Jadovno, 2016 – Pakao koji je čovek priredio čoveku

Piše Nataša Jovanović

O biblijskim razmerama stradanja srpskog naroda u NDH

Jama je podzemni oblik kraškog reljefa, vertikalno udubljenje strmih strana, različitih dimenzija i velike dubine; ponekad seže do podzemne vode. Narod ih još zove bezdankama, bezdanjačama, jamurinama i zvekarama. Zapravo, jame su idealna mesta za sakrivanje zločina. Kao takve važe za simbol stradanja najviše srpskog naroda. U njima i danas, 75 godina nakon ustaških zločina, leži na desetine hiljada neekshumiranih tela Srba.

Pored jedne takve, Šaranove jame, prošle nedelje ono malo Srba preostalih u Hrvatskoj, kao i potomci nedoklanih u ustaškim pohodima, obeležili su strašan datum iz vremena postojanja NDH – 75 godina od osnivanja logora Jadovno. Ubijanje Srba, Jevreja i Roma u kompleksu logora „Gospić–Jadovno–Pag“ trajalo je samo 132 dana. Danas Srba tamo nema. Ili ih ima, ali ispod zemlje. Njih skoro 40.000.

BESTIJANJE NIJE ZAVRŠENO Na Dan sećanja na žrtve, 21. juna, pored Šaranove jame, u organizaciji Srpskog narodnog veća, Udruženja potomaka žrtava Jadovno, Koordinacije jevrejskih opština Republike Hrvatske, Eparhije gornjokarlovačke i Saveza antifašističkih boraca i antifašista RH održan je komemorativni skup. I ove godine sa skupa je poslata poruka da država i društvo ne smeju da ćute o događajima koji su se dogodili u Jadovnu i ostalim logorima u Drugom svetskom ratu, i da se moraju suočiti sa uzrocima, razmerima i posledicama tih tragedija.

Prisutni su položili venac uz molitvu i pijetet svim žrtvama logora ustaškog režima uz poruku, kako je rekao predsednik Koordinacije jevrejskih opština Ognjen Kraus, da se ne zaboravi i više nikada ne ponovi.

[restrictedarea]

U ovom logoru smrti od 11. aprila do 21. avgusta 1941. na najsvirepiji način usmrćeno je preko 40.000 ljudi. Srpski istoričar Đuro Zatezalo, koji je prvi posle Drugog svetskog rata istraživao ove zločine, rekao je da ako se Aušvic smatra fabrikom smrti, onda se može reći da je u kompleksu stratišta Jadovno smrt kao na fabričkoj traci nanošena ručno.
„Radeći godinama na istraživanju i proučavanju izvorne arhivske građe, različite provenijencije o ovom logoru smrti, nije bilo teško zaključiti da su ustaše u njihovom sadizmu i okrutnosti prevazišli naciste pri Holokaustu i mladoturke u genocidu nad Jevrejima. Oni su sa uživanjem mučili i ubijali, klali noževima pripadnike biološke vrste kojoj pripadaju. Okrutnošću ustaških zverstava bili su šokirani i nacisti i italijanski fašisti.“
Bestijanje ustaša nije završeno, ono je samo počelo u Jadovnu. U Šaranovu jamu, pretpostavlja se, bačeno je oko 10.000 Srba, Jevreja i Roma. Od 1962. godine sprovedeno je nekoliko speleoloških istraživanja, poslednje su uradili beogradski speleolozi Danimir Ristić i Dragan Maksimović. Prema Ristićevom izveštaju dubina jame od ulaza do prve dodirne tačke (vrh kupe kostiju) iznosi 42 metra. Njegova procena je da su u jami naslage kostiju čak četiri metra.

Dragocene podatke nudi i pismo predsedništva Vlade NR Hrvatske od 24. 6. 1952, zavedeno pod brojem 6638. U pismu upućenom Narodnom odboru kotara Sremski Karlovci u cilju obaveštavanja Olge Popović, koja je podnela zahtev za obeležavanje logora Jadovno i ekshumaciju žrtava, stoji: „Leševi se nalaze u stanju raspadanja, tako da postoji mogućnost da od sredine jame pa naniže imade još leševa koji su tek u početnom stadiju raspadanja.“

 

RAZMERE PAKLA Tragovi ovih zločina godinama su zatirani. Skromna obeležja postavljena na ovim mestima uništena su tokom ratova devedesetih, a spomen-ploča, koja je svedočila o mučeničkoj smrti ne manje od 8.020 žrtava pobijenih na rtu Slana i oko njega, nestala je dva dana pošto je obnovljena.

Da li se po fizičkom obimu i duhovnoj dimenziji stradanja mogu meriti Jadovno, Veljun, Gospić, Ogulin, Plaško, Plitvička jezera, Korenica, Ličko Petrovo Selo, Banski Grabovac, Prekopi, Glinska crkva? Gde su najveće grobnice? Reka Sava, velebitske jame, Jasenovac, Jastrebarsko…? Da li se mogu odrediti razmere pakla koje je jedan čovek počinio drugom?

Jadovno je, podsetimo, bio početak, uvod u Jasenovac i druga stratišta. Samo do  septembra 1941. na području Like, Banije, Korduna i Dalmacije ubijene su desetine hiljada Srba. S druge strane reke Save u naredne četiri godine stradalo je između 600 i 700 hiljada Srba. Mržnja je dostizala svoj vrhunac. Monstruozne pokolje blagosiljao je katolički kler. Fratar Srećko Pejić je 10. avgusta 1941. u Livnu pokrenuo jednodnevnu likvidaciju 5.600 Srba rečima: „Ubijte sve Srbe. Prvo ubijte moju sestru koja je udata za Srbina. Kada završite svoj posao, ja ću vas ispovjediti i osloboditi grijeha.“

Do maja 1945. u NDH živote su izgubila 74.762 deteta mlađa od 14 godina. Među njima je bilo 14.528 mališana koji su evidentirani kao žrtve rata. Nad 60.234 dece u NDH izvršen je najteži oblik genocida. Ubijeno je i na druge načine umoreno 30.054 dečaka i 28.012 devojčica, za 168 mališana nije bilo moguće utvrditi pol. Posebno značajan je rad Dragoja Lukića, koji je popisao 19.432 žrtve ustaškog genocida – devojčica i dečaka. Ukoliko bismo hteli da odamo poštu minutom ćutanja nad Lukićevim dečjim gradom, kako je primetio jedan od istraživača srpkog stradanja u NDH, trebalo bi ćutati tačno 13,5 sati.

No više od pola veka politika obmane nije dozvoljavala da se puna istina o užasnom stratištu Srba u XX veku sazna. Ni danas u udžbenicima istorije reformisanog obrazovanja ne mogu se naći podaci o monstruoznim koljačnicama koje su samo 16 dana nakon „povijesnog obraćanja“ Slavka Kvaternika na Radio Zagrebu i proglašenja NDH počele da niču po Hrvatskoj. Tek nekoliko godina unazad ova istorijska amnezija počela je da se razvejava pred naporima istoričara, istraživača i članova Udruženja „Jadovno“ koje okuplja potomke i poštovaoce žrtava ne samo jadovničkog već i ostalih stratišta u NDH. Zahvaljujući njima istina o stradanju Srba počela je da probija zid ćutanja. Ali istina nije cela. Ne prođe malo, a neko od istraživača evidentira još neku masovnu grobnicu, još neko zaboravljeno stratište. Publicista Dane Lastavica je nakon dugogodišnjeg istraživanja izvršio popis jama-bezdana, bunara, septičkih jama i drugih provalija u koje je bacan srpski narod 1941–1945 i 1991. godine. Prema njegovim podacima na teritoriji NDH bilo je 328 prirodnih jama i 80 bunara, septičkih jama i sličnih provalija (ukupno 408) u koje je bacan srpski narod. Đuro Zatezalo pak tvrdi da je za 20 godina istraživanja pronašao 32 bezdane jame, i za svaku od njih popisao koliko je ljudi u njoj ubijeno.

Zašto te jame nisu obeležene na karti stradanja? Zašto svet nikada nije saznao za ovaj biblijski pokolj srpskog naroda na način primeren razmerama tog zločina?

 

STOPAMA SVETOG SAVE GORNJOKARLOVAČKOG Na području NDH u rimokatoličkom pohodu stradalo je ukupno 223 srpska sveštenika, tri episkopa su zverski ubijena, dok su dva episkopa umrla u Srbiji od posledica ustaškog mučenja. Samo u logoru Jadovno smrt je zadesila 73 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, većinom iz gornjokarlovačke episkopije, i dva episkopa Savu Gornjokarlovačkog i Dabrobosanskog Petra Zimonjića. Duhovni podstrekači ovih pokolja bili su pripadnici rimokatoličkog klera.

Ove godine litija koju je organizovalo Udruženje „Jadovno“ išla je mučeničkom stazom Svetog Save Gornjokarlovačkog, od rodnog Mola i Bašaida u Bačkoj, preko manastira u kojima je službovao, pa velebitskom Golgotom do Katine jame još jednog kraškog gubilišta, gde je bačeno njegovo izmučeno telo leta 1941.

Pisani izvori kažu da je vladika Sava uhapšen sa još 13 viđenijih Srba 17. juna 1941. nakon što se oglušio o naredbu ustaše Josipa Tomljenovića da odmah napusti Plaški i ode za Srbiju. Polovinom avgusta 1941. godine iz gospićkog zavoda izvedeno je oko dve hiljade Srba, vezanih žicom, i odvedenih putem prema Velebitu. U toj grupi je bio i episkop Sava Trlajić. Svedočanstvo o njegovoj mučeničkoj smrti zabeležio je i sveštenik Jovan Silaški u časopisu Banatske eparhije, pod naslovom „Glavu dajem, al svoj narod ne ostavljam“. Naime, po kazivanju Save Saravolca, inače dugogodišnjeg pojca u bašaidskoj crkvi, nekoliko godina nakon strašnih pogroma u NDH, u crkvu je svratio nepoznat čovek, svedok stradanja vladike Save. Ispričao je da su ustaški mučitelji doveli vladiku na jednu poljanu.

„Živom su mu kožu odrali i posuli solju. Zatim su ga zakopali u zemlju. Samo mu je glava virila. Potom su dovukli gvozdenu drljaču i vukli je preko njegove glave, sve dok nije dušu predao Gospodu. Dalje ne znam. Biće da su ga ustaše bacile u jednu od mnogobrojnih jama u tom kraju, srpskih grobnica. Ni smrt ga, dakle, nije odvojila od naroda.“

Na tom mestu, ove 2016. postavljen je Časni krst i služen parastos.

U sklopu Hodočašća jadovinskog obišlo se spomen-područje Smiljan, rodna kuća Nikole Tesle i Crkva Svetog Petra i Pavla u kojoj je službovao Milutin Tesla. U sklopu memorijalnog centra pored crkve nalazi se i grobnica 535 Srba iz Smiljana i okolnih zaselaka koje su pobile ustaše 1941. Od tih 535 mučenika 119 sa prezimenom Tesla najbliži su srodnici svetskog genija. Grobnica nije obeležena. Hrvati koji ga posthumno svojataju, prećutkujući njegove duboko pravoslavne korene, od brojnih stranih turista i ljudi sa prostora bivše Jugoslavije kriju šta se u Smiljanu zaista dešavalo te zlokobne 1941. godine.

Ovo pokloničko putovanje 2016. nije stiglo do svih stratišta. Tako nešto nije moguće. Srbi bi mogli svaki dan da obeležavaju po jedan zločin počinjen na vrhuncu ustaškog ludila, a opet ne bi sve pomenuli.

[/restrictedarea]