Почетна / Друштво / Зона сумрака: Колико кошта српска крв?

Зона сумрака: Колико кошта српска крв?

filip rodicПише ФИЛИП РОДИЋ

Смеју ли Срби да оплакују своје жртве и да се сећају убијених предака а да не буду оптужени за „национализам“, „злоупотребе“, „лицемерје“ и да не буду одмах поистовећени са џелатима?

Бесрамна је националистичка злоупотреба Јасеновца са било које стране. Било са оне са које се већ сами по себи монструозни злочини фанатично преувеличавају – те тиме замагљују и због политикантске злоупотребе чине неверодостојним – било са оне са које се минимизирају и чак негирају. Обе гадости деградирају жртве и трују живе“, оценио је у тексту под насловом „Шака соли – бесконачна националистичка злоупотреба Јасеновца“ сарадник портала Аутономија Павле Радић. Не, није то онај Павле Радић који је ономад у Скупштини Југославије упитао „колико кошта српска крв“ и тиме зарадио метак од Пунише Рачића. Само је исто име, а по свему судећи и став.

[restrictedarea] „Заједничко (Србија и Република Српска) обележавање 75. годишњице почетка геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у концентрационом логору Јасеновац (како је званично најављено) није ништа друго до безочна злоупотреба једног, због страшних злочина, симболичног места“, додаје он. На први поглед делује као да овде нема било чега спорног. Радић осуђује и „фанатично преувеличавање“ и „(не фанатично) минимизирање и чак негирање“ злочина. Он, такође, за злоупотребу оптужује људе. Председника РС Милорада Додика и премијера Србије Александра Вучића. На то има право. Али они ту нису били Додик и Вучић, него председник и премијер – изабрани и легитимни представници народа, а не „људи“. Ко је други тамо требало да оде? Проблем је, међутим, и што Радић у својим текстовима и ставовима није доследан, или ако је већ доследан, онда није истинољубив.
Пре свега, за њега је обележавање почетка незапамћеног страдања српског народа „злоупотреба“ и то „бесрамна“. Да на исти начин пише о Сребреници, па да разумемо. Има човек став. Међутим, он у том случају (текст „Сигурна кућа мржње и злочина“ из 2014) замера што је „у Србији, изузев реакције малог броја невладиних организација, прећутана годишњица геноцида у Сребреници“ и подсећа на дешавања из деведесетих година прошлог века и додаје: „Зашто опет подсећамо на оно што је разумним грађанима одавно јасно?“ Зато што „немогућа је европеизација Србије и обнова нормалног живота, ако се првенствено не лечи читава морална вертикала оптерећена страшним наслеђем“, пише даље, као и то да „комеморације нису једина, али у симболичком смислу јесу важна места за суочавање са властитим злом и његовим превладавањем. Игнорисање комеморација жртвама значи лицемерје кад се говори о помирењу међу народима“. Моменат. Јасеновац је бесрамна злоупотреба, а игнорисање неких других комеморација је „лицемерје“. Није ли управо овде Павле Радић сам испао лицемеран? Такође, ако Срби у својој „европеизацији“ треба да се суоче са сопственим наслеђем, зашто Радић мисли да то не треба да учине и већ „европеизирани“ Хрвати? Не би ли било логично да је тај посао код њих већ обављен? Ако му је гнусно „фанатично преувеличавање“ броја Срба убијених у НДХ, зашто му није спорно манипулисање бројем жртава рата у Босни и, посебно, Сребреници? На пример, бројем сребреничких жртава не „лицитирају“ само „негационисти“ него и сам Хашки трибунал који из документа у документ, из пресуде у пресуду мења ту цифру, али она увек остаје далеко мања од бројке 8.732 коју безрезервно прихватају истомишљеници овог Радића. Такође, када прошле године Вучић као премијер није игнорисао комеморацију у Сребреници, доживео је каменовање за које Радић у свом тадашњем тексту „Бреме геноцида“ практично криви самог Вучића, па и целу Србију.
Радић у својим текстовима иде и корак даље и не криви само Србе за несреће које су се догодиле у бившој Југославији другим народима (демагогијом и неистином сматра Вучићеву изјаву да је за злочине криво „0,5 посто српских изрода“ већ је кривица вероватно колективна) него их криви и за сопствену муку. На пример за „Олују“. У тексту из јула ове године он пише да је пред нама „време великог лицемерја и релативизовања властите одговорности – пред нама је годишњица ’Олује’“. Београд, Србија, Срби су, значи, криви за „Олују“. Радић нам ту скреће пажњу и на то да „они који уздижу Дражу, Николаја и Недића – немају право да се буне због Степинца“. Пошто се паралела може правити само између владике Николаја Велимировића и кардинала Алојзија Степинца (да не улазимо у остале финесе, напоменимо да Драгољуб Михаиловић у Хрватској нема свога пандана, а Недић, за разлику од Павелића, није имао под својом контролом, па ни на својој територији, ниједан логор смрти). Радић, дакле прави паралелу између црквеног великодостојника који је читав рат провео уживајући врло контролисану и ограничену слободу, а један део и у концентрационом логору Дахау, с великодостојником који је током читавог покоља Срба играо значајну улогу у усташком режиму.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *