Јадовно, 2016 – Пакао који је човек приредио човеку

Пише Наташа Јовановић

О библијским размерама страдања српског народа у НДХ

Јама је подземни облик крашког рељефа, вертикално удубљење стрмих страна, различитих димензија и велике дубине; понекад сеже до подземне воде. Народ их још зове безданкама, бездањачама, јамуринама и звекарама. Заправо, јаме су идеална места за сакривање злочина. Као такве важе за симбол страдања највише српског народа. У њима и данас, 75 година након усташких злочина, лежи на десетине хиљада неексхумираних тела Срба.

Поред једне такве, Шаранове јаме, прошле недеље оно мало Срба преосталих у Хрватској, као и потомци недокланих у усташким походима, обележили су страшан датум из времена постојања НДХ – 75 година од оснивања логора Јадовно. Убијање Срба, Јевреја и Рома у комплексу логора „Госпић–Јадовно–Паг“ трајало је само 132 дана. Данас Срба тамо нема. Или их има, али испод земље. Њих скоро 40.000.

БЕСТИЈАЊЕ НИЈЕ ЗАВРШЕНО На Дан сећања на жртве, 21. јуна, поред Шаранове јаме, у организацији Српског народног већа, Удружења потомака жртава Јадовно, Координације јеврејских општина Републике Хрватске, Епархије горњокарловачке и Савеза антифашистичких бораца и антифашиста РХ одржан је комеморативни скуп. И ове године са скупа је послата порука да држава и друштво не смеју да ћуте о догађајима који су се догодили у Јадовну и осталим логорима у Другом светском рату, и да се морају суочити са узроцима, размерима и последицама тих трагедија.

Присутни су положили венац уз молитву и пијетет свим жртвама логора усташког режима уз поруку, како је рекао председник Координације јеврејских општина Огњен Краус, да се не заборави и више никада не понови.

[restrictedarea]

У овом логору смрти од 11. априла до 21. августа 1941. на најсвирепији начин усмрћено је преко 40.000 људи. Српски историчар Ђуро Затезало, који је први после Другог светског рата истраживао ове злочине, рекао је да ако се Аушвиц сматра фабриком смрти, онда се може рећи да је у комплексу стратишта Јадовно смрт као на фабричкој траци наношена ручно.
„Радећи годинама на истраживању и проучавању изворне архивске грађе, различите провенијенције о овом логору смрти, није било тешко закључити да су усташе у њиховом садизму и окрутности превазишли нацисте при Холокаусту и младотурке у геноциду над Јеврејима. Они су са уживањем мучили и убијали, клали ножевима припаднике биолошке врсте којој припадају. Окрутношћу усташких зверстава били су шокирани и нацисти и италијански фашисти.“
Бестијање усташа није завршено, оно је само почело у Јадовну. У Шаранову јаму, претпоставља се, бачено је око 10.000 Срба, Јевреја и Рома. Од 1962. године спроведено је неколико спелеолошких истраживања, последње су урадили београдски спелеолози Данимир Ристић и Драган Максимовић. Према Ристићевом извештају дубина јаме од улаза до прве додирне тачке (врх купе костију) износи 42 метра. Његова процена је да су у јами наслаге костију чак четири метра.

Драгоцене податке нуди и писмо председништва Владе НР Хрватске од 24. 6. 1952, заведено под бројем 6638. У писму упућеном Народном одбору котара Сремски Карловци у циљу обавештавања Олге Поповић, која је поднела захтев за обележавање логора Јадовно и ексхумацију жртава, стоји: „Лешеви се налазе у стању распадања, тако да постоји могућност да од средине јаме па наниже имаде још лешева који су тек у почетном стадију распадања.“

 

РАЗМЕРЕ ПАКЛА Трагови ових злочина годинама су затирани. Скромна обележја постављена на овим местима уништена су током ратова деведесетих, а спомен-плоча, која је сведочила о мученичкој смрти не мање од 8.020 жртава побијених на рту Слана и око њега, нестала је два дана пошто је обновљена.

Да ли се по физичком обиму и духовној димензији страдања могу мерити Јадовно, Вељун, Госпић, Огулин, Плашко, Плитвичка језера, Кореница, Личко Петрово Село, Бански Грабовац, Прекопи, Глинска црква? Где су највеће гробнице? Река Сава, велебитске јаме, Јасеновац, Јастребарско…? Да ли се могу одредити размере пакла које је један човек починио другом?

Јадовно је, подсетимо, био почетак, увод у Јасеновац и друга стратишта. Само до  септембра 1941. на подручју Лике, Баније, Кордуна и Далмације убијене су десетине хиљада Срба. С друге стране реке Саве у наредне четири године страдало је између 600 и 700 хиљада Срба. Мржња је достизала свој врхунац. Монструозне покоље благосиљао је католички клер. Фратар Срећко Пејић је 10. августа 1941. у Ливну покренуо једнодневну ликвидацију 5.600 Срба речима: „Убијте све Србе. Прво убијте моју сестру која је удата за Србина. Када завршите свој посао, ја ћу вас исповједити и ослободити гријеха.“

До маја 1945. у НДХ животе су изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Над 60.234 деце у НДХ извршен је најтежи облик геноцида. Убијено је и на друге начине уморено 30.054 дечака и 28.012 девојчица, за 168 малишана није било могуће утврдити пол. Посебно значајан је рад Драгоја Лукића, који је пописао 19.432 жртве усташког геноцида – девојчица и дечака. Уколико бисмо хтели да одамо пошту минутом ћутања над Лукићевим дечјим градом, како је приметио један од истраживача српког страдања у НДХ, требало би ћутати тачно 13,5 сати.

Но више од пола века политика обмане није дозвољавала да се пуна истина о ужасном стратишту Срба у XX веку сазна. Ни данас у уџбеницима историје реформисаног образовања не могу се наћи подаци о монструозним кољачницама које су само 16 дана након „повијесног обраћања“ Славка Кватерника на Радио Загребу и проглашења НДХ почеле да ничу по Хрватској. Тек неколико година уназад ова историјска амнезија почела је да се развејава пред напорима историчара, истраживача и чланова Удружења „Јадовно“ које окупља потомке и поштоваоце жртава не само јадовничког већ и осталих стратишта у НДХ. Захваљујући њима истина о страдању Срба почела је да пробија зид ћутања. Али истина није цела. Не прође мало, а неко од истраживача евидентира још неку масовну гробницу, још неко заборављено стратиште. Публициста Дане Ластавица је након дугогодишњег истраживања извршио попис јама-бездана, бунара, септичких јама и других провалија у које је бацан српски народ 1941–1945 и 1991. године. Према његовим подацима на територији НДХ било је 328 природних јама и 80 бунара, септичких јама и сличних провалија (укупно 408) у које је бацан српски народ. Ђуро Затезало пак тврди да је за 20 година истраживања пронашао 32 бездане јаме, и за сваку од њих пописао колико је људи у њој убијено.

Зашто те јаме нису обележене на карти страдања? Зашто свет никада није сазнао за овај библијски покољ српског народа на начин примерен размерама тог злочина?

 

СТОПАМА СВЕТОГ САВЕ ГОРЊОКАРЛОВАЧКОГ На подручју НДХ у римокатоличком походу страдало је укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убијена, док су два епископа умрла у Србији од последица усташког мучења. Само у логору Јадовно смрт је задесила 73 свештеника Српске православне цркве, већином из горњокарловачке епископије, и два епископа Саву Горњокарловачког и Дабробосанског Петра Зимоњића. Духовни подстрекачи ових покоља били су припадници римокатоличког клера.

Ове године литија коју је организовало Удружење „Јадовно“ ишла је мученичком стазом Светог Саве Горњокарловачког, од родног Мола и Башаида у Бачкој, преко манастира у којима је службовао, па велебитском Голготом до Катине јаме још једног крашког губилишта, где је бачено његово измучено тело лета 1941.

Писани извори кажу да је владика Сава ухапшен са још 13 виђенијих Срба 17. јуна 1941. након што се оглушио о наредбу усташе Јосипа Томљеновића да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Половином августа 1941. године из госпићког завода изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом, и одведених путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Сведочанство о његовој мученичкој смрти забележио је и свештеник Јован Силашки у часопису Банатске епархије, под насловом „Главу дајем, ал свој народ не остављам“. Наиме, по казивању Саве Сараволца, иначе дугогодишњег појца у башаидској цркви, неколико година након страшних погрома у НДХ, у цркву је свратио непознат човек, сведок страдања владике Саве. Испричао је да су усташки мучитељи довели владику на једну пољану.

„Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бациле у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа.“

На том месту, ове 2016. постављен је Часни крст и служен парастос.

У склопу Ходочашћа јадовинског обишло се спомен-подручје Смиљан, родна кућа Николе Тесле и Црква Светог Петра и Павла у којој је службовао Милутин Тесла. У склопу меморијалног центра поред цркве налази се и гробница 535 Срба из Смиљана и околних заселака које су побиле усташе 1941. Од тих 535 мученика 119 са презименом Тесла најближи су сродници светског генија. Гробница није обележена. Хрвати који га постхумно својатају, прећуткујући његове дубоко православне корене, од бројних страних туриста и људи са простора бивше Југославије крију шта се у Смиљану заиста дешавало те злокобне 1941. године.

Ово поклоничко путовање 2016. није стигло до свих стратишта. Тако нешто није могуће. Срби би могли сваки дан да обележавају по један злочин почињен на врхунцу усташког лудила, а опет не би све поменули.

[/restrictedarea]