Почетна / Култура / ВРЕМЕ ЗАБОРАВА

ВРЕМЕ ЗАБОРАВА

ПОВОДОМ ДВОГОДИШЊЕГ  ЋУТАЊА ЈАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА О СМРТИ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Академија „Иво Андрић“ организовала је 17. маја сусрет „Сећања на Добрицу Ћосића“ у просторијама Удружења књижевника Србије. Био је то први значајни скуп посвећен успомени на великога писца од тренутка кад је умро (пре две године). У присуству бројних поклоника Ћосићевог дела, овом приликом су говорили академици Матија Бећковић и Миро Вуксановић, проф. др Мирослав Егерић, проф. др Миливоје Павловић, председник Академије „Иво Андрић“ Радомир Смиљанић, Драгољуб Стојадиновић, др Дара Вучинић и историчар др Предраг Марковић.
„Печат“ објављује излагање Драгољуба Стојадиновића, књижевног критичара, дугогодишњег пријатеља и сабеседника Добрице Ћосића, аутора обимне критичко-есејистичке студије „Легендаријум Времена смрти Добрице Ћосића“ (2002) и књиге „Моји сусрети са Добрицом Ћосићем“ (2015).

Добрица ЋосићПише Драгољуб Стојадиновић

САНУ није реч прозборила о овом свом истакнутом члану после његове смрти. Зашто? Ваљда не због меморандума који је био истина и који Ћосић није ни писао ни потписао? О сваком се каже пригодно слово, о Ћосићу у институцијама од угледа и значаја мук. Много већи него што умемо да чујемо и много стравичнији него што слутимо

Питам се, моја господо, да ли је, после свега што се догодило за ове две године од Ћосићеве смрти и онога како је он трновито живео, данас довољно ово што први пут, овако, готово самоиницијативно, као некаква група грађана, чинимо да се од великог писца опростимо. Свеједно што су ту, напокон, окупљени, толики угледници, пишчеви поштоваоци, пријатељи и познаници.

Ево зашто се то питам:

Запрепастио сам се кад је, тачно негде кад је било време за други полугодишњи помен, „Политика“, под насловом у коме је, с посебним малициозним асоцијативним набојем било употребљено име грофа Дракуле, објавила интервју са Видосавом Стевановићем у коме он без зазора, готово изриком, сербез како га дао бог, бахато, вели да је Ћосић неписмен писац. „Политика му је“, вели Стевановић, „појела дело.“

После неколико месеци Видосаву се, такође у „Политици“, придружила Латинка Перовић.

Одговорио сам Видосаву тог истог тренутка, сав у пламену. „Политика“ то није хтела да објави. Објавила је неколико дана касније мишљење једног средњошколског професора, који је, на свој начин, поштено протестовао и позвао компетентније да узму реч. Мислећи, ваљда – заслужили сте да вас жестоко „поћерамо“. Нико се више није јавио или му то није допуштено. Пре ће бити ово друго, него оно прво. Тако је „Политика“ стала иза Видосава. Она, или бар уредник некада славног Зириног „Културног додатка“.

Од тада ми је у „Политици“ затворен сваки приступ, чак и кад сам поводом неких фељтонистичких лакореких ћакулања једне даме, хтео, насупрот њој, да кажем  да Андрић окупацију у Београду није прећутао и да је, док је она трајала, написао два романа у којима је насликао неизбежност да сви присилни боравци на туђем по правилу бивају за времена, никад вечни. Ни Наполеонов у „Травничкој хроници“ , ни турски у роману „На Дрини ћуприја“, па дакле, није тешко досетити се, да ни Хитлеров, брзометни, неће дуго трајати.

Објавио сам ту реакцију у својој књизи о сусретима између Ћосића и мене коју је штампала једна мала издавачка кућа, сада, после смрти власника, заједно са преосталим тиражом ове књиге, затворена.

МНОГО ЧУДНИХ КОИНЦИДЕНЦИЈА Питао сам, некако одмах после Ћосићеве смрти, председника УКС-а шта је са комеморативним скупом о Ћосићу. Он је тврдио да је Ћосић, њему лично, написао писмо у коме забрањује да се поводом свога нестанка било ко огласи, па и УКС. Писмо ми није показано. Нисам то, истини за вољу, ни био у прилици да тражим, али сам рекао да Ћосић више није човек који може да уређује своју будућу судбину. Његов живот и дело далеко су одавно надмашили све наше мале сујете, чарке, зависти, оговарачке навике и међусобне свађе и припада целом народу.

Овде су са нама данас академици, а Академија наука није реч прозборила о овом свом истакнутом члану после његове смрти. Зашто? Ваљда не због меморандума који је био истина и који Ћосић није ни писао ни потписао?

О сваком се каже пригодно слово, о Ћосићу у тим институцијама од угледа и значаја мук. Много већи него што умемо да чујемо и много стравичнији него што слутимо.

У „Политици“ га огласили неписменим, у Крушевцу око њега околише да филозофску школу коју је основао назову његовим именом. Нешто мутно, неразговетно мотља се као разлог и изговор. Као, можда је природније да ту буде неко са титулама, са научним оклопима и кацигама.

Врдаламе, нико јасан ни прецизан.

У Ћосићевом селу – дилема које име дати школи у којој, појма немам, какав је Добрица био ђак. Знам само да Добрица у самој ствари није ни требало да буде било какав ђак. И без школе постао је писац из бајке, див јунак, као Вук Караџић. Ни из чега до врхунског.

Чак су у „Српској књижевној задрузи“ (испричао ми обавештен и угледан човек) нови босови са зида где стоје слике свих председника ове установе, да ли због Латинке или Латина у себи, скинули слику Ћосићеву, па тек кад их је на грех упозорио он, који иначе Ћосића не воли, они су ту слику, посрамљени, вратили.

Много чудних коинциденција, много необичних и обезвређујућих тенденција кад је о овом великом човеку реч. Као да тривијалности и ћутања чувају неку тајну мисао или намеру.

СВУДА СВОЈ И СВУДА НА СВОМЕ Ко му даде да напише „Време смрти“ – говорила су предамном у возу двојица инжењера у временима кад су возови још превозили путнике. Тито му сигурно није дао. А он је сео да га, њему у брк, сам и коначно како ваља и како доликује, сео да то време смрти, за око две деценије мукотрпног рада, до самог краја опише.

А писао га је ако не инат, или неки стари неказан завет његових отаца и праотаца, онда свакако онај древни ген да се песмом бранимо и опстајемо.

Због свега тога се овде мора јасно рећи да у српској литератури нема амбициознијег, нема свеобухватнијег, нема целовитијег подухвата од дела Добрице Ћосића. Насликати два светска рата, једну буну, једну револуцију и читаву постреволуционарну конвулзију, слом идеала и пад револуционарног реда и морала, пратити догађаје који премашају читав прошли век, друговати са прадедовима и стизати до чукунунука увек истих породица Прероваца, Трнаваца, Мораваца „Николине Србијице“, бити свој на двору и домаћин на селу, супериоран у говору краљева и министара, војсковођа и ђенерала, али и сеоских газда и надничара, свуда свој и свуда на своме, у граду или селу, у херојском чину, али и најстрашнијем злочину, сликати војске и покрете, револуције и контрареволуције и над свим тим поставити митски стожер метафизичког отиска и универзалног значења – то никоме досад овде, у нашој литератури, није пошло за руком. Добрица Ћосић је храбро стао пред провалијама празних поднебља, времена и тема, књижевних форми и реформи, чак је Миловану Глишићу и Јанку Веселиновићу, Стевану Сремцу и Стевану Јаковљевићу, па ако хоћете и самом Нушићу додао ликове које у своме времену нису како ваља приметили. Он је исправио многу карикатуру и поништио многу неистину, откривао тајне друштвеног кретања и етичког пропадања и био у бићу читавог свог народа на свим спратовима друштвене хијерархије и највећим ломовима историје. Он је, ако ћемо право, и Толстој и Достојевски и Шолохов и Бабељ и Фокнер и Вулф ове литературе истовремено.

А сада, кад га нема, потребни су нам наједном сертификати, папири, академске пусуле. Вуку Караџићу нико по Европи није тражио дипломе. Довољни су били десетерци од неписменога народа испевани, па да европске великане баце на колена..

А он је од почетка, пазите такорећи још из књижевних пелена, упркос свему око себе, слутио и пророковао, да је сунце далеко, да се треба грчевито држати Корена, чувати Деоба као од највећег сугреба, издржати у најстрашнијим ратовима, треба се суочити са грешником у себи, имати разумевања за право и правду отпадника и драму сваког замађијаног политичког верника.

Добрица Ћосић 2У КЊИГАМА СИЛА КОЈА ЖИВИ Добрица није био само онај кога смо сретали, с ким смо ћакулали, или се шалили. У својим креативним чаробњачким ноћима он је постајао освећени и омађијани медијум, никао неком до њега непознатом тајном и басном из сељачке бразде и виноградарске гиџе, из целог овога нашег несрећног дуњалука. Он је поетска силовитост тајанственог кода којим смо од кад постојимо опевали битке и јунаке, нека предодређеност која бива изнад бића и моћ изнад моћи једног човека и његовог ограниченог времена. Добрица Ћосић је немерљив и као писац и као борилац и као мислилац, увек некако сам и тако одасвуд и са свих страна распет. Тај спирит који га је носио и кадио, та упорност да издржи са заструком сира и комадом хлеба то је оно што је у њему отисак целог овог народа, сила његових мука , страдања али и непрекинуте нити стварања, јавних борења и вечног опстајања.

Јесте Пекић велики писац. Јесте то и Киш. Али ако тражимо писца који ниче из нас тако измешан животом и делом са нашом драмом и историјом на свим спратовима нашег живота и трајања, онда је то само Добрица Ћосић. Величајући неке писце ми као да помало бежимо од себе самих. Хоћемо слику странаца јер је удаљенија и европскија, а ми ћосићевци смо, помало постали назадни, ситни паланчани. Ми а не Фема Фемић. Е неће бити, господине Радомире Константиновићу.

И кад је, некада давно, пред великим могулом свога покрета стао, на ономе пленуму, насупрот, да брани колевку српства од лукавих настојања да нам се отме Косово,он је у тај бунт заложио цео свој мит који се увелико рађао и није ни помишљао да ли ризикује властиту егзистенцију и будућност своје породице. Рећи такву истину о Србима онде где су их истеривали са своје имовине, свеједно по коју цену и на који све подао начин, грех је после кога кајања, ни опроста, ни опстанка у том покрету , нема, нити може да буде. То није било само одрицање од свога бога него и сазнање да су он и тај бог два различита света. Свом богу он је на том пленуму пљуснуо у лице, први тако јавно, и први тако немилосрдно свој српски мит, још док је био у почетном великом замаху рађања. Дело је остављено изнад свога описивача и уметност стала насупрот диктатору. Лукави диктатор је у свом инстинкту за меру опасности, намах схватио колики је ризик да Ћосића уништи. Сме ли да џарне у иначе накострешени народ који пишчевих књига, више него Библију и Васу Пелагића, има у свакој кући, па га је то, или нешто слично препреденог, обуздало. Одстранио га је из својих редова, мислећи да ће то бити довољно и по њега најкомформније.

Ту је прискочио у помоћ писац великога опреза и мудрац дистанце. Андрићев позив Ћосићу да уђе у Академију наука и ту буде заклоњен, на неки начин се по храбрости барабарио са Ћосићевим настојањем да отвори и тако нападно пљусне својима у лице истину о Косову. Судар два удружена мита (Ћосићевог и Андрићевог) и политике још више је збунио диктатора.

Лако му је било да скида Србе и да Срби буду уз њега кад то чини с Благојем Нешковићем, Милованом Ђиласом, Ранковићем и Никезићем. Био је пометен и неспретан кад су у питању митски спирити и бенгалске ватре уметности којом је народ увелико био освештан и освећен од вајкада. Вртоглави тиражи Ћосићевих књига за њега су били тера инкогнита. Сила која је из тих књига живела у народу није се могла мерити световним средствима и Крез је зазирао за своју царску лагодност и моћ да буде свуда, над свим и свима. И устукнуо.

ИСПОД СКУТА – ПОДМЕТАЊА И сада кад га оглашавају неписменим, и кад желе да заобиђу и не помену у смрти, сенка Титовог страха од мита мота нам се негде око ногу. Видосав и Латинка само су примери. Многи данас против Ћосића и кад се праве да га неће, хоће да му главу на пању сујете, зависти, несхватања и неосећања за вредности, љубоморни на чудо његовог дела и живота, па му испод скута подмећу да су други писали његово дело, да су други труковали његове политичке говоре, да ово, да оно. Где би он то толико све могао сам. И не слуте да га тиме, уместо да га униште, својим измишљотинама, само величају.

Народ је вековима градио и чувао своју поезију, сачуваће и дело свога највећег описивача свих времена Добрицу Ћосића.

Брука и срамота би, за српски народ ,моја господо, било то да Добрицу Ћосића, као неписменог, из књижевности истерује Живка министарка у лику Латинке Перовић.

Из биографије аутора

Драгољуб Стојадиновић отпочео је своју каријеру 1954. и двадесет година је реализовао на Косову и Метохији. Поред рада у „Радио Приштини“, где је дао изузетан ауторски печат својим емисијама, које су од педесетих година прошлог века пружале полет културном стваралаштву и интелектуалном и културном животу на Косову и Метохији (попут емисије „Речи, облици, тонови“, „Са разних меридијана“…), покренуо је часопис „Стремљења“, едицију „Јединство“ у оквиру истоимене издавачке куће, те Песничке сусрете Лазар Вучковић.

Објавио је три књиге есеја и критика под заједничким насловом „Књижевна трајања“, прву 1965, другу 1973, а трећу 2012; две књиге о делима нашег јединог нобеловца: „Романи Иве Андрића“ (1970) и „Мудрости и тајне у делима Иве Андрића“ (1980). Књигу есеја и студија „Моћ говора савременог српског романа“ издао је 1987, а 1998. „Између мита и закона“, посвећену делу Марка Младеновића. Књигу студија о „Романима Милана Ранковића“ објавио је 2001. године.

 

 

Један коментар

  1. Ja sam ponovo procitao Srpska trilogija od S.Jakovljevic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *