ANA

Jedan od najpoznatijih savremenih ruskih pisaca Zahar Prilepin ide u Donbas. U tome ne bi bilo ničeg neobičnog – u nepriznatim republikama Prilepin boravi često. Ovoga puta, međutim, ide tamo u svojstvu specijalnog dopisnika (ruskog sajta RT) u trenutku kada preti opasnost od ponovnog rasplamsavanja ratnih dejstava u ovom delu sveta i sve većeg gomilanja NATO snaga na obodima Rusije. Donbas je informaciono posebno vruća tačka. Kao da svi znaju šta se tamo događa (i već u najmanju ruku gotovo svi imaju mišljenje o dešavanjima), ali vrednost ovakve informacije često je nevelika. Anonimni blogovi, tvitovi sumnjive verodostojnosti, angažovane kolumne vajnih analitičara iz fotelja čine značajan deo mozaika vesti i novosti vezanih za Donbas.
U drugom „Pismu iz Donbasa“ Prilepin pripoveda o svom susretu sa Anom Dolgarevom, novinarkom i pesnikinjom rodom iz Ukrajine, koja je u poslednje vreme živela i radila u Rusiji. Veliki deo rata provela je u Lugansku. U trenutku njihovog susreta Ana je, kaže Prilepin, „u Donjecku već dve ili tri nedelje – u Lugansku sada pucaju manje, a ona nastoji da uvek bude tamo gde se puca“.
Kroz razgovor sa Anom, kao i kroz prethodni razgovor (Prvo pismo iz Donbasa: Motorola kod kuće) sa jednim od najčuvenijih boraca Donjecke Narodne Republike – Arsenom Pavlovom, poznatijim kao Motorola, Prilepin nam pruža priliku da se sa ratom u Ukrajini upoznamo na jedinstven način, drugačiji od svega što se u medijima može videti. Posredovanjem Radmile Mečanin, Prilepinovog prevodioca na srpski jezik, „Pečat“ ima izuzetnu i ekskluzivnu priliku da objavi i ovo drugo dragoceno svedočanstvo nesumnjivo visoke dokumentarne vrednosti.

Piše Zahar Prilepin

Čekao sam je u potpuno praznom kafiću usred sunčanog Donjecka. Zatim sam pušio na ulici, sedeći na stepeništu. Stigao je blindirani taksi i odmah sam se dosetio da je ona tamo. Ali čitav minut niko nije izlazio iz auta.

Gledao sam u taksi: pa, izlazi već jednom, prepoznaću te, već sam te prepoznao, Ana Dolgareva. Iako te nijednom nisam video, samo sam čitao zadivljujuće pesme.

Ne – auto stoji, ne mrda. Mislim: izneverila te tvoja intuicija, momče.

Okrenuo sam se. Ali ipak ispod oka gledam u auto: zar sam pogrešio?

Kad sam se već sasvim razuverio – odjednom je izašla.

Pomalo nesigurnih pokreta, kao čovek koji se posle dugog mraka odjednom nađe na svetlosti.

Sela je pored mene.

Kaže:

– A ja nisam ponela cigarete. Mislila sam, u kafiću ne sme.

– U kafiću ne sme – kažem pružajući joj cigaretu.

Bila je sva u crnini. Majica i pantalone – crni.

Cigaretu drži nekako ženski, nije baš prirodno.

Veliki deo rata Anja je provela u Lugansku. U Donjecku je, valjda, dve ili tri nedelje – u Lugansku sada pucaju manje, a ona nastoji da uvek bude tamo gde se puca.

U stvari, Ana je novinarka, zato i dolazi ovamo gde su bombardovanja. Sto puta je već videla sve to – pa ipak ide.

– Nije ti strašno? – upitao sam zatim.

– Ali ja sam došla ovamo da umrem.

Ove reči je izgovorila na gotovo nemogućan način, tako da u njima nije bilo ni patetike, ni poze. Ali ipak se osmehnula, kao da se izvinjava što mora tako da odgovori.

[restrictedarea]

***

Prijatelju moj, prijatelju moj

(druže),

kada vi okrenete na nas oružje

(kada se zapali sneg),

pričekaj nekoliko trenutaka

(poćuti minut)

i seti se mene (okreni se prema meni),

I zapamti da, ma kuda pucao

(pamti, kad budeš pucao),

tebi će na nišanu da bude moja zemlja

(pred tobom će biti zgužvane kuće),

tebi ću na nišanu biti ja – razbarušena,

lica crnog od bola, kao ova zemlja

(pamti, moje sunce, kada ti pucaš,

jer pucaš u mene, ma kuda pucao).

Zato što sam ja – ova zemlja i njena zgarišta,

i njeni rudari, laćeni oružja.

(nekoliko trenutaka sačekaj,

a zatim ipak,

ipak pucaj u mene, druže).

***

To je ona, njena pesma.

Hajde da odmah otvorim sve karte, da ne pravim nikakve pozorišne pauze.

Ana Dolgareva – pesnikinja, rodom iz Ukrajine, ali u poslednje vreme je živela u Rusiji, radila, nekako se nastanila tamo.

Objavila je knjigu pesama, s vremena na vreme putovala po Rusiji – nastupala kao pesnikinja, imala svoju trunčicu uspeha i prepoznatljivosti.

Imala je momka i volela ga.

Kad je počeo rat, momak je krenuo u opolčenje da se bori. I ubili su ga.

Ona je digla ruke od svog života i prešla u rat.

I od tada je ona u ratu.

Znam nekoliko anomalnih slučajeva vezanih za slične situacije: ljudi ostavljaju svoj život, kidaju sve veze i dolaze u Donbas.

Najčešće su to muškarci, ali poznajem i nekoliko žena.

Ali samo jedna od njih – odličan je pesnik. To je Ana. Ovde će biti samo njene pesme. I one su deo priče. U stvari, kudikamo su važnije od svih ostalih reči.

***

susreću se u jesen, dečje igralište zatrpava lišće,

vremenom iščili smeh, i oči, i lica,

ne prepoznaju jedan drugog odmah,

oprezno puše,

razmenjuju poglede, kao neprijatelji.

za života jedan drugom ne bi pružili ruke,

ali sad su oni na drugoj obali reke,

i teku oblaci, i riču volovi.

koliko godina su prijateljevali oni i koliko su godina ratovali,

pod gelerima mina, pod kišom čelika,

koliko godina su pre toga prijateljevali,

dok su živeli,

a nisu poslednjom snagom preživljavali.

eto stoje oni na dečjem igralištu, kao jato dece,

na drugoj obali reke, na raskrsnici puteva,

i neko kaže: „a sećate se, ovde smo bili

baš ovako hladnog, prodornog oktobra,

i zveckavi vazduh, zategnut nitima prašine,

rumeneo se, kao živ, u zoru.“

i tišina prolazi, puca pečat,

i oni počinju da govore i zvuče,

i smeju se, i sećaju prošlosti, i uopšte ne pričaju o ratu,

kao da im je to bratstvo i bilo jedino,

i lete listovi po njihovim senkama dugim,

i voda teče kroz laku pelenu

večernje magle, kroz sjaj i tišinu.

razmiču prstima vazduh, ni mrljicu ne nalaze.

„a sećate se, deco, jedanaesete godine…

a sećate se, peli smo se u šumu, a sećate se kako…“

u daljini riču volovi, zatvara se krug.

daj mi cigaretu, moj stari neprijatelju,

daj mi cigaretu, moj stari prijatelju.

***

Verovatno se takve stvari ne govore, ali ja ću ih reći.

Poezija je u stanju da opravda mnogo toga. Poezija, usuđujem se da se naivno nadam, jeste jedan od najboljih advokata na svakom Strašnom sudu.

Pa dobro, ako ne na Božjem, onda sigurno – na ljudskom.

Ako su o nekom vremenu nastali stihovi pesnika i narodne pesme, ako je vreme rodilo ep – znači, ono je uspelo, ono ostaje, upamtiće ga. Čak i ako je usred tog vremena izbio, kao najstrašniji korov, rat, pogotovu građanski.

Na primer, o sovjetskoj vlasti, crvenoarmejcima i crvenim zastavama je vrlo mnogo dobrih pesama, i kako god se mi odnosili prema toj vlasti, ona će se uvek rehabilitovati, ako ne otvoreno onda krišom, preko Bloka, Majakovskog, Jesenjina, Bagrickog i Lugovskog. Klinja iz novih vremena će da se zakači za pesnički stih, kao košuljom za ekser na ogradi, pa će da visi u tim vremenima, i neizbežno će osećati nostalgiju za njima.

A o postsovjetskoj „demokratiji“ nema dobre poezije, pa o tom dobu će da misle i da ga pamte jedino oni kojima je tada bilo dobro. Ostali nemaju šta da nađu tamo, niti da se zakače za nešto.

Kada je počinjala sva ta priča na Majdanu i zatim na Krimu, najmanje sam mislio o tome. Ali kada se s one strane čula pesma „Nikada nećemo postati braća“, morao sam da se zamislim.

Dobra je vest, za moj pristrasni ukus, to što majdanska strana voli ne samo patetiku već otrcanu, rđavo rimovanu patetiku. Da gleda sebe i jedino sebe kao žrtvu, da grebe sebi lice i u kameru govori strastvene, samo ne baš pametne monologe u duhu antičkog grčkog pozorišta.

Kada je Rusija bombardovala Čečeniju, ovde nikom nije padalo na pamet da piše pesmice o vehabijama i da ih recituje u horu, po ulogama. Tim povodom osećam jedno poštovanje prema svom narodu.

Nije najbolja vest to što ljudi Donbasa (ili, ako hoćete, Novorusije) zasada nisu napisali o sebi tako da se to može urezati na tablice.

Prvu reč je ovde kazala Ana. Anja.

Ta reč je bila krhka i ženska. Ali vrlo važna i jaka.

***

U čauru od ABG staje 20 grama

u ovom slučaju – mozga. Pijemo bez zvona,

vetar s istoka lupa vratima balkona.

Pijemo za te što više neće doći nama.

Pijemo za ljubav, za svoj mirni život,

za našu veliku budućnost, jer svi smo

relativno mladi; neubedljivim „drži se“

pokušavamo da se povremeno podržavamo.

Septembar je nastao, s istoka ide opasnost,

ćute minobacači, utihli su čak i automati.

Jedan komandant čete me gleda i kaže,

kako sanja da vidi ženu bez kamuflaže.

Ovde je zemlja otpadnika, od nje već nemamo kuda,

vetar stepski miriše na smrt, nanu i med.

Pijemo za ljubav, za istinu, za srećno detinjstvo,

pijemo, ne kucajući se, iz čaura od bacača granata.

***

– Rođena si u Harkovu…

– … Godine 1988. I odrasla u Harkovu. Roditelji su mi starosedeoci – čak i sad neće da odu odatle.

– Vaša porodica je ruska, sovjetska, roditelji – inteligencija?

– Pa, da, inženjeri.

– Dok si odrastala, tamo je već bilo nešto specifično ukrajinsko u Harkovu?

– Bilo je. Imali smo udžbenike.

– Istorije, imate u vidu?

– Istorije i ukrajinske književnosti… Oni su stvarali kognitivnu disonancu. Na primer, u udžbeniku istorije moglo je da piše kako je Bogdan Hmeljnicki najbolji sin ukrajinskog naroda, zato što nas je oslobodio od ugnjetavanja Poljaka. Istovremeno, u udžbeniku ukrajinske književnosti su pisali da je Bogdan – verolomstvo, izdajstvo, zato što nas je on pripojio Rusiji.

– A u domaćoj sredini, na ulicama, vođeni su neki razgovori o toj temi?

– Ne. Ljudi starijeg pokolenja – svi su bili normalni. I nastavnici, i moji poznanici, i roditelji.

– A drugovi u razredu?

– Treba reći da sam u školi bila, kako da kažem… sociofob. Sa školskim drugovima sam počela da se svađam kad je počelo sve to: UPA, Bandera i tako dalje. A zatim se desio „narandžasti majdan“, i mnogi su kod nas nakačili narandžaste trake.

– Mnogi – koliko? Tri osobe u razredu ili polovina razreda?

– Tri osobe, ali su bile vrlo aktivne, zato se činilo da ih je veoma mnogo. Oni su bili manjina, ali kod njih je bio izražen građanski stav.

– Ono što danas najzagriženiji ukrajinofili govore o sebi – o svojoj književnosti, o svojoj istoriji – kako ti to ocenjuješ?

– Ukrajinsku kulturu znam, verovatno bolje od mnogih koji pišu o njoj. Ukrajinska kultura postoji i mestimično je vrlo dobra. Ta Lina Kostenko, nezavisno od njenih političkih ubeđenja, odličan je pesnik. Ukrajinske narodne pesme mi se veoma sviđaju, postoji dobra književnost, prvenstveno XX veka. Možete me sad kamenovati, ali Vasilj Barka – zagriženi rusofob i antistaljinista – pisao je, sa književne tačke gledišta, vrlo dobro. Od pesnika – Mikola Hvilevoj, Sosjura, Mališko – divni su pesnici. Ali Lina Kostenko prosto je moja ljubav.

– Ukrajinski govoriš?

– Da, tečno… Samo sam umorna od njega. Verovatno zbog toga što su mi ga previše aktivno nametali. Kada sam odlazila u Rusiju, dok sam još živela u Ukrajini, veoma mi se sviđalo što je naokolo ruski jezik, natpisi, firme na ruskom jeziku. Navikla sam ja i na ukrajinske natpise, ali više na ruske, kako se ispostavilo. Na ukrajinskom takođe mogu da čitam. Ali reći da je ukrajinska kultura u nečemu jača od ruske – bila bi čista laž. I to ne zato što je Ukrajina manja od Rusije. Francuska je takođe manja od Rusije. Jednostavno, Ukrajina uopšte nema istoriju. Sva njena istorija sastoji se od toga da je ona bila pod tom i pod tom državom… Ali kategorički se ne slažem sa tvrdnjom da zbog toga nema ni same Ukrajine. Činjenica je da ona postoji. Hajde da nešto radimo sa njom. A pokušaj da se pravimo kao da ona ne postoji je besmislen.

***

Anja je naručila mohito. Bezalkoholni.

Da bih joj pravio društvo, rešio sam da ga pijem i ja. Nikada u životu nisam probao taj napitak.

Napolju je bila užasna žega, kao u jednoj staroj pesmi.

– Bila si jedino dete u porodici?

– Imam i brata. Pri čemu je on – mahniti ukrajinski nacionalista.

– A koliko mu je godina?

– Dvadeset jedna.

– Pa, on je Rus.

– Tehnički da, ali on kaže: ako je rođen u Ukrajini, znači da je Ukrajinac.

– A šta se događa, kako se ti izražavaš, „tehnički“ sa ljudima kad ih zadesi preopterećenje programom?

– Prvo, škola. Drugo, koliko ja razumem, on je u nekoj grupaciji – nisam naročito ulazila u to, i vrlo se zanima bodibildingom… Ali ja o toj sredini ne znam, otišla sam iz Harkova kad je on bio još prilično sitan.

– To jest još niste uspeli da se sprijateljite, posvađate oko nečeg?

– Da, ipak je razlika sedam godina.

– I nisi više razgovarala sa njim? Nisi mu telefonirala, nisi ga pitala šta se s tobom desilo, brate?

– Posvađali smo se, ne zbog politike nego… on je zaista postao vrlo bezobrazan dečko.

– A kakvi su mu odnosi sa roditeljima?

– Roditelji, naravno, znaju da je ludak, ali on je naš sin.

– On nikuda nije išao da se bori? On samo baza i izvikuje povike?

– Ne, on čak ne izvikuje povike. Više se bori na internetu. Jedno vreme sam još mislila da mogu da se pomirim s njim, ali kad sam posle Odese videla njegov post o „pečenim zlaticama“, pomislila sam da je to kraj.

– Slušaj, hajde da još jednom porazgovaramo. Ne razumem kako mladić može da se odrekne pripadnosti ogromnoj državi, svom narodu koji je pobeđivao tokom hiljadu godina, i umesto toga da se pripoji narodu, mada lepom, prkosnom, darovitom, ali, hajde da stvari nazovemo svojim imenima, regionalnim. Koji je povrh svega smislio vrlo zanimljivu, ali, nažalost, krajnje neistinitu sopstvenu istoriju. Razumem kad je čovek realno Ukrajinac i misli: mali je narod, a moj. To treba poštovati. Ali kada Rus menja svoj kod… Izgleda, mladi ljudi žele da učestvuju u nečem jačem, pouzdanijem?

– To, da žele priklanjanje jačem, upravo je i bilo razlog zbog kojih su im solili pamet. Stvar i jeste u tome što je „majdan“ išao putem malih pobeda. Najpre su se tamo oglasili neki ljudi koji su govorili nešto o evrointegraciji, zatim su premlatili studente. Zatim su se oni okupili i uvideli da su jaki i da mogu da utiču na nešto, zato što je vlast sve vreme išla na ustupke – korak napred i dva nazad. Oni su uvideli da, ako još malčice pritisnu, mogu nešto da postignu. I to je dovelo do toga da se već u februaru bez velike krvi više nije mogao rasterati „majdan“. A kada je pobedio „majdan“, oni su rešili da mogu da se nazovu jakima i poistovetili su se sa pobednicima. Ako poistovećuješ sebe s „majdanom“, poistovećuješ se sa pobednicima.

– Logika je ispravna samo ako se počne odbrojavanje od „majdana“. Ali to je počelo ranije.

– Onda je to ipak škola, zato što su ih tamo obrađivali čitavih 10 godina. I to deluje na sugestibilne pubertetlije. Kod njih već postoji to znanje da je Ukrajina zaista prekrasna i jaka. Plus kada smo učili da je Rusija bila prilično slaba – Jeljcinova Rusija, kojoj je palo na pamet da profućka ono što je bilo u Sovjetskom Savezu. I u Rusiji je bilo loše, i kod nas je ovde bilo loše. Da, bio je jak Sovjetski Savez, ali ga nema – i to je prošlost; logično je ne orijentisati se na prošlost.

– Iz tekuće situacije možeš da kažeš da tvoj brat, i mnogi njegovi vršnjaci, i oni malo stariji mogu da se promene? Zbog sopstvenih neuspeha ili zbog toga što, na primer, Rusija izgleda objektivno bolje?

– Oni – ne. Njihova deca – da. Oni se neće odreći od onog u šta je uloženo toliko emocionalnog resursa. Za njih je to odricanje od sopstvenog identiteta. „Ako sam toliko vremena ulagao sebe u pogrešnu stvar, znači da sam vrlo loš? Nemoguće.“ To je čisto psihološka stvar.

Neko vreme ćutimo.

– Kako se ti odnosiš prema njima? – pitam.

– Ne želim da mrzim. Jer čim počneš da mrziš, srozaćeš se tamo gde su i oni sada. Izgubićeš sposobnost da adekvatno ocenjuješ situaciju i ničem se nećeš razlikovati od njih. Pre svega, čini mi se da ovo nije rat ideja na nivou „velika država“ protiv „nevelike države“ već na nivou ljudi koji su u stanju da misle trezveno, protiv ljudi koji su zaslepljeni. Zaslepljeni mržnjom.

***

Odnekud je u kafić banuo čovek s gitarom, mesni muzičar, i počeo da svira neku nepodnošljivu liriku.

– Hajdemo na terasu – predložio sam. – Ujedno ćemo da pušimo.

Seli smo na tihu vrućinu. Doneli su nam mohito.

– Kada sam diplomirala na fakultetu, otišla sam u Kijev, zato što sam bila vrlo vezana za kuću i bilo mi je strašno da se odjednom preselim, na primer, u Piter. Studirala sam hemiju, i to apsolutno nije bila primenjena struka – kvantna hemija. I mislila sam da ću se baviti naukom. Ali ja sam skroz lišena sposobnosti za probijanje u životu. A u Kijev su me upravo pozvali na postdiplomske studije – i otišla sam. Imala sam pravu sreću što se nisam upisala na postdiplomske. U tom trenutku izašla je igrica World of Tanks – počela sam da je igram i nisam bila u stanju da se upišem.

– Toliko si se zanela kompjuterskom igricom da nisi bila u stanju da se upišeš na postdiplomske?!

– Da.

– Pucnjava?

–Pa da, tenkovi.

(Pauza. Čak sam zapalio još jednu cigaretu. I poslužio Anju.)

–I šta si radila tamo, u Kijevu?

– Proživela sam tamo tri godine, radila kao novinarka. Sad gledam šta piše moja bivša urednica iz „Bjuro novostej“ – ona čak nije za Porošenka već otvoreno za Desni sektor. A to je bilo vrlo dobro, ispravno glasilo, do te mere ispravno da sam tek posle godinu dana rada saznala da ono pripada Jacenjuku. To jest pre toga nisam znala, i dozvoljavali su nam da pišemo šta god hoćemo. Radila sam tamo sa Viktorom Tregubovom – bio mi je dobar drug, čak i sada smo dobri prijatelji.

–To je neki majdandžijski novinar?

– Da. Na primer, Viktor je pisao zagrižene evrointegracijske tekstove, ja sam pisala strastveno za Carinski savez, i nikog to nije uzbuđivalo, najvažnije je bilo da bude dobro napisano. Zato mi je sve odgovaralo.

***

Kada gledaš Anju… tačnije, čak: kada govoriš sa ljudima koji su dospeli u rat, i pitaš ih o prošlom životu, sve dalje izgleda potpuno nemoguće.

Eto, rodio se čovek. Pa eto, studirao. Zatim je radio. Igrao tenkićima. Postdiplomske je propustio.

Sve vreme čekaš da bude neki put bočno i čovek ne ugleda smrt, ne prepozna smrt, ne navikne na nju.

Zato što rat, kao što znamo, nije za žene. Štaviše, uopšte nije za ljude. To je za neki film. U najboljem slučaju, za istoriju: nekad bilo, ali sad to više niko ne radi.

Ipak nastavljaš razgovor sa čovekom i vidiš da je vreme na izmaku, a bočnog puta nema, pa nema.

Iz Kijeva se preselila u Piter. To je bilo 2013. godine, pred sam „majdan“.

A 2014. godine, već posle pobede „majdana“, ali još pre rata, Anja je došla u goste kod prijatelja u Kijev. I jedan od njih je rekao: ako dođu Rusi, sve ćemo vas ubiti. I ako ti, Anja, dođeš da ratuješ, i u tebe ćemo da pucamo.

– To je bilo ozbiljno ili šaljivo? – pitam.

– To je bilo ozbiljno. Mi se nismo posvađali, čak smo nastavili da se družimo. Zapravo, to mi je bila konstatacija činjenice.

– A taj kijevski krug, pa i tvoj poznanik – kakav je to tip ljudi? Pa, grubo rečeno, oni su realno Ukrajinci?

– Većini je jako izražena samoidentifikacija „ja– Ukrajinac“ nastala tek posle „majdana“. Pre toga im nije padalo na pamet… Pre toga sam se s tim drugom bavila keltskom kulturom i paganstvom.

– Ali makar su govorili na ukrajinskom jeziku?

– Kijev je u principu bio sav ruskojezički. Tek 2014. primetila sam u prevozu da češće čujem ukrajinski jezik, ali poznanici, pa i majdandžije, govorili su na ruskom. I još govore.

***

Najzad sam upitao Anju o njenom draganu. O momku koga su ubili. Ko je i odakle je bio.

– Ljoška moj? – upitala je brzo Anja, kao o živom i vrlo dragom čoveku.

Bilo je nečeg seoski dobrog u tom njenom „Ljoška moj?“.

Klimnuo sam glavom: da, on.

Anja je brzo, malčice kratkovido pogledala na sve strane, kao da je tu negde bila bomba.

– Ne, on je takođe sa teškom geografijom – kazala je čim se pribrala.– On je sin vojnog lica, odrastao je u Odesi. Kada smo se upoznali, živeo je u Dnjepropetrovsku. Pred odlazak u Piter neko vreme sam gostovala kod roditelja u Harkovu. A Harkov i Dnjepropetrovsk su blizu, pa smo… aktivno komunicirali. Ispalo je sve nekako glupo, zato što su se sastale dve osobe sa vrlo niskim mišljenjem o sebi. Uz to, ja tek izašla iz naporne veze u kojoj su me aktivno ubeđivali da sam niko i ništa. I bilo mi je vrlo teško da poverujem da tako lep i pametan dečko ozbiljno trza na mene.

– On je takođe mlad momak? – upitao sam zbog nečeg u sadašnjem vremenu.

– Moj vršnjak, ’88. godište.

– I takođe Rus?

– Rus, Rus. I ubeđeni komunista. Za komunizam je otišao da ratuje.

***

na liniji fronta čovek u pocepanoj majici

nazvao me je sveticom, obećao da me se nikad neće odreći,

a meni je iza leđa bilo na desetine ljubavnika,

a meni su iza leđa tekle alkoholne reke,

nepoznata lica, tuđa mamurna jutra,

beskrajan ples vilinih konjica od marta do marta,

pa kakva sam ja svetica, lutalica sam u krhkom čamcu,

ispitujući tvrdoću granice mapa.

izmenilo se sve poslednjom od tih ljubavnih veza.

kupila sam krem za bore, jer sam htela da živim dugo,

živim banalno ali srećno, to je bilo bolno i čudno,

kao u praznom stanu poklon naći pod jelkom.

nije se desilo, naravno, nisam uštedela, ovakvi,

kao ja, ne umeju, da bi im molitva nekog spasavala.

prvi put sam tada poželela da živim i prvi put –

posle svega – da želim uopšte prestala.

nisam htela vina i muškaraca, uopšte nisam htela,

krem za bore sam bacila, izgubila je važnost,

i sišla sam u pakao, i telo nisam više osećala

ni žegu nisam osećala, ni vlažnost.

ali ovakvi kao ja nikad ne stižu do raja,

i zato, kad sam sišla u ad, u adu sam ostala.

a ti kažeš svetica, ma kakva sam ti svetica ja,

obična žena, samo vrlo, vrlo, vrlo umorna.

***

– Oboje smo bili frperi – govori Anja. – I sama sam nedavno izašla iz frperske sredine, kad sam otišla u Donbas.

Tu već ništa ne razumem. Odnosno čuo sam za frpere, ali nikad ih nisam viđao i čitavog života sam mislio da su to neke pubertetlije koje drvenim mačevima jurišaju na žbunove.

– Frperi nisu samo oni koji jurcaju s mačevima – objašnjava Anja. – To je potkultura, to je grupacija, to je komunikacija sa ljudima koji se upoznaju preko fantazijskog igranja uloga, preko nekih zajedničkih poznanika. Ne igraju svi stalno zamišljene uloge. Mnogi izlaze na igre jednom godišnje, jednom u dve godine.

– A kako izgledaju te igre?

– Neke zaista izgledaju tako da ljudi trče s modelima oružja. Ali ima igara ne samo po Tolkinu, ima ih po građanskom ratu, i po Zelazniju, i po Agati Kristi. Gospode, po čemu ih sve nema.

– Ti si svu tu literaturu čitala? Ona ti se sviđa?

– Da, naravno. U našim krugovima veoma vole fantastiku, naučnu fantastiku.

– I to je zaista zanimljivo?

– Vrlo.

– A Ljoška… kakav je bio momak, kako je izgledao?

– Visina195, mršav i dugokos, zelenih očiju, veoma pravilne crte lica, dubok glas i neki vrlo dečji gestovi, mimika. Mada je, u stvari, bio vrlo zaluđen hiperodgovornošću.

– Kakvo mu je bilo obrazovanje?

– Mehaničko-matematički fakultet.

– A zašto je „levičar“?

– Zato što je strukturalizam – životna filozofija među frperima. Plus primat države nad čovekom u njegovom poimanju. Plus ekonomska tačka gledišta. Njemu se činilo da život za sebe, u smislu da nije važno šta će biti sa državom, važno je šta će biti s tobom – stav je bakterije, virusa… – Ona malo ćuti, seća se nečeg. – Uglavnom, nismo verovali ni da smo jedno drugom ozbiljno potrebni. Tek sam postfaktum saznala kako je on bio spreman da se radi mene preseli u Piter, ali je zaključio da nisam bila dovoljno zainteresovana. Tako smo se razišli. On nije nastavio komunikaciju, izašao je sa svih društvenih mreža. A posle mi je telefonirao već iz rata.

***

– Otišao je u rat sredinom jula. Stigao je vozom, tada su još išli vozovi u Lugansk.

Spremao se da pođe u junu, ali našao je ptića laste i gajio ga. Ptića laste treba gajiti četrdeset dana. On je othranio ptića a zatim otišao u rat. Uzeli su ga u bataljon „Zarja“, u artiljeriju.

U početku uopšte nisu hteli da ga prime zato što zaista izgleda čudno: naočari, duga kosa, mršav. Zatim su ga pitali: „A ko si ti?“ „Ja sam matematičar-programer.“ „O, to je računač u artiljeriji.“

Tamo zaista nije bilo nikakvih knjiga, samo nekoliko ljudi, dobrovoljaca iz Rusije, koji su nešto znali, nešto umeli i pokazali. Zapanjujuće! Zaista ne znam kako su se oni tada dovijali da drže Lugansk. Na Metalisti je bila njegova baterija za vreme avgustovskih strašnih borbi. Tamo su bile dve baterije. Kasnije, kad sam došla, već posle njegove smrti, pričali su mi da je druga baterija strašno promašivala, „a eto, naša nije omašivala, zato što je kod nas Paganel bio računač“. Njegovo ratno ime bilo je Paganel.

Poginuo je 26. marta 2015. godine. U Lutuginom kod Luganska. Dotada je već komandovao baterijom, bio je kapetan. Morao je da ošiša rep – da ga zameni za kapetanske zvezdice.

A posle su ga otpustili retroaktivno…

Postoji komanda odozgo: minimum ratnih gubitaka. Zato se poginulih izbavljaju retroaktivno. Posle aktivnih borbi ponekad objavljuju nešto žrtava – zato što mrtve otpuštaju.

***

Sedim kraj prozora, gledam vilice lampiona.

Moj dragi je blagosloven – govorim,

i priviđam kretanje iza mojih leđa.

I zemljo, na kojoj su njegovi koraci –

ne ostavljaj nas, sačuvaj, sakloni,

i travo, što mu je bila pod nogama i senkom.

Palim sveću na prozoru – dođi, goste moj.

Nek je blagosloven njegov riđi rep

i lukavo žmirkanje njegovo, i veliki dlanovi.

Nek je blagoslovena njegova rodbina,

(ne znam hoće li uvrstiti i mene,

moj nevenčani večni ženik beskućnik).

 

Nek su blagosloveni proleće i trava

i zemlja pripremljena – dva sa dva,

gde tesno leći ćemo zajedno, kao prvi put.

Budi blagosloven. Ne kaži „zbogom“,

bolje čvršće me drži, ne ispuštaj,

dok idemo kroz graktanje gavranova

nad provalijom, i naokolo se zlate klasovi raži.

***

Na početku, kad je prvi put zazvučalo „Ljoška“, umalo nije zaplakala.

Ali nekako brzo, i učinilo mi se već uobičajeno, ona se pribrala.

Naručili smo još po mohito, već alkoholni. Ona je predložila; mada bi ovde bolje odgovarala votka. Ali… bilo bi čudno, je li? Da uzmemo votku i, kucajući se, pijemo.

I eto, sedeli smo i slamčicama vukli taj ludački mohito. I sve vreme smo pušili.

– Roditelje ima?

– Majka mu je u Odesi.

– Nisi je videla?

– Videla sam je. I ona je bila na sahrani.

– Kakva je ona?

– Čudna žena. Poslednju godinu nije hteo da razgovara sa njom. Kako sam shvatila iz njegovih reči, majka mu je vrlo histerična i nedosledna žena koja je veoma želela da ga drži uz suknju.

– Obična mama… Ti nisi došla kod njega?

– Najčudnije je: nisam. U početku mi je govorio da to ne radim, jer je opasno. Posle je govorio – sačekaj, bukvalno za nedelju dana daće mi odsustvo, doći ću kod tebe u Piter. Rešila sam da čekam. I to sebi nikad neću oprostiti…

– Došla si na sahranu i rešila da ostaneš ovde?

– Posle sahrane vratila sam se u Piter, razdala stvari, dala otkaz na poslu…

– Gde si radila?

– Kopirajter za jednu moskovsku kompaniju koja se bavi igračkama.

– I pošla u Lugansk.

– Da.

***

U grad je došao rat.

U grad se postavljaju mine.

U gradu je eksplodirao vodovod,

i teče voda mutnom bujicom dugom,

i ljudska krv se sa njom meša, teče.

A Serjoža – nije vojnik ni heroj.

Serjoža je običan momak.

Samo radi svoj posao, krpi vodovod.

Pod paljbom, pod vrelom i zagušljivom parom.

I voda, mešajući se sa krvlju, sve teče ulicama.

I, naravno, jedna od mina

postaje za njega poslednja.

I Serjoža ustaje, otresajući se od krvi,

i ide, i sijanje je njegov trag,

i od gelera mu je rupica u obrvi.

I Serjoža dolazi u raj – a kuda bi još?

Senka od zemlje, silueta mu je crna.

I kaže: „Gospode, kod tebe tu curi,

krvava kiša odavde teče,

hajde da probam da zakrpim.“

***

– Šta sam zapamtila? – ponavlja moje pitanje.

– … Zapamtila sam kako sam došla na prvi intervju. Baka iz Novosvetlovke – tamo je vrlo dugo bio bataljon „Ajdar“. Tu baku su pretukla dvojica ajdarovca do te mere da je oslepela. Pri čemu su je prebili zbog potpuno besmislene i mutne teme. Stvar je u tome što je u njenom dvorištu njen poznanik ostavio džip, ali iz njega su izvadili akumulator. I ti ajdarovci su je tukli da bi im kazala gde je akumulator. A njega prosto nije bilo, odneli su ga…

I eto, taj prvi razgovor je ostavio na mene užasan utisak. Posle su već bili momenti kada smo, recimo, nedaleko od Troickog bili na prvoj liniji, mine su letele sasvim blizu, ali čak ni tada nije bilo takvog užasa. Zato što je, bokte, ta baka – malena i mršava, kao vrapčić, apsolutno belih očiju i s mačetom u rukama. Plače, hoda na pipanje…

– Šta su meštani govorili o „Ajdaru“?

– Nikakve ružne reči. Mnogi žale vojne snage Ukrajine, kažu, momci su došli po pozivu. A o tim… Uzgred, u Novosvetlovki su VSU i „Ajdar“ razmenjivali vatru. U biblioteci sede ajdarovci, u školi veseušnici. Čim se smrkne – oni iznenada počinju da razmenjuju vatru. Tako je bilo.

– A naš prosečni opolčenac – kakav je on? Pogledi, navike, karakter? Komunista, anarhista?

– Sve je to vrlo eklektično. Mnogo je ljudi koji su čitavog života radili u rudniku, i sad su prišli njima. I oni su uzeli oružje u ruke, pa otišli da ratuju. Prevladavaju upravo rudari. Mnogi od njih su tipa za kozaštvo, ali kad kopaš malo dublje, ispostavi se da je taj Kozak – za SSSR i za komunizam. Uglavnom, jednostavno ne brenuju za to.

– Kako se danas, po tvojim uočavanjima, osećaju opolčenci? Nisu se umorili?

– Još u maju sve je bilo tvrdo – kod nas nema nikakvih bojevih dejstava, mi nemamo prava na odgovor, govorili su opolčencima. Pamtim, mi na prvoj liniji, u četi AC/DC, po nama tuku i… ništa.

– Postoji takva četa?

– Da, tamo je komandir čete Vasja AC/DC– veliki poklonik te grupe. I tamo je svuda ta AC/DC– na oklopnoj tehnici, na vozilima, na motociklima… I Vasja dežura u štabu i urla psovke u radio-vezu da ne smeju da odgovore na vatru. „A kako, kad gruvaju po nama!“ – „Ne smete! A ko uzvrati – ide na sud!“ Sad se situacija malo promenila.

– Imaš li poznanike koji su došli ovamo iz Rusije?

– Da. Imam poznanika, piterskog frpera koji je uz to i menadžer srednjeg ranga. On je slušao kako pričam o Lugansku, pa je avgusta 2015. došao i obreo se ovde. Otišao je u bataljon „Jermak“, on je bio kod Pervomajska na frontalnim pozicijama LNR. Zatim su bataljon rasformirali, ali on je ostao u Pervomajsku, u policiji. Uopšte, to je do dana današnjeg prva linija, grad je napola srušen.

– I kako on motiviše svoj prelazak?

– A šta sam ja, kaže, zaboravio u Piteru?

– Ti si boravila u Lugansku maltene godinu dana?

– Godinu.

– Zatim si zaključila da tamo već sve znaš, pa rešila da pređeš u Donjeck?

– Da.

***

Za to vreme, čitavu godinu dana, tiha, oniska i veoma ženstvena Anja je živela sama u stanu, unajmljenom za tri hiljade rubalja mesečno, radeći kao novinar i ratni dopisnik.

I s vremena na vreme pojavljivala se na društvenim mrežama.

Danas njen blog predstavlja zadivljujuću smenu postova koji bolno deluju na mene, ali su mestimično vrlo oštroumni (i zbog toga deluju još bolnije) – naizmenično o bombardovanjima, „dvestotom“, „tristotom“ i posle o životu njenog mačeta po imenu Feliks. Mače čas boluje, čas ozdravljuje, sve vreme se nešto dešava sa njim. Ono je najvažnije biće u Aninom životu.

– Feliks? – pitam. – U čast Đeržinskog?

– Da.

– Gde si ga našla?

– U luganskom azilu. Videla sam ga na traci „Vkontakte“. Sedelo je vrlo prkosnog lica – i shvatila sam: nema mi života bez tog mačeta. Odmah sam pozvala i kazala da mi odmah, istog časa daju to mače. Tada mi je bilo vrlo loše. Čak sam legla u bolnicu, na neurologiju, i ležala mesec dana u teškoj depresiji.

– Ovde?

– U Lugansku. I sada sam na antidepresivima.

– Oni ti pomažu?

– Barem mi čine život prihvatljivim, bez želje da svaki dan sečem vene. Eto… I uzela sam mače. A žena me telefonom pita: „Zašto tako žurite, zašto odmah? To je poklon?“ – „Ne, uzimam ga za sebe. Hitno.“

***

– Uželela si se Harkova?

– Uželela sam se i Harkova, i Kijeva, i Odese. Ja sam auto-stoperka, vrlo mnogo sam putovala Ukrajinom.

– Gle sad… Sociofob novinar, i posebno sociofob auto-stoper – naravno, nije običan slučaj.

– Razgovor sa čovekom, kada te prima, običan je: on već nije protiv komunikacije.

– I šta, nije ti se dešavalo nikada ništa loše?

– Ne, iz mene, verovatno, izbija neka sigurnost. Dugo sam se bavila veštinama borbi nožem, nosim nož. I ta činjenica već je donekle zaštita… Ne, jednom sam morala da ga izvadim, ali ne i da ga upotrebim. Samo sam kazala: daso, ajde da se raziđemo na miru.

– Poverovao ti je?

– Verovatno se nekako oseća da nemam strah od upotrebe noža.

Gledam u nju. Verovatno nešto ne razumem. Zato što osećam jedino da je to veoma dobar čovek.

– Kakvi su ti planovi? Bićeš ovde do kraja rata?

Ona sleže ramenima, kao da ne zna odgovor. Ali odmah odgovara:

– Bojim se da ne propustim najvažnije. Za sada se nikuda ne spremam.

***

– Kako ovde žive ljudi? – pitam.

Malo pričamo kako je u Donjecku vrlo mnogo kafića i prodavnica, i salona, i nove restorane otvaraju maltene svake nedelje, i može da se kupi hrana za životinje, i uopšte, ovde je pravi mondenski život, da ne poveruješ dok ne dođeš ovamo.

U tom trenutku na terasi nam prilazi gitarista iz kafea i već ovde štima gitaru. I odmah počinje da svira. Moramo da se vratimo unutra.

– Ali kad porazgovaraš sa ljudima u tom seocetu Veselom… – kaže Anja.

– Šta ti oni govore?

Anja neko vreme razmišlja, malo se mršteći, kao da joj se ne prepričava sve to. Ali ipak odgovara.

– Tamo komšija priča o jednoj ženi, kako joj je 1. tog i tog meseca ubijen sin, zatim je 17. ubijen muž, a 21. on, govori taj čovek, ode kod nje, i tada počne pucnjava. „Kažem joj da ide u podrum, ali ona nije otišla, i glavu su joj otkinuli. Pa 11 dana nismo mogli da je iznesemo odatle, zato što su pucali. A i kad smo je već uzeli, psi su je svu izglodali.“ I vrlo mirno kazuje sve to…

– Smatraš da je Rusija morala da uvede vojsku?

– Uvođenje vojske bilo bi humani korak. To se posebno dobro videlo i čulo kada sam bila u Gorlovki.

– Sasvim nedavno?

– Sasvim nedavno. Po nama pucaju Ukrajinci. Pucaju, pucaju, pucaju. Pucaju, pucaju, pucaju. Dva sata uzastopno… Tu najednom odgovara naša haubična baterija. Posle toga je tišina. Gotovo.

***

Za te, koji su poginuli u boju,
postoji specijalni raj,

gde se ne treba buditi na povik „Ustaj“,

gde ne ide neprijateljska pešadija,

ne gruva po ciljevima artiljerija,

gde nema ludaka političkog komesara,

štabnih papira,

uopšte, nikakvog đavola

od ovozemaljskog strašnog;
i za ručak

boršč sa pečenim krompirom umesto galeta.

U jednom momentu

on kuca po stolu specijalnog anđela s epoletama,

strogog anđela, viđenog prvi put,

i govori: sami se koprcajte tu u ovom snenom

viru; ja zahtevam da me pustite u borbu.

Anđeo nešto crta u notesu prstom.

On kaže: shvatam ja,

da vama nije važno ko mi je ostao tamo,

ali imajte savesti, majku li vam vašu u usta,

tamo se još vodi rat.

Njemu učtivo objašnjavaju: to nije po pravilima,

da ne bi samog sebe definitivno usmrtio.

Shvatite, govore mu, mrtvi tamo ništa ne mogu,

to nisam smislio ja, ne ljutite se, zaboga,

prosto vama tamo neće biti ništa,

pa zašto da gledate sve to,

kako se kao cvet otvara mina,

kako ginu ljudi,

jer vi ste se već odvikli da

živite,

volite,

mrzite,

to jest

kada se vaši tamo budu opraštali od života,

vi uopšte nećete biti u stanju

nikako

da se umešate.

On lupa po stolu,

razbija se šolja,

anđelu su posečeni prsti.

U krvi su mu prsti,

i anđeo krilom maše,

gunđa u bradu: „dođavola s njim.“

Sledeći kadar: jalovine,

na zadnjem planu su prolećna polja,

pešadija kreće u napad,

minobacač ore,

mlad momak nad uhom sluša

nerazumljivo mumlanje

i udar,

kao da su ga otpozadi gurnuli:

mora da se okrene.

Okreće se,

i metak

proleće mimo njega.

***

Nama se čini da znamo o čemu sanja svaka žena i o čemu može da priča kao o najvažnijem.

Teško da očekujemo da mlada žena odjednom kaže:

– Postoji nada da ćemo da povratimo Avdejevku.

Avdejevka – naseljena tačka koja se nalazi pod kontrolom VSU.

Ne sećam se šta sam pitao Anju – sigurno ne o snovima već o nečem dobrom što se, po njenom mišljenju, može dogoditi sada.

Ona je kazala upravo tu rečenicu: da povratimo Avdejevku.

– Avdejevka je vrlo važna – rekla je. – Njima je tamo vrlo dobro. Oni su zauzeli tampon-zonu, i imaju izuzetno povoljnu ofanzivnu poziciju. Ako ih ne istisnemo otuda, krenuće napred. Ili će oni ići napred, ili će to biti čir, gde stalno ginu ljudi. I zato je potrebno da se ta tampon-zona povrati…

Ovde nema spora.

– Kako stižeš do prve linije, Anja?

–Do te Gorlovke se lako stiže autobusom. A dalje dolaze po mene i voze me.

– I zaista ti nije strašno?

– Više ne može da mi se desi ništa gore od onog što se desilo. U principu, ja sam pre svega agnostik. Ali svi kažu da posle samoubistva neće biti ničeg dobrog. A ja hoću da se sastanem sa Ljoškom.

 S ruskog prevela Radmila Mečanin

[/restrictedarea]