Rasprodaja po NATO standardima

Za „Pečat“ iz Ljubljane  Svetlana Vasović Mekina

Slovenački slučaj otkriva visoku cenu koja se plaća zbog ulaska u NATO i prilagođavanja „standardima severnoatlantske alijanse“. To je jedini razlog koji je prisilio službenu Ljubljanu da se odrekne i u bescenje (ras)proda oružje, čija je stvarna ali i upotrebna vrednost daleko veća od mizernog „prihoda“ očekivanog od prodaje  39 tenkova i 30 oklopnih transportera

Slovenačko ministarstvo odbrane počelo je da prikuplja ponude povodom rasprodaje 30 tenkova M-55 S i 39 borbenih vozila BVP M-80A za prevoz pešadije. To je deo naoružanja zaostalog u Sloveniji 1991. godine prilikom premeštanja jedinica JNA iz te, tada jugoslovenske republike, u druge delove zemlje. Vlast u Ljubljani je to isprva nazvala „ostavljenim na čuvanje“, a potom prisvojila. Ono što nije ispod žita prodato (uprkos embargu UN) hrvatskim i bošnjačkim oružanim snagama tokom ratova 90-ih, modernizovano je od 1993. do 2000. godine. A onda je 2004. Slovenija, posle referenduma obavljenog godinu ranije – ušla u NATO.

[restrictedarea]

CENA – SITNICA U „miraz“ je ponela naoružanje koje je proglasila „delom nasledstva posle raspada SFRJ“. NATO komanda je, međutim, imala drugačiji plan. Zatražila je od Slovenije da se modernizuje, drugim rečima, da pare umesto na zdravstvo, kulturu, školstvo, nauku…, potroši na kupovinu novog naoružanja koje „odgovara NATO standardima“. A to naoružanje, kako zgodno, proizvode baš kompanije iz najvećih država članica te vojne alijanse. Službena Ljubljana se našla pred dilemom – šta učiniti s tek obnovljenim tenkovima i oklopnjacima koji nisu po volji šefova NATO-a?

S obzirom na to da su na netom obavljenu modernizaciju straćeni milioni, što evra što dolara, došlo se na ideju da se šteta sad bar donekle smanji – prodajom. Cena? Sitnica! Ugrađeni su pozamašni popusti, od 90 do 95 odsto „nabavne vrednosti“ ubojitih proizvoda namenske industrije. Računica pokazuje da bi „tenkić“ mogao da se kupi po ceni tek nešto višoj od one za luksuzniji auto.

Prikupljanje ponuda će trajati tri meseca, do 23. novembra. Početna cena „vozila“ nije određena, ali na osnovu raspoloživih podataka možemo zaključiti da slovenačko Ministarstvo odbrane za 30 tenkova planira da kasira ukupno od pet do deset miliona evra, dok je željeni ćar za sva borbena vozila BVP M-80A između tri i šest miliona evra. Ukratko, kapara za potencijalne kupce, koja najčešće iznosi deset odsto procenjene vrednosti „robe“, određena je za tenkove M-55 S na pola miliona evra, dok je za borbena vozila predviđena svota „osiguranja“ od trista hiljada evra. To znači da za jedan modernizovani tenk M-55 S treba izdvojiti između 167.000 i 334.000 evra; ukoliko zainteresovani kupci ponude nižu startnu cenu a nadmetanje ne urodi plodom, ponuđač srećnije ruke bi mogao da postane vlasnik tenka čak i za manje od 100 hiljada evra, koliko vrede i prestižniji automobili na svetskom tržištu.

Očekivana cena za pojedinačno borbeno vozilo je takođe prava bagatela: svega 77.000 do maksimalno 154.000 evra.

MODERNIZACIJA – ZA TERORISTE?! „To je prokleto malo ako znamo da je tenkove M-55 S nekadašnji ministar odbrane Jelko Kacin obnovio za 52 miliona evra. Prodaju vozila koja nisu u skladu s NATO standardima odredio je bivši ministar odbrane Aleš Hojs. A umesto da ih prodamo, tenkove smo mogli da zadržimo kao rezervu jer su još upotrebljivi, a njihovo održavanje nije skupo. Zato je uvreženo mnjenje da se radi o planskom slabljenju Slovenačke vojske, koja će nova vozila dobiti tek u sledećoj deceniji iako u Ministarstvu odbrane tvrde da će novac od te prodaje upotrebiti za modernizaciju naoružanja. Već sad je izvesno da te tenkove neće kupiti nijedna evropska država (možda eventualno Hrvatska koja je najavila da će još neko vreme koristiti oklopne transportere M-80A), pa će se kao kupac najverovatnije pojaviti neka posrednička firma koja će naoružanje preprodati dalje, na muslimanski Bliski istok ili nekom od diktatora u podsaharskoj Africi“, komentariše rasipničku prodaju „vraški dobrih tenkova“ ljubljanski nedeljnik „Reporter“.

 

SUKCESIJA U konkretnom slučaju nije problematično samo strahovanje da će na desetine obnovljenih tenkova iz slovenačkih depoa završiti na području koje kontroliše Islamska država, u rukama terorista. Rečena prodaja ukazuje na još dve važne činjenice: prva je saznanje da Slovenija, kao jedna od naslednica SFRJ, imovinu nekadašnje JNA (koju, istina, Sporazum o sukcesiji ne pominje) više ne čuva iako se na to obavezala prilikom preuzimanja te imovine, već je rasprodaje, pri čemu nije jasno ni da li Sloveniji išta od tog naoružanja uopšte pripada. Zna se da je još početkom devedesetih godina prošlog veka iz Slovenije „u nepoznatom pravcu“ (put Hrvatske i BiH) otišlo, tačnije prodato 79 tenkova, od T-55 do starijeg T-34. Iz zapisnika koji je 18. oktobra 1991. u ime slovenačke strane potpisao Miran Bogataj, a u ime JNA general Andrija Rašeta i admiral Ljubivoje Jokić, vidi se da je JNA ostavila Sloveniji „na čuvanje“ 59 najsavremenijih tenkova M-84, a uz to 57 tenkova T-55, plus 45 tenkova T-34 i 63 oklopna transportera, četiri višecevna bacača (120 mm) i brojno drugo oružje. Po završetku ratova na tlu bivše Jugoslavije, Slovenija je Centru za sprečavanje konflikata u Beču prijavila da poseduje tek 42 tenka M-84 i 40 tenkova T-55.

Danas je u upotrebi svega 15 tenkova M84, dok je 30 oklopnjaka T-55S završilo „konzervisano“. Ako se zna da je u ratno doba npr. tenk M-84 vredeo od 1.400.000 do 1.600.000 dolara, onda nije teško izračunati da ukupna vrednost tenkova, prodatih „na crno“ Hrvatskoj i vojsci BiH, dostiže 38,5 miliona dolara. Zarada je završila u džepovima slovenačkih preprodavaca oružja, povezanih sa samim državnim vrhom. Janez Janša (u ono doba ministar odbrane) i Milan Kučan (tada slovenački predsednik) već decenijama jedan drugog optužuju za glavnu rolu u toj raboti. Kako bilo, i taj novac bi trebalo da bude podeljen među svim državama naslednicama SFRJ, umesto što je završio u privatnim džepovima slovenačkih tajkuna. Prema modelu iz Sporazuma o sukcesiji, Slovenija bi kao jedna od pet naslednica imala pravo na skromniji udeo (do 16 odsto) od pomenute zarade. I ništa više.

„Slovenački slučaj“ nam, s druge strane, otkriva i visoku cenu koju Slovenija plaća zbog ulaska u NATO i prilagođavanja „standardima severnoatlantske alijanse“. To je jedini razlog koji je prisilio službenu Ljubljanu da se odrekne i u bescenje (ras)proda oružje, čija je stvarna ali i upotrebna vrednost daleko veća od mizernog „prihoda“ očekivanog od prodaje 39 tenkova i 30 oklopnih transportera.

Državna Radio-televizija Slovenije je, povodom ovih tenkova, svojevremeno izvestila o raskolu unutar armade; tačnije, da su unutar vojske „nastale dve struje“, od kojih „jedna tvrdi da su tenkovi M-84 snažniji, bolji i efikasniji“, dok druga smatra da su „tenkovi M-55 S savršeniji“, te da je na kraju prevagnula argumentacija prve.

 

AMERIČKI LOBISTI Da su „stari jugotenkovi“, koji su se sada za male pare našli na licitaciji, stvarno „dobro nabildovani“ i da se radi o jednoj od verovatno najboljih modernizacija rađenih na pomenutom tipu tenka, svedoče i podaci naših izvora, stručnjaka iz redova Slovenačke vojske. Prema njihovim navodima, u tenkove M-55 S ugrađene su nove optičke sprave za gađanje, znači sprave za infracrveno osmatranje, periskopi, laserski merači daljine i oprema za gađanje tokom kretanja tenka. Tu opremu je izradila ljubljanska „Fotona“ (istu je radila i za jugoslovenske tenkove M-84), dok je instalacije preuzelo preduzeće „VR Elektroniks“. Tako su tenkovi dobili i nova svetla, nove električne instalacije i armaturnu ploču. Preduzeće „STO Ravne“ je izradilo novi trap, sličan trapu tenka M-84. Tenkovi M-55 S su pride dobili gusenice s gumenom zaštitom, zahvaljujući kojoj mogu da voze i po putevima namenjenim civilnom saobraćaju, a da ih ne oštete. Dobili su i nov, snažniji izraelski top većeg kalibra (kalibar od 100 mm je povećan na 105 milimetara), kako bi mogao da ispaljuje ubojite projektile u skladu s NATO standardima. Ugrađeni su i bacači granata. Izraelsko preduzeće „Rafael“ je izradilo i solidan „reaktivan“ oklop (aktivira se prilikom udarca granate u oklop i štiti posadu), dok su preduzeća „Tadiran“ i „Spektroniks“ ugradila novu komunikacionu opremu, antene, radijske aparate i telefone na oklop svakog tenka. Nemački MAN je dopremio nove, snažnije motore. I sve to se sada – navodno zbog „nekompatibilnosti s NATO standardima“ (i uprkos topu, koji je kupljen u Izraelu i ugrađen baš zbog zahteva NATO-a) – prodaje u bescenje na račun poreskih obveznika Slovenije. Analitičari su pokušali da izračunaju štetu koju će ovaj poduhvat slovenačke vlade i Ministarstva odbrane naneti društvu, i došli do vrtoglavih iznosa koji se mere godišnjim budžetom za kulturu, na primer.

Rasprave na specijalizovanim internet forumima, posvećenih vojnoj problematici, pokazuju da su planovi slovenačkih stručnjaka iz oblasti naoružanja, uoči ulaska države u NATO – bili sasvim drugačiji. „Naša dugoročna vizija je bila da bi Slovenačka vojska na osnovu sopstvenog iskustva mogla da modernizuje i druge slične tenkove T55 po svetu, jer je tržište ogromno; dan-danas je još uvek u upotrebi oko 30.000 tih tenkova. Prednost je pre svega u brzini modernizacije – mi smo je obavili za sedam godina, od 1993. do početka 2000. godine, dok samo razvoj tenka traje od 15 do 20 godina. I cena modernizacije pojedinačnog tenka bi pala, s obzirom na projektovanu količinu… Ta vizija je, međutim, potpuno isparila 2004. godine, čim smo ušli u NATO. ’Fotona’ je, istina, pokušavala da prodre s tim poslom u države Trećeg sveta, ali su je brzo stopirali američki lobisti“, komentariše jedan od eksperata Slovenačke vojske na veb-strani www.vojak.si.

Unosan slovenački projekat obnove raspoloživih tenkova M-55 S širom sveta zapečatio je Pentagon; grupa visokih američkih oficira došla je, pre ulaska Slovenije u NATO, u „inspekciju“ slovenačkih vojnih kapaciteta. Ubrzo su preporučili Ljubljani da se ratosilja svih tenkova, teških topova i druge „teže opreme“ nepogodne za operacije „projektovanja snaga“. U skladu s NATO doktrinom, ista sudbina sada vreba i preostale savremenije tenkove M-84 parkirane u Pivki, jer profesionalna slovenačka vojska, prema NATO receptu, ubuduće sme da računa isključivo na oklopne transportere točkaše s formulom pogona 8 puta 8.

Posledice opisanih odluka su dalekosežne; kombinacija ulaska u NATO i vera u lažna obećanja promotora Severnoatlantske vojne alijanse o navodnom skorašnjem „proširenju saradnje sa evropskom i američkom industrijom naoružanja“, u koju će biti uključena i slovenačka preduzeća, dovela je do situacije u kojoj Slovenačka vojska sve brže i trajno ostaje bez teške vojne opreme. A nekadašnja uzdanica slovenačke privrede i hraniteljica hiljada domaćinstava, slovenačka vojna industrija, danas praktično više ne postoji.

Čardak na Krku

Mogu zemljaci da budu kivni na Jelka Kacina zbog arčenja državne blagajne na nepotrebnu modernizaciju tenkova M-55S, ali to bivšem ministru odbrane nimalo ne smeta. Štaviše, nekadašnji poslanik Evropskog parlamenta i izvestilac za Srbiju Jelko Kacin napredovao je na poziciju ambasadora Slovenije u NATO-u. Na Kacina se potom u domovini gotovo zaboravilo, sve dok debata oko predstojeće licitacije tenkova T-55S i vojnih oklopnjaka nije dovela do otkrića da on u Hrvatskoj gradi velelepnu vilu. Na ostrvu Krk, u varošici Klimno, nasuprot kontinentalne Crkvenice.

To je bio razlog da se upita – otkud novci? Zapravo radi se o podsećanju na glasine (koje su do Slovenije doprle iz Izraela pre dvadesetak godina) da je modernizacija tenkova bila podmazana masnim provizijama. Kalkulacije pokazuju da je Kacin gradnju u Klimnu delimično mogao da finansira od bajnih zarada u Briselu tokom dva poslanička mandata. A da li je poznat izvor svih prihoda koje je „pretopio u mediteransku udobnost u Hrvatskoj“, zapitali su se kritičari. Kad se sve sabere, Kacin je (prema proceni slovenačkih novinara) na prethodnoj poziciji evroposlanika mesečno kasirao oko 8.000 evra bruto plate koja je oporezovana posebnom, relativno niskom poreskom stopom, tako da mu je mesečno ostalo 6.200 evra neto. To nije bio jedini dohodak, jer je i za svaki dan, proveden „na dužnosti“ u Briselu, dobijao i 300 evra na ime dnevnica, tako da je ukupna svota narasla na deset hiljada evra mesečno.

Kacinova parcela u Klimnu velika je oko 10 ari; u poređenju s tržišnom cenom tamošnjih građevinskih placeva (oko 150 evra za kvadratni metar) samo bi vrednost parcele bila oko 150 hiljada evra, ali i više, budući da je na ekskluzivnom mestu. Zanimljivo je da se još koliko pre tri godine, kada tamo nije bilo nikakvog gradilišta i kada su ga novinari ljubljanskog „Reportera“ ulovili da često obilazi to makijom obraslo zemljište, Kacin branio da s tim nema ništa.

Osim uživanja na svom parčetu hrvatskog primorja, „ambasador Kacin sebi može da priušti plivanje i u ovećem bazenu koji se nalazi uz njegovu raskošnu, 331 kvadratnih metara veliku kuću u Donjoj Besnici kod Kranja“, zaključuje popis Kacinovih (za sada poznatih) nekretnina nedeljnik „Reporter“.

[/restrictedarea] zaйm na kartu onlaйn zaim onlainkredit plюs zaйm bez procentovlaйm zaйm tarifы