Zona sumraka: Koliko košta srpska krv?

Piše FILIP RODIĆ

Smeju li Srbi da oplakuju svoje žrtve i da se sećaju ubijenih predaka a da ne budu optuženi za „nacionalizam“, „zloupotrebe“, „licemerje“ i da ne budu odmah poistovećeni sa dželatima?

Besramna je nacionalistička zloupotreba Jasenovca sa bilo koje strane. Bilo sa one sa koje se već sami po sebi monstruozni zločini fanatično preuveličavaju – te time zamagljuju i zbog politikantske zloupotrebe čine neverodostojnim – bilo sa one sa koje se minimiziraju i čak negiraju. Obe gadosti degradiraju žrtve i truju žive“, ocenio je u tekstu pod naslovom „Šaka soli – beskonačna nacionalistička zloupotreba Jasenovca“ saradnik portala Autonomija Pavle Radić. Ne, nije to onaj Pavle Radić koji je onomad u Skupštini Jugoslavije upitao „koliko košta srpska krv“ i time zaradio metak od Puniše Račića. Samo je isto ime, a po svemu sudeći i stav.

[restrictedarea] „Zajedničko (Srbija i Republika Srpska) obeležavanje 75. godišnjice početka genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u koncentracionom logoru Jasenovac (kako je zvanično najavljeno) nije ništa drugo do bezočna zloupotreba jednog, zbog strašnih zločina, simboličnog mesta“, dodaje on. Na prvi pogled deluje kao da ovde nema bilo čega spornog. Radić osuđuje i „fanatično preuveličavanje“ i „(ne fanatično) minimiziranje i čak negiranje“ zločina. On, takođe, za zloupotrebu optužuje ljude. Predsednika RS Milorada Dodika i premijera Srbije Aleksandra Vučića. Na to ima pravo. Ali oni tu nisu bili Dodik i Vučić, nego predsednik i premijer – izabrani i legitimni predstavnici naroda, a ne „ljudi“. Ko je drugi tamo trebalo da ode? Problem je, međutim, i što Radić u svojim tekstovima i stavovima nije dosledan, ili ako je već dosledan, onda nije istinoljubiv.
Pre svega, za njega je obeležavanje početka nezapamćenog stradanja srpskog naroda „zloupotreba“ i to „besramna“. Da na isti način piše o Srebrenici, pa da razumemo. Ima čovek stav. Međutim, on u tom slučaju (tekst „Sigurna kuća mržnje i zločina“ iz 2014) zamera što je „u Srbiji, izuzev reakcije malog broja nevladinih organizacija, prećutana godišnjica genocida u Srebrenici“ i podseća na dešavanja iz devedesetih godina prošlog veka i dodaje: „Zašto opet podsećamo na ono što je razumnim građanima odavno jasno?“ Zato što „nemoguća je evropeizacija Srbije i obnova normalnog života, ako se prvenstveno ne leči čitava moralna vertikala opterećena strašnim nasleđem“, piše dalje, kao i to da „komemoracije nisu jedina, ali u simboličkom smislu jesu važna mesta za suočavanje sa vlastitim zlom i njegovim prevladavanjem. Ignorisanje komemoracija žrtvama znači licemerje kad se govori o pomirenju među narodima“. Momenat. Jasenovac je besramna zloupotreba, a ignorisanje nekih drugih komemoracija je „licemerje“. Nije li upravo ovde Pavle Radić sam ispao licemeran? Takođe, ako Srbi u svojoj „evropeizaciji“ treba da se suoče sa sopstvenim nasleđem, zašto Radić misli da to ne treba da učine i već „evropeizirani“ Hrvati? Ne bi li bilo logično da je taj posao kod njih već obavljen? Ako mu je gnusno „fanatično preuveličavanje“ broja Srba ubijenih u NDH, zašto mu nije sporno manipulisanje brojem žrtava rata u Bosni i, posebno, Srebrenici? Na primer, brojem srebreničkih žrtava ne „licitiraju“ samo „negacionisti“ nego i sam Haški tribunal koji iz dokumenta u dokument, iz presude u presudu menja tu cifru, ali ona uvek ostaje daleko manja od brojke 8.732 koju bezrezervno prihvataju istomišljenici ovog Radića. Takođe, kada prošle godine Vučić kao premijer nije ignorisao komemoraciju u Srebrenici, doživeo je kamenovanje za koje Radić u svom tadašnjem tekstu „Breme genocida“ praktično krivi samog Vučića, pa i celu Srbiju.
Radić u svojim tekstovima ide i korak dalje i ne krivi samo Srbe za nesreće koje su se dogodile u bivšoj Jugoslaviji drugim narodima (demagogijom i neistinom smatra Vučićevu izjavu da je za zločine krivo „0,5 posto srpskih izroda“ već je krivica verovatno kolektivna) nego ih krivi i za sopstvenu muku. Na primer za „Oluju“. U tekstu iz jula ove godine on piše da je pred nama „vreme velikog licemerja i relativizovanja vlastite odgovornosti – pred nama je godišnjica ’Oluje’“. Beograd, Srbija, Srbi su, znači, krivi za „Oluju“. Radić nam tu skreće pažnju i na to da „oni koji uzdižu Dražu, Nikolaja i Nedića – nemaju pravo da se bune zbog Stepinca“. Pošto se paralela može praviti samo između vladike Nikolaja Velimirovića i kardinala Alojzija Stepinca (da ne ulazimo u ostale finese, napomenimo da Dragoljub Mihailović u Hrvatskoj nema svoga pandana, a Nedić, za razliku od Pavelića, nije imao pod svojom kontrolom, pa ni na svojoj teritoriji, nijedan logor smrti). Radić, dakle pravi paralelu između crkvenog velikodostojnika koji je čitav rat proveo uživajući vrlo kontrolisanu i ograničenu slobodu, a jedan deo i u koncentracionom logoru Dahau, s velikodostojnikom koji je tokom čitavog pokolja Srba igrao značajnu ulogu u ustaškom režimu. [/restrictedarea]