Почетна / Документи / EКСКЛУЗИВНО! ПИСМО ИЗ ДОНБАСА – Писмо друго, 8. јул 2016

EКСКЛУЗИВНО! ПИСМО ИЗ ДОНБАСА – Писмо друго, 8. јул 2016

АНА

Ана ДолгареваЈедан од најпознатијих савремених руских писаца Захар Прилепин иде у Донбас. У томе не би било ничег необичног – у непризнатим републикама Прилепин борави често. Овога пута, међутим, иде тамо у својству специјалног дописника (руског сајта RT) у тренутку када прети опасност од поновног распламсавања ратних дејстава у овом делу света и све већег гомилања НАТО снага на ободима Русије. Донбас је информационо посебно врућа тачка. Као да сви знају шта се тамо догађа (и већ у најмању руку готово сви имају мишљење о дешавањима), али вредност овакве информације често је невелика. Анонимни блогови, твитови сумњиве веродостојности, ангажоване колумне вајних аналитичара из фотеља чине значајан део мозаика вести и новости везаних за Донбас.
У другом „Писму из Донбаса“ Прилепин приповеда о свом сусрету са Аном Долгаревом, новинарком и песникињом родом из Украјине, која је у последње време живела и радила у Русији. Велики део рата провела је у Луганску. У тренутку њиховог сусрета Ана је, каже Прилепин, „у Доњецку већ две или три недеље – у Луганску сада пуцају мање, а она настоји да увек буде тамо где се пуца“.
Кроз разговор са Аном, као и кроз претходни разговор (Прво писмо из Донбаса: Моторола код куће) са једним од најчувенијих бораца Доњецке Народне Републике – Арсеном Павловом, познатијим као Моторола, Прилепин нам пружа прилику да се са ратом у Украјини упознамо на јединствен начин, другачији од свега што се у медијима може видети. Посредовањем Радмиле Мечанин, Прилепиновог преводиоца на српски језик, „Печат“ има изузетну и ексклузивну прилику да објави и ово друго драгоцено сведочанство несумњиво високе документарне вредности.

Пише Захар Прилепин

Чекао сам је у потпуно празном кафићу усред сунчаног Доњецка. Затим сам пушио на улици, седећи на степеништу. Стигао је блиндирани такси и одмах сам се досетио да је она тамо. Али читав минут нико није излазио из аута.

Гледао сам у такси: па, излази већ једном, препознаћу те, већ сам те препознао, Ана Долгарева. Иако те ниједном нисам видео, само сам читао задивљујуће песме.

Не – ауто стоји, не мрда. Мислим: изневерила те твоја интуиција, момче.

Окренуо сам се. Али ипак испод ока гледам у ауто: зар сам погрешио?

Кад сам се већ сасвим разуверио – одједном је изашла.

Помало несигурних покрета, као човек који се после дугог мрака одједном нађе на светлости.

Села је поред мене.

Каже:

– А ја нисам понела цигарете. Мислила сам, у кафићу не сме.

– У кафићу не сме – кажем пружајући јој цигарету.

Била је сва у црнини. Мајица и панталоне – црни.

Цигарету држи некако женски, није баш природно.

Велики део рата Ања је провела у Луганску. У Доњецку је, ваљда, две или три недеље – у Луганску сада пуцају мање, а она настоји да увек буде тамо где се пуца.

У ствари, Ана је новинарка, зато и долази овамо где су бомбардовања. Сто пута је већ видела све то – па ипак иде.

– Није ти страшно? – упитао сам затим.

– Али ја сам дошла овамо да умрем.

Ове речи је изговорила на готово немогућан начин, тако да у њима није било ни патетике, ни позе. Али ипак се осмехнула, као да се извињава што мора тако да одговори.

[restrictedarea]

***

Пријатељу мој, пријатељу мој

(друже),

када ви окренете на нас оружје

(када се запали снег),

причекај неколико тренутака

(поћути минут)

и сети се мене (окрени се према мени),

И запамти да, ма куда пуцао

(памти, кад будеш пуцао),

теби ће на нишану да буде моја земља

(пред тобом ће бити згужване куће),

теби ћу на нишану бити ја – разбарушена,

лица црног од бола, као ова земља

(памти, моје сунце, када ти пуцаш,

јер пуцаш у мене, ма куда пуцао).

Зато што сам ја – ова земља и њена згаришта,

и њени рудари, лаћени оружја.

(неколико тренутака сачекај,

а затим ипак,

ипак пуцај у мене, друже).

Ана Долгарева 2***

То је она, њена песма.

Хајде да одмах отворим све карте, да не правим никакве позоришне паузе.

Ана Долгарева – песникиња, родом из Украјине, али у последње време је живела у Русији, радила, некако се настанила тамо.

Објавила је књигу песама, с времена на време путовала по Русији – наступала као песникиња, имала своју трунчицу успеха и препознатљивости.

Имала је момка и волела га.

Кад је почео рат, момак је кренуо у ополчење да се бори. И убили су га.

Она је дигла руке од свог живота и прешла у рат.

И од тада је она у рату.

Знам неколико аномалних случајева везаних за сличне ситуације: људи остављају свој живот, кидају све везе и долазе у Донбас.

Најчешће су то мушкарци, али познајем и неколико жена.

Али само једна од њих – одличан је песник. То је Ана. Овде ће бити само њене песме. И оне су део приче. У ствари, кудикамо су важније од свих осталих речи.

***

сусрећу се у јесен, дечје игралиште затрпава лишће,

временом ишчили смех, и очи, и лица,

не препознају један другог одмах,

опрезно пуше,

размењују погледе, као непријатељи.

за живота један другом не би пружили руке,

али сад су они на другој обали реке,

и теку облаци, и ричу волови.

колико година су пријатељевали они и колико су година ратовали,

под гелерима мина, под кишом челика,

колико година су пре тога пријатељевали,

док су живели,

а нису последњом снагом преживљавали.

ето стоје они на дечјем игралишту, као јато деце,

на другој обали реке, на раскрсници путева,

и неко каже: „а сећате се, овде смо били

баш овако хладног, продорног октобра,

и звецкави ваздух, затегнут нитима прашине,

руменео се, као жив, у зору.“

и тишина пролази, пуца печат,

и они почињу да говоре и звуче,

и смеју се, и сећају прошлости, и уопште не причају о рату,

као да им је то братство и било једино,

и лете листови по њиховим сенкама дугим,

и вода тече кроз лаку пелену

вечерње магле, кроз сјај и тишину.

размичу прстима ваздух, ни мрљицу не налазе.

„а сећате се, децо, једанаесете године…

а сећате се, пели смо се у шуму, а сећате се како…“

у даљини ричу волови, затвара се круг.

дај ми цигарету, мој стари непријатељу,

дај ми цигарету, мој стари пријатељу.

***

Вероватно се такве ствари не говоре, али ја ћу их рећи.

Поезија је у стању да оправда много тога. Поезија, усуђујем се да се наивно надам, јесте један од најбољих адвоката на сваком Страшном суду.

Па добро, ако не на Божјем, онда сигурно – на људском.

Ако су о неком времену настали стихови песника и народне песме, ако је време родило еп – значи, оно је успело, оно остаје, упамтиће га. Чак и ако је усред тог времена избио, као најстрашнији коров, рат, поготову грађански.

На пример, о совјетској власти, црвеноармејцима и црвеним заставама је врло много добрих песама, и како год се ми односили према тој власти, она ће се увек рехабилитовати, ако не отворено онда кришом, преко Блока, Мајаковског, Јесењина, Багрицког и Луговског. Клиња из нових времена ће да се закачи за песнички стих, као кошуљом за ексер на огради, па ће да виси у тим временима, и неизбежно ће осећати носталгију за њима.

А о постсовјетској „демократији“ нема добре поезије, па о том добу ће да мисле и да га памте једино они којима је тада било добро. Остали немају шта да нађу тамо, нити да се закаче за нешто.

Када је почињала сва та прича на Мајдану и затим на Криму, најмање сам мислио о томе. Али када се с оне стране чула песма „Никада нећемо постати браћа“, морао сам да се замислим.

Добра је вест, за мој пристрасни укус, то што мајданска страна воли не само патетику већ отрцану, рђаво римовану патетику. Да гледа себе и једино себе као жртву, да гребе себи лице и у камеру говори страствене, само не баш паметне монологе у духу античког грчког позоришта.

Када је Русија бомбардовала Чеченију, овде ником није падало на памет да пише песмице о вехабијама и да их рецитује у хору, по улогама. Тим поводом осећам једно поштовање према свом народу.

Није најбоља вест то што људи Донбаса (или, ако хоћете, Новорусије) засада нису написали о себи тако да се то може урезати на таблице.

Прву реч је овде казала Ана. Ања.

Та реч је била крхка и женска. Али врло важна и јака.

***

У чауру од АБГ стаје 20 грама

у овом случају – мозга. Пијемо без звона,

ветар с истока лупа вратима балкона.

Пијемо за те што више неће доћи нама.

Пијемо за љубав, за свој мирни живот,

за нашу велику будућност, јер сви смо

релативно млади; неубедљивим „држи се“

покушавамо да се повремено подржавамо.

Септембар је настао, с истока иде опасност,

ћуте минобацачи, утихли су чак и аутомати.

Један командант чете ме гледа и каже,

како сања да види жену без камуфлаже.

Овде је земља отпадника, од ње већ немамо куда,

ветар степски мирише на смрт, нану и мед.

Пијемо за љубав, за истину, за срећно детињство,

пијемо, не куцајући се, из чаура од бацача граната.

Ана Долгарева 3***

– Рођена си у Харкову…

– … Године 1988. И одрасла у Харкову. Родитељи су ми староседеоци – чак и сад неће да оду одатле.

– Ваша породица је руска, совјетска, родитељи – интелигенција?

– Па, да, инжењери.

– Док си одрастала, тамо је већ било нешто специфично украјинско у Харкову?

– Било је. Имали смо уџбенике.

– Историје, имате у виду?

– Историје и украјинске књижевности… Они су стварали когнитивну дисонанцу. На пример, у уџбенику историје могло је да пише како је Богдан Хмељницки најбољи син украјинског народа, зато што нас је ослободио од угњетавања Пољака. Истовремено, у уџбенику украјинске књижевности су писали да је Богдан – вероломство, издајство, зато што нас је он припојио Русији.

– А у домаћој средини, на улицама, вођени су неки разговори о тој теми?

– Не. Људи старијег поколења – сви су били нормални. И наставници, и моји познаници, и родитељи.

– А другови у разреду?

– Треба рећи да сам у школи била, како да кажем… социофоб. Са школским друговима сам почела да се свађам кад је почело све то: УПА, Бандера и тако даље. А затим се десио „наранџасти мајдан“, и многи су код нас накачили наранџасте траке.

– Многи – колико? Три особе у разреду или половина разреда?

– Три особе, али су биле врло активне, зато се чинило да их је веома много. Они су били мањина, али код њих је био изражен грађански став.

– Оно што данас најзагриженији украјинофили говоре о себи – о својој књижевности, о својој историји – како ти то оцењујеш?

– Украјинску културу знам, вероватно боље од многих који пишу о њој. Украјинска култура постоји и местимично је врло добра. Та Лина Костенко, независно од њених политичких убеђења, одличан је песник. Украјинске народне песме ми се веома свиђају, постоји добра књижевност, првенствено XX века. Можете ме сад каменовати, али Васиљ Барка – загрижени русофоб и антистаљиниста – писао је, са књижевне тачке гледишта, врло добро. Од песника – Микола Хвилевој, Сосјура, Малишко – дивни су песници. Али Лина Костенко просто је моја љубав.

– Украјински говориш?

– Да, течно… Само сам уморна од њега. Вероватно због тога што су ми га превише активно наметали. Када сам одлазила у Русију, док сам још живела у Украјини, веома ми се свиђало што је наоколо руски језик, натписи, фирме на руском језику. Навикла сам ја и на украјинске натписе, али више на руске, како се испоставило. На украјинском такође могу да читам. Али рећи да је украјинска култура у нечему јача од руске – била би чиста лаж. И то не зато што је Украјина мања од Русије. Француска је такође мања од Русије. Једноставно, Украјина уопште нема историју. Сва њена историја састоји се од тога да је она била под том и под том државом… Али категорички се не слажем са тврдњом да због тога нема ни саме Украјине. Чињеница је да она постоји. Хајде да нешто радимо са њом. А покушај да се правимо као да она не постоји је бесмислен.

***

Ања је наручила мохито. Безалкохолни.

Да бих јој правио друштво, решио сам да га пијем и ја. Никада у животу нисам пробао тај напитак.

Напољу је била ужасна жега, као у једној старој песми.

– Била си једино дете у породици?

– Имам и брата. При чему је он – махнити украјински националиста.

– А колико му је година?

– Двадесет једна.

– Па, он је Рус.

– Технички да, али он каже: ако је рођен у Украјини, значи да је Украјинац.

– А шта се догађа, како се ти изражаваш, „технички“ са људима кад их задеси преоптерећење програмом?

– Прво, школа. Друго, колико ја разумем, он је у некој групацији – нисам нарочито улазила у то, и врло се занима бодибилдингом… Али ја о тој средини не знам, отишла сам из Харкова кад је он био још прилично ситан.

– То јест још нисте успели да се спријатељите, посвађате око нечег?

– Да, ипак је разлика седам година.

– И ниси више разговарала са њим? Ниси му телефонирала, ниси га питала шта се с тобом десило, брате?

– Посвађали смо се, не због политике него… он је заиста постао врло безобразан дечко.

– А какви су му односи са родитељима?

– Родитељи, наравно, знају да је лудак, али он је наш син.

– Он никуда није ишао да се бори? Он само база и извикује повике?

– Не, он чак не извикује повике. Више се бори на интернету. Једно време сам још мислила да могу да се помирим с њим, али кад сам после Одесе видела његов пост о „печеним златицама“, помислила сам да је то крај.

– Слушај, хајде да још једном поразговарамо. Не разумем како младић може да се одрекне припадности огромној држави, свом народу који је побеђивао током хиљаду година, и уместо тога да се припоји народу, мада лепом, пркосном, даровитом, али, хајде да ствари назовемо својим именима, регионалним. Који је поврх свега смислио врло занимљиву, али, нажалост, крајње неистиниту сопствену историју. Разумем кад је човек реално Украјинац и мисли: мали је народ, а мој. То треба поштовати. Али када Рус мења свој код… Изгледа, млади људи желе да учествују у нечем јачем, поузданијем?

– То, да желе приклањање јачем, управо је и било разлог због којих су им солили памет. Ствар и јесте у томе што је „мајдан“ ишао путем малих победа. Најпре су се тамо огласили неки људи који су говорили нешто о евроинтеграцији, затим су премлатили студенте. Затим су се они окупили и увидели да су јаки и да могу да утичу на нешто, зато што је власт све време ишла на уступке – корак напред и два назад. Они су увидели да, ако још малчице притисну, могу нешто да постигну. И то је довело до тога да се већ у фебруару без велике крви више није могао растерати „мајдан“. А када је победио „мајдан“, они су решили да могу да се назову јакима и поистоветили су се са победницима. Ако поистовећујеш себе с „мајданом“, поистовећујеш се са победницима.

– Логика је исправна само ако се почне одбројавање од „мајдана“. Али то је почело раније.

– Онда је то ипак школа, зато што су их тамо обрађивали читавих 10 година. И то делује на сугестибилне пубертетлије. Код њих већ постоји то знање да је Украјина заиста прекрасна и јака. Плус када смо учили да је Русија била прилично слаба – Јељцинова Русија, којој је пало на памет да профућка оно што је било у Совјетском Савезу. И у Русији је било лоше, и код нас је овде било лоше. Да, био је јак Совјетски Савез, али га нема – и то је прошлост; логично је не оријентисати се на прошлост.

– Из текуће ситуације можеш да кажеш да твој брат, и многи његови вршњаци, и они мало старији могу да се промене? Због сопствених неуспеха или због тога што, на пример, Русија изгледа објективно боље?

– Они – не. Њихова деца – да. Они се неће одрећи од оног у шта је уложено толико емоционалног ресурса. За њих је то одрицање од сопственог идентитета. „Ако сам толико времена улагао себе у погрешну ствар, значи да сам врло лош? Немогуће.“ То је чисто психолошка ствар.

Неко време ћутимо.

– Како се ти односиш према њима? – питам.

– Не желим да мрзим. Јер чим почнеш да мрзиш, срозаћеш се тамо где су и они сада. Изгубићеш способност да адекватно оцењујеш ситуацију и ничем се нећеш разликовати од њих. Пре свега, чини ми се да ово није рат идеја на нивоу „велика држава“ против „невелике државе“ већ на нивоу људи који су у стању да мисле трезвено, против људи који су заслепљени. Заслепљени мржњом.

***

Однекуд је у кафић бануо човек с гитаром, месни музичар, и почео да свира неку неподношљиву лирику.

– Хајдемо на терасу – предложио сам. – Уједно ћемо да пушимо.

Сели смо на тиху врућину. Донели су нам мохито.

– Када сам дипломирала на факултету, отишла сам у Кијев, зато што сам била врло везана за кућу и било ми је страшно да се одједном преселим, на пример, у Питер. Студирала сам хемију, и то апсолутно није била примењена струка – квантна хемија. И мислила сам да ћу се бавити науком. Али ја сам скроз лишена способности за пробијање у животу. А у Кијев су ме управо позвали на постдипломске студије – и отишла сам. Имала сам праву срећу што се нисам уписала на постдипломске. У том тренутку изашла је игрица World of Tanks – почела сам да је играм и нисам била у стању да се упишем.

– Толико си се занела компјутерском игрицом да ниси била у стању да се упишеш на постдипломске?!

– Да.

– Пуцњава?

–Па да, тенкови.

(Пауза. Чак сам запалио још једну цигарету. И послужио Ању.)

–И шта си радила тамо, у Кијеву?

– Проживела сам тамо три године, радила као новинарка. Сад гледам шта пише моја бивша уредница из „Бјуро новостеј“ – она чак није за Порошенка већ отворено за Десни сектор. А то је било врло добро, исправно гласило, до те мере исправно да сам тек после годину дана рада сазнала да оно припада Јацењуку. То јест пре тога нисам знала, и дозвољавали су нам да пишемо шта год хоћемо. Радила сам тамо са Виктором Трегубовом – био ми је добар друг, чак и сада смо добри пријатељи.

–То је неки мајданџијски новинар?

– Да. На пример, Виктор је писао загрижене евроинтеграцијске текстове, ја сам писала страствено за Царински савез, и никог то није узбуђивало, најважније је било да буде добро написано. Зато ми је све одговарало.

Ана Долгарева 4***

Када гледаш Ању… тачније, чак: када говориш са људима који су доспели у рат, и питаш их о прошлом животу, све даље изгледа потпуно немогуће.

Ето, родио се човек. Па ето, студирао. Затим је радио. Играо тенкићима. Постдипломске је пропустио.

Све време чекаш да буде неки пут бочно и човек не угледа смрт, не препозна смрт, не навикне на њу.

Зато што рат, као што знамо, није за жене. Штавише, уопште није за људе. То је за неки филм. У најбољем случају, за историју: некад било, али сад то више нико не ради.

Ипак настављаш разговор са човеком и видиш да је време на измаку, а бочног пута нема, па нема.

Из Кијева се преселила у Питер. То је било 2013. године, пред сам „мајдан“.

А 2014. године, већ после победе „мајдана“, али још пре рата, Ања је дошла у госте код пријатеља у Кијев. И један од њих је рекао: ако дођу Руси, све ћемо вас убити. И ако ти, Ања, дођеш да ратујеш, и у тебе ћемо да пуцамо.

– То је било озбиљно или шаљиво? – питам.

– То је било озбиљно. Ми се нисмо посвађали, чак смо наставили да се дружимо. Заправо, то ми је била констатација чињенице.

– А тај кијевски круг, па и твој познаник – какав је то тип људи? Па, грубо речено, они су реално Украјинци?

– Већини је јако изражена самоидентификација „ја– Украјинац“ настала тек после „мајдана“. Пре тога им није падало на памет… Пре тога сам се с тим другом бавила келтском културом и паганством.

– Али макар су говорили на украјинском језику?

– Кијев је у принципу био сав рускојезички. Тек 2014. приметила сам у превозу да чешће чујем украјински језик, али познаници, па и мајданџије, говорили су на руском. И још говоре.

***

Најзад сам упитао Ању о њеном драгану. О момку кога су убили. Ко је и одакле је био.

– Љошка мој? – упитала је брзо Ања, као о живом и врло драгом човеку.

Било је нечег сеоски доброг у том њеном „Љошка мој?“.

Климнуо сам главом: да, он.

Ања је брзо, малчице кратковидо погледала на све стране, као да је ту негде била бомба.

– Не, он је такође са тешком географијом – казала је чим се прибрала.– Он је син војног лица, одрастао је у Одеси. Када смо се упознали, живео је у Дњепропетровску. Пред одлазак у Питер неко време сам гостовала код родитеља у Харкову. А Харков и Дњепропетровск су близу, па смо… активно комуницирали. Испало је све некако глупо, зато што су се састале две особе са врло ниским мишљењем о себи. Уз то, ја тек изашла из напорне везе у којој су ме активно убеђивали да сам нико и ништа. И било ми је врло тешко да поверујем да тако леп и паметан дечко озбиљно трза на мене.

– Он је такође млад момак? – упитао сам због нечег у садашњем времену.

– Мој вршњак, ’88. годиште.

– И такође Рус?

– Рус, Рус. И убеђени комуниста. За комунизам је отишао да ратује.

***

на линији фронта човек у поцепаној мајици

назвао ме је светицом, обећао да ме се никад неће одрећи,

а мени је иза леђа било на десетине љубавника,

а мени су иза леђа текле алкохолне реке,

непозната лица, туђа мамурна јутра,

бескрајан плес вилиних коњица од марта до марта,

па каква сам ја светица, луталица сам у крхком чамцу,

испитујући тврдоћу границе мапа.

изменило се све последњом од тих љубавних веза.

купила сам крем за боре, јер сам хтела да живим дуго,

живим банално али срећно, то је било болно и чудно,

као у празном стану поклон наћи под јелком.

није се десило, наравно, нисам уштедела, овакви,

као ја, не умеју, да би им молитва неког спасавала.

први пут сам тада пожелела да живим и први пут –

после свега – да желим уопште престала.

нисам хтела вина и мушкараца, уопште нисам хтела,

крем за боре сам бацила, изгубила је важност,

и сишла сам у пакао, и тело нисам више осећала

ни жегу нисам осећала, ни влажност.

али овакви као ја никад не стижу до раја,

и зато, кад сам сишла у ад, у аду сам остала.

а ти кажеш светица, ма каква сам ти светица ја,

обична жена, само врло, врло, врло уморна.

***

– Обоје смо били фрпери – говори Ања. – И сама сам недавно изашла из фрперске средине, кад сам отишла у Донбас.

Ту већ ништа не разумем. Односно чуо сам за фрпере, али никад их нисам виђао и читавог живота сам мислио да су то неке пубертетлије које дрвеним мачевима јуришају на жбунове.

– Фрпери нису само они који јурцају с мачевима – објашњава Ања. – То је поткултура, то је групација, то је комуникација са људима који се упознају преко фантазијског играња улога, преко неких заједничких познаника. Не играју сви стално замишљене улоге. Многи излазе на игре једном годишње, једном у две године.

– А како изгледају те игре?

– Неке заиста изгледају тако да људи трче с моделима оружја. Али има игара не само по Толкину, има их по грађанском рату, и по Зелазнију, и по Агати Кристи. Господе, по чему их све нема.

– Ти си сву ту литературу читала? Она ти се свиђа?

– Да, наравно. У нашим круговима веома воле фантастику, научну фантастику.

– И то је заиста занимљиво?

– Врло.

– А Љошка… какав је био момак, како је изгледао?

– Висина195, мршав и дугокос, зелених очију, веома правилне црте лица, дубок глас и неки врло дечји гестови, мимика. Мада је, у ствари, био врло залуђен хиперодговорношћу.

– Какво му је било образовање?

– Механичко-математички факултет.

– А зашто је „левичар“?

– Зато што је структурализам – животна филозофија међу фрперима. Плус примат државе над човеком у његовом поимању. Плус економска тачка гледишта. Њему се чинило да живот за себе, у смислу да није важно шта ће бити са државом, важно је шта ће бити с тобом – став је бактерије, вируса… – Она мало ћути, сећа се нечег. – Углавном, нисмо веровали ни да смо једно другом озбиљно потребни. Тек сам постфактум сазнала како је он био спреман да се ради мене пресели у Питер, али је закључио да нисам била довољно заинтересована. Тако смо се разишли. Он није наставио комуникацију, изашао је са свих друштвених мрежа. А после ми је телефонирао већ из рата.

***

– Отишао је у рат средином јула. Стигао је возом, тада су још ишли возови у Луганск.

Спремао се да пође у јуну, али нашао је птића ласте и гајио га. Птића ласте треба гајити четрдесет дана. Он је отхранио птића а затим отишао у рат. Узели су га у батаљон „Зарја“, у артиљерију.

У почетку уопште нису хтели да га приме зато што заиста изгледа чудно: наочари, дуга коса, мршав. Затим су га питали: „А ко си ти?“ „Ја сам математичар-програмер.“ „О, то је рачунач у артиљерији.“

Тамо заиста није било никаквих књига, само неколико људи, добровољаца из Русије, који су нешто знали, нешто умели и показали. Запањујуће! Заиста не знам како су се они тада довијали да држе Луганск. На Металисти је била његова батерија за време августовских страшних борби. Тамо су биле две батерије. Касније, кад сам дошла, већ после његове смрти, причали су ми да је друга батерија страшно промашивала, „а ето, наша није омашивала, зато што је код нас Паганел био рачунач“. Његово ратно име било је Паганел.

Погинуо је 26. марта 2015. године. У Лутугином код Луганска. Дотада је већ командовао батеријом, био је капетан. Морао је да ошиша реп – да га замени за капетанске звездице.

А после су га отпустили ретроактивно…

Постоји команда одозго: минимум ратних губитака. Зато се погинулих избављају ретроактивно. После активних борби понекад објављују нешто жртава – зато што мртве отпуштају.

***

Седим крај прозора, гледам вилице лампиона.

Мој драги је благословен – говорим,

и привиђам кретање иза мојих леђа.

И земљо, на којој су његови кораци –

не остављај нас, сачувај, саклони,

и траво, што му је била под ногама и сенком.

Палим свећу на прозору – дођи, госте мој.

Нек је благословен његов риђи реп

и лукаво жмиркање његово, и велики дланови.

Нек је благословена његова родбина,

(не знам хоће ли уврстити и мене,

мој невенчани вечни женик бескућник).

 

Нек су благословени пролеће и трава

и земља припремљена – два са два,

где тесно лећи ћемо заједно, као први пут.

Буди благословен. Не кажи „збогом“,

боље чвршће ме држи, не испуштај,

док идемо кроз грактање гавранова

над провалијом, и наоколо се злате класови ражи.

***

На почетку, кад је први пут зазвучало „Љошка“, умало није заплакала.

Али некако брзо, и учинило ми се већ уобичајено, она се прибрала.

Наручили смо још по мохито, већ алкохолни. Она је предложила; мада би овде боље одговарала вотка. Али… било би чудно, је ли? Да узмемо вотку и, куцајући се, пијемо.

И ето, седели смо и сламчицама вукли тај лудачки мохито. И све време смо пушили.

– Родитеље има?

– Мајка му је у Одеси.

– Ниси је видела?

– Видела сам је. И она је била на сахрани.

– Каква је она?

– Чудна жена. Последњу годину није хтео да разговара са њом. Како сам схватила из његових речи, мајка му је врло хистерична и недоследна жена која је веома желела да га држи уз сукњу.

– Обична мама… Ти ниси дошла код њега?

– Најчудније је: нисам. У почетку ми је говорио да то не радим, јер је опасно. После је говорио – сачекај, буквално за недељу дана даће ми одсуство, доћи ћу код тебе у Питер. Решила сам да чекам. И то себи никад нећу опростити…

– Дошла си на сахрану и решила да останеш овде?

– После сахране вратила сам се у Питер, раздала ствари, дала отказ на послу…

– Где си радила?

– Копирајтер за једну московску компанију која се бави играчкама.

– И пошла у Луганск.

– Да.

***

У град је дошао рат.

У град се постављају мине.

У граду је експлодирао водовод,

и тече вода мутном бујицом дугом,

и људска крв се са њом меша, тече.

А Серјожа – није војник ни херој.

Серјожа је обичан момак.

Само ради свој посао, крпи водовод.

Под паљбом, под врелом и загушљивом паром.

И вода, мешајући се са крвљу, све тече улицама.

И, наравно, једна од мина

постаје за њега последња.

И Серјожа устаје, отресајући се од крви,

и иде, и сијање је његов траг,

и од гелера му је рупица у обрви.

И Серјожа долази у рај – а куда би још?

Сенка од земље, силуета му је црна.

И каже: „Господе, код тебе ту цури,

крвава киша одавде тече,

хајде да пробам да закрпим.“

***

– Шта сам запамтила? – понавља моје питање.

– … Запамтила сам како сам дошла на први интервју. Бака из Новосветловке – тамо је врло дуго био батаљон „Ајдар“. Ту баку су претукла двојица ајдаровца до те мере да је ослепела. При чему су је пребили због потпуно бесмислене и мутне теме. Ствар је у томе што је у њеном дворишту њен познаник оставио џип, али из њега су извадили акумулатор. И ти ајдаровци су је тукли да би им казала где је акумулатор. А њега просто није било, однели су га…

И ето, тај први разговор је оставио на мене ужасан утисак. После су већ били моменти када смо, рецимо, недалеко од Троицког били на првој линији, мине су летеле сасвим близу, али чак ни тада није било таквог ужаса. Зато што је, бокте, та бака – малена и мршава, као врапчић, апсолутно белих очију и с мачетом у рукама. Плаче, хода на пипање…

– Шта су мештани говорили о „Ајдару“?

– Никакве ружне речи. Многи жале војне снаге Украјине, кажу, момци су дошли по позиву. А о тим… Узгред, у Новосветловки су ВСУ и „Ајдар“ размењивали ватру. У библиотеци седе ајдаровци, у школи весеушници. Чим се смркне – они изненада почињу да размењују ватру. Тако је било.

– А наш просечни ополченац – какав је он? Погледи, навике, карактер? Комуниста, анархиста?

– Све је то врло еклектично. Много је људи који су читавог живота радили у руднику, и сад су пришли њима. И они су узели оружје у руке, па отишли да ратују. Превладавају управо рудари. Многи од њих су типа за козаштво, али кад копаш мало дубље, испостави се да је тај Козак – за СССР и за комунизам. Углавном, једноставно не бренују за то.

– Како се данас, по твојим уочавањима, осећају ополченци? Нису се уморили?

– Још у мају све је било тврдо – код нас нема никаквих бојевих дејстава, ми немамо права на одговор, говорили су ополченцима. Памтим, ми на првој линији, у чети AC/DC, по нама туку и… ништа.

– Постоји таква чета?

– Да, тамо је командир чете Васја AC/DC– велики поклоник те групе. И тамо је свуда та AC/DC– на оклопној техници, на возилима, на мотоциклима… И Васја дежура у штабу и урла псовке у радио-везу да не смеју да одговоре на ватру. „А како, кад грувају по нама!“ – „Не смете! А ко узврати – иде на суд!“ Сад се ситуација мало променила.

– Имаш ли познанике који су дошли овамо из Русије?

– Да. Имам познаника, питерског фрпера који је уз то и менаџер средњег ранга. Он је слушао како причам о Луганску, па је августа 2015. дошао и обрео се овде. Отишао је у батаљон „Јермак“, он је био код Первомајска на фронталним позицијама ЛНР. Затим су батаљон расформирали, али он је остао у Первомајску, у полицији. Уопште, то је до дана данашњег прва линија, град је напола срушен.

– И како он мотивише свој прелазак?

– А шта сам ја, каже, заборавио у Питеру?

– Ти си боравила у Луганску малтене годину дана?

– Годину.

– Затим си закључила да тамо већ све знаш, па решила да пређеш у Доњецк?

– Да.

***

За то време, читаву годину дана, тиха, ониска и веома женствена Ања је живела сама у стану, унајмљеном за три хиљаде рубаља месечно, радећи као новинар и ратни дописник.

И с времена на време појављивала се на друштвеним мрежама.

Данас њен блог представља задивљујућу смену постова који болно делују на мене, али су местимично врло оштроумни (и због тога делују још болније) – наизменично о бомбардовањима, „двестотом“, „тристотом“ и после о животу њеног мачета по имену Феликс. Маче час болује, час оздрављује, све време се нешто дешава са њим. Оно је најважније биће у Анином животу.

– Феликс? – питам. – У част Ђержинског?

– Да.

– Где си га нашла?

– У луганском азилу. Видела сам га на траци „Вконтакте“. Седело је врло пркосног лица – и схватила сам: нема ми живота без тог мачета. Одмах сам позвала и казала да ми одмах, истог часа дају то маче. Тада ми је било врло лоше. Чак сам легла у болницу, на неурологију, и лежала месец дана у тешкој депресији.

– Овде?

– У Луганску. И сада сам на антидепресивима.

– Они ти помажу?

– Барем ми чине живот прихватљивим, без жеље да сваки дан сечем вене. Ето… И узела сам маче. А жена ме телефоном пита: „Зашто тако журите, зашто одмах? То је поклон?“ – „Не, узимам га за себе. Хитно.“

***

– Ужелела си се Харкова?

– Ужелела сам се и Харкова, и Кијева, и Одесе. Ја сам ауто-стоперка, врло много сам путовала Украјином.

– Гле сад… Социофоб новинар, и посебно социофоб ауто-стопер – наравно, није обичан случај.

– Разговор са човеком, када те прима, обичан је: он већ није против комуникације.

– И шта, није ти се дешавало никада ништа лоше?

– Не, из мене, вероватно, избија нека сигурност. Дуго сам се бавила вештинама борби ножем, носим нож. И та чињеница већ је донекле заштита… Не, једном сам морала да га извадим, али не и да га употребим. Само сам казала: дасо, ајде да се разиђемо на миру.

– Поверовао ти је?

– Вероватно се некако осећа да немам страх од употребе ножа.

Гледам у њу. Вероватно нешто не разумем. Зато што осећам једино да је то веома добар човек.

– Какви су ти планови? Бићеш овде до краја рата?

Она слеже раменима, као да не зна одговор. Али одмах одговара:

– Бојим се да не пропустим најважније. За сада се никуда не спремам.

***

– Како овде живе људи? – питам.

Мало причамо како је у Доњецку врло много кафића и продавница, и салона, и нове ресторане отварају малтене сваке недеље, и може да се купи храна за животиње, и уопште, овде је прави монденски живот, да не поверујеш док не дођеш овамо.

У том тренутку на тераси нам прилази гитариста из кафеа и већ овде штима гитару. И одмах почиње да свира. Морамо да се вратимо унутра.

– Али кад поразговараш са људима у том сеоцету Веселом… – каже Ања.

– Шта ти они говоре?

Ања неко време размишља, мало се мрштећи, као да јој се не препричава све то. Али ипак одговара.

– Тамо комшија прича о једној жени, како јој је 1. тог и тог месеца убијен син, затим је 17. убијен муж, а 21. он, говори тај човек, оде код ње, и тада почне пуцњава. „Кажем јој да иде у подрум, али она није отишла, и главу су јој откинули. Па 11 дана нисмо могли да је изнесемо одатле, зато што су пуцали. А и кад смо је већ узели, пси су је сву изглодали.“ И врло мирно казује све то…

– Сматраш да је Русија морала да уведе војску?

– Увођење војске било би хумани корак. То се посебно добро видело и чуло када сам била у Горловки.

– Сасвим недавно?

– Сасвим недавно. По нама пуцају Украјинци. Пуцају, пуцају, пуцају. Пуцају, пуцају, пуцају. Два сата узастопно… Ту наједном одговара наша хаубична батерија. После тога је тишина. Готово.

***

За те, који су погинули у боју,
постоји специјални рај,

где се не треба будити на повик „Устај“,

где не иде непријатељска пешадија,

не грува по циљевима артиљерија,

где нема лудака политичког комесара,

штабних папира,

уопште, никаквог ђавола

од овоземаљског страшног;
и за ручак

боршч са печеним кромпиром уместо галета.

У једном моменту

он куца по столу специјалног анђела с еполетама,

строгог анђела, виђеног први пут,

и говори: сами се копрцајте ту у овом сненом

виру; ја захтевам да ме пустите у борбу.

Анђео нешто црта у нотесу прстом.

Он каже: схватам ја,

да вама није важно ко ми је остао тамо,

али имајте савести, мајку ли вам вашу у уста,

тамо се још води рат.

Њему учтиво објашњавају: то није по правилима,

да не би самог себе дефинитивно усмртио.

Схватите, говоре му, мртви тамо ништа не могу,

то нисам смислио ја, не љутите се, забога,

просто вама тамо неће бити ништа,

па зашто да гледате све то,

како се као цвет отвара мина,

како гину људи,

јер ви сте се већ одвикли да

живите,

волите,

мрзите,

то јест

када се ваши тамо буду опраштали од живота,

ви уопште нећете бити у стању

никако

да се умешате.

Он лупа по столу,

разбија се шоља,

анђелу су посечени прсти.

У крви су му прсти,

и анђео крилом маше,

гунђа у браду: „дођавола с њим.“

Следећи кадар: јаловине,

на задњем плану су пролећна поља,

пешадија креће у напад,

минобацач оре,

млад момак над ухом слуша

неразумљиво мумлање

и удар,

као да су га отпозади гурнули:

мора да се окрене.

Окреће се,

и метак

пролеће мимо њега.

***

Нама се чини да знамо о чему сања свака жена и о чему може да прича као о најважнијем.

Тешко да очекујемо да млада жена одједном каже:

– Постоји нада да ћемо да повратимо Авдејевку.

Авдејевка – насељена тачка која се налази под контролом ВСУ.

Не сећам се шта сам питао Ању – сигурно не о сновима већ о нечем добром што се, по њеном мишљењу, може догодити сада.

Она је казала управо ту реченицу: да повратимо Авдејевку.

– Авдејевка је врло важна – рекла је. – Њима је тамо врло добро. Они су заузели тампон-зону, и имају изузетно повољну офанзивну позицију. Ако их не истиснемо отуда, кренуће напред. Или ће они ићи напред, или ће то бити чир, где стално гину људи. И зато је потребно да се та тампон-зона поврати…

Овде нема спора.

– Како стижеш до прве линије, Ања?

–До те Горловке се лако стиже аутобусом. А даље долазе по мене и возе ме.

– И заиста ти није страшно?

– Више не може да ми се деси ништа горе од оног што се десило. У принципу, ја сам пре свега агностик. Али сви кажу да после самоубиства неће бити ничег доброг. А ја хоћу да се састанем са Љошком.

 С руског превела Радмила Мечанин

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *