друга сматра да су „тенкови М-55 С савршенији“, те да је на крају превагнула аргументација прве.

 

АМЕРИЧКИ ЛОБИСТИ Да су „стари југотенкови“, који су се сада за мале паре нашли на лицитацији, стварно „добро набилдовани“ и да се ради о једној од вероватно најбољих модернизација рађених на поменутом типу тенка, сведоче и подаци наших извора, стручњака из редова Словеначке војске. Према њиховим наводима, у тенкове М-55 С уграђене су нове оптичке справе за гађање, значи справе за инфрацрвено осматрање, перископи, ласерски мерачи даљине и опрема за гађање током кретања тенка. Ту опрему је израдила љубљанска „Фотона“ (исту је радила и за југословенске тенкове М-84), док је инсталације преузело предузеће „ВР Електроникс“. Тако су тенкови добили и нова светла, нове електричне инсталације и арматурну плочу. Предузеће „СТО Равне“ је израдило нови трап, сличан трапу тенка М-84. Тенкови М-55 С су приде добили гусенице с гуменом заштитом, захваљујући којој могу да возе и по путевима намењеним цивилном саобраћају, а да их не оштете. Добили су и нов, снажнији израелски топ већег калибра (калибар од 100 мм је повећан на 105 милиметара), како би могао да испаљује убојите пројектиле у складу с НАТО стандардима. Уграђени су и бацачи граната. Израелско предузеће „Рафаел“ је израдило и солидан „реактиван“ оклоп (активира се приликом ударца гранате у оклоп и штити посаду), док су предузећа „Тадиран“ и „Спектроникс“ уградила нову комуникациону опрему, антене, радијске апарате и телефоне на оклоп сваког тенка. Немачки МАН је допремио нове, снажније моторе. И све то се сада – наводно због „некомпатибилности с НАТО стандардима“ (и упркос топу, који је купљен у Израелу и уграђен баш због захтева НАТО-а) – продаје у бесцење на рачун пореских обвезника Словеније. Аналитичари су покушали да израчунају штету коју ће овај подухват словеначке владе и Министарства одбране нанети друштву, и дошли до вртоглавих износа који се мере годишњим буџетом за културу, на пример.

Расправе на специјализованим интернет форумима, посвећених војној проблематици, показују да су планови словеначких стручњака из области наоружања, уочи уласка државе у НАТО – били сасвим другачији. „Наша дугорочна визија је била да би Словеначка војска на основу сопственог искуства могла да модернизује и друге сличне тенкове Т55 по свету, јер је тржиште огромно; дан-данас је још увек у употреби око 30.000 тих тенкова. Предност је пре свега у брзини модернизације – ми смо је обавили за седам година, од 1993. до почетка 2000. године, док само развој тенка траје од 15 до 20 година. И цена модернизације појединачног тенка би пала, с обзиром на пројектовану количину… Та визија је, међутим, потпуно испарила 2004. године, чим смо ушли у НАТО. ’Фотона’ је, истина, покушавала да продре с тим послом у државе Трећег света, али су је брзо стопирали амерички лобисти“, коментарише један од експерата Словеначке војске на веб-страни www.vojak.si.

Уносан словеначки пројекат обнове расположивих тенкова М-55 С широм света запечатио је Пентагон; група високих америчких официра дошла је, пре уласка Словеније у НАТО, у „инспекцију“ словеначких војних капацитета. Убрзо су препоручили Љубљани да се ратосиља свих тенкова, тешких топова и друге „теже опреме“ непогодне за операције „пројектовања снага“. У складу с НАТО доктрином, иста судбина сада вреба и преостале савременије тенкове М-84 паркиране у Пивки, јер професионална словеначка војска, према НАТО рецепту, убудуће сме да рачуна искључиво на оклопне транспортере точкаше с формулом погона 8 пута 8.

Последице описаних одлука су далекосежне; комбинација уласка у НАТО и вера у лажна обећања промотора Северноатлантске војне алијансе о наводном скорашњем „проширењу сарадње са европском и америчком индустријом наоружања“, у коју ће бити укључена и словеначка предузећа, довела је до ситуације у којој Словеначка војска све брже и трајно остаје без тешке војне опреме. А некадашња узданица словеначке привреде и хранитељица хиљада домаћинстава, словеначка војна индустрија, данас практично више не постоји.

Jelko KacinЧардак на Крку

Могу земљаци да буду кивни на Јелка Кацина због арчења државне благајне на непотребну модернизацију тенкова М-55С, али то бившем министру одбране нимало не смета. Штавише, некадашњи посланик Европског парламента и известилац за Србију Јелко Кацин напредовао је на позицију амбасадора Словеније у НАТО-у. На Кацина се потом у домовини готово заборавило, све док дебата око предстојеће лицитације тенкова Т-55С и војних оклопњака није довела до открића да он у Хрватској гради велелепну вилу. На острву Крк, у варошици Климно, насупрот континенталне Црквенице.

То је био разлог да се упита – откуд новци? Заправо ради се о подсећању на гласине (које су до Словеније допрле из Израела пре двадесетак година) да је модернизација тенкова била подмазана масним провизијама. Калкулације показују да је Кацин градњу у Климну делимично могао да финансира од бајних зарада у Бриселу током два посланичка мандата. А да ли је познат извор свих прихода које је „претопио у медитеранску удобност у Хрватској“, запитали су се критичари. Кад се све сабере, Кацин је (према процени словеначких новинара) на претходној позицији европосланика месечно касирао око 8.000 евра бруто плате која је опорезована посебном, релативно ниском пореском стопом, тако да му је месечно остало 6.200 евра нето. То није био једини доходак, јер је и за сваки дан, проведен „на дужности“ у Бриселу, добијао и 300 евра на име дневница, тако да је укупна свота нарасла на десет хиљада евра месечно.

Кацинова парцела у Климну велика је око 10 ари; у поређењу с тржишном ценом тамошњих грађевинских плацева (око 150 евра за квадратни метар) само би вредност парцеле била око 150 хиљада евра, али и више, будући да је на ексклузивном месту. Занимљиво је да се још колико пре три године, када тамо није било никаквог градилишта и када су га новинари љубљанског „Репортера“ уловили да често обилази то макијом обрасло земљиште, Кацин бранио да с тим нема ништа.

Осим уживања на свом парчету хрватског приморја, „амбасадор Кацин себи може да приушти пливање и у овећем базену који се налази уз његову раскошну, 331 квадратних метара велику кућу у Доњој Бесници код Крања“, закључује попис Кацинових (за сада познатих) некретнина недељник „Репортер“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *