Почетна / Интервју / Леонид Петрович Решетњиков – Русија обнавља православну цивилизацију

Леонид Петрович Решетњиков – Русија обнавља православну цивилизацију

РешетњиковРазговарала Мила Милосављевић 

Русија не може бити ни Белгија, ни Швајцарска. Њене димензије, њен народ није предвиђен за то. Русија је предодређена за нешто сасвим другачије – да постане и буде стожер обновљеног византијског цивилизацијског круга

Српски пут у последњих сто година веома подсећа на руски. Заборавио је херојски српски народ завете својих светаца, кренуо за лажним вођама и циљевима, ставио изнад свега материјално уместо духовног, почео да тражи пријатеље међу непријатељима, и услед тога се нашао подељен и зависан од милостиње и злобника. Мислим да је излаз само један и он наравно није у Европској унији нити у НАТО-у, где се може ући само као слуга. Србија треба да се врати својој духовној вертикали, вери, молитви, традицији, свом схватању и доживљају света. Другог пута нема. Србија и српски народ преживеће само ако поново постану део православне цивилизације чија је божанска мисија – бити алтернатива агресивном, неморалном систему који Запад и САД намећу читавом свету, каже између осталог у својој књизи под називом ,,Вратити се Русији“ Леонид П. Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања. Допуњено издање његове књиге, на српском језику ју је објавила кућа „Evro Book“, представљено је прошле недеље у Београду.

У књизи „Вратити се Русији“ подсећате на традицију руске монархије као поуздану основу обнове. На чему заснивате ову тезу?

Не мислим да је суштина повратка Русији у обавезном структурном враћању монархији. Враћање Русији представља најпре духовни повратак, враћање кроз промену парадигме погледа на свет и кроз окретање свом унутрашњем животу. Данашњи Руси морају да се упознају с тим како је живела ондашња Русија, како је то било у свакодневном животу, на послу, у односима међу људима, у односу према својој држави, у односу државе према свом народу, према Богу, религиозности. То је основа онога шта значи вратити се Русији. Што се тиче монархије, она је нешто најбоље што је човек измислио на земљи. Али монархију не може дати Бог ако се људи пре тога нису ментално вратили својој традицији и духу. Монархија се, како је писао наш велики филозоф Иван Иљин, ,,мора заслужити“. Она је повезана са срцем, са душом, са љубављу. Шта би било ако бисмо тек тако поставили монарха, а већ сутрадан са бољшевичком свешћу свргнули тог истог монарха јер не ваља. Суштина књиге је ипак у духовном враћању Русији. Ако будемо за то спремни, Бог ће нам дати монархију. У суштини, ја сам идејни монарх, не практични. Имам свог монарха, Господа, Исуса Христа. Наш Господ Исус Христос за мене је једини цар коме се обраћамо на литургијама, као и царици небеској Пресветој Богородици. Он је мој духовни владар, и ако он одлучи да у Русији добијемо монарха, ми ћемо га и добити, а ако пак одлучи да то буде председник, ми га већ имамо – Путина. Потпуно сам сигуран да ће наша деца, наши унуци живети у Русији која схвата своју улогу у свету. Све више расте свест о томе. Ако свести не буде, неће бити ни Русије. Русија не може да буде ни Белгија, ни Швајцарска. Њене димензије, њен народ није предвиђен за то. Русија је предодређена за нешто сасвим другачије – да буде руска православна цивилизација.

[restrictedarea]

Ваш суд о Стаљину је у великој мери супротан оном, чини се данас заступљенијем мишљењу о њему као великом Русу, који је историјски задужио свој народ. На чему темељите ваше оцене?

Решетњиков 2Стаљин је ушао у наш живот, политику, историју, унутар и на челу снага које за нас Русе означавају зло. Та политика је значила уништавање Руса. А шта је Рус? Рус је православац! То значи да је циљ тих снага био уништавање православља, уништавање традиције, руског језика. Крајем 1917. и почетком 1918, са доласком бољшевика на власт, почели су да се нагомилавају прoблeми. А први задатак који се нашао пред Лењином и Стаљином била је реформа руског језика. Замислите, они приоритет дају реформи руског језика. Баве се реформом језика уместо изградњом фабрика и завода. Све то је потврда чињенице да је та власт хтела, настојала да ,,преуми“ руског човека, да га прекодира. Управо зато је уследио тако снажан и немилосрдан удар на цркву и то у земљи са толико православаца! Стаљин је био на челу снага које су изгубиле Први светски рат. Није га цар изгубио. До мартовског преврата Русија је врло успешно ратовала. Предали су се бољшевици и морамо знати да су они разрушили земљу. Било је на милионе погинулих. Три милиона је емигрирало, а само стотину хиљада људи је дошло на просторе старе Југославије. Бољшевици су све разрушили. Земља је морала да се обнови. А ко ју је обновио? Лењин се разболео и умро. Иза њега су остали слаби политичари. Појавио се човек челичне воље, друг Стаљин. Обновио је он националну економију, али зашто је она пре тога морала да буде разрушена? Говорило се да су заслуге руководиоца Чеке у томе што је збрињавао децу, сирочад, која су током претходних година остала без родитеља. А управо он је убијао њихове родитеље. Стаљин је обновио оно што је разорио. Да се није бавио том обновом, бољшевичка власт би убрзо пропала. А каквим методама су то радили? Само суровим репресијама. Има нешто о чему се мало зна и у Русији. Октобарску револуцију су активно подржале силе на Западу.

Занимљиво је да су САД од 1929. до 1937. дале Стаљину огромну новчану помоћ. Бројни стручњаци, инжењери, техничари из САД и Немачке, њих преко хиљаду, ангажовани су тих година на стварању прогреса у СССР. Примера ради, само једна америчка фирма је пројектовала око седам стотина завода и фабрика. Изградили су, између осталог, и стаљинградску фабрику трактора тако што су расформирали већ постојећу у Америци, пребацили је бродовима у СССР и ту је устројили. Ову фабрику бољшевици су представили као свој велики успех. Истовремено, подржавајући СССР, подржавали су и Немачку, да би их у једном часу сукобили. Епилог тог сукоба који је досегао светске размере сви добро знамо. Изгинуло је двадесет седам милиона наших људи, дванаест милиона Немаца. Цео СССР је био разрушен. Немачка такође. СССР је из рата изашла као победник, а САД као господар. Узгред, они су у Другом светском рату изгубили триста хиљада људи. Енглеска је престала да постоји као велика империја, Француска је исто доспела на маргину, СССР-у је постављена гвоздена завеса. Циљ је јасан: Ви умирите да бисмо ми господарили светом. Стаљин – то је револуција. А резултате знамо. Цркве су уништаване као да су их косачи косили! Уништени су милиони и милиони људи само зато што су били верници. Али то је нашој цркви дало снагу! Ти људи су постали мученици. Ниједна земља нема толико страдалих за веру као Русија! И то се убраја у резултате Стаљиновог делања. Кад кажу да је Стаљин остварио моћну државу, ја кажем да су моћне државе оне које од оснивања доживе макар 400-500 година. А Стаљинова држава, ако се мери од 1929. па до деведесетих када је пао СССР, броји тек шездесет година. Дакле, историјски гледано – смешно. То није моћна већ слаба држава која је умрла са својим вођом. Њени тенкови су зарђали и нестали заједно са државом која их је створила. Због свега тога немам никакву сумњу да је Стаљин био велика несрећа за Русе. У тегли са пауцима он је био најагресивнији.

Волите да кажете да су Руси „народ подвига“. Одакле то подвижништво и како се подвижнички дух једног народа какав је руски преноси на младе генерације?

1Утицај западњачке културе је веома велики код младих и у Русији и у Србији. На први поглед се може учинити да је цела омладина прозападна, али када су почела дешавања у Украјини и на Криму сви су увидели да је руска младеж у правом смислу патриотска. Тај феномен смо назвали ,,Руско пролеће“. Одједном, омладина је почела масовно да подржава председника Путина, као и присаједињење Крима Русији. Уз то, невероватно много младих почело је да се придружује добровољцима у Донбасу. На хиљаде и хиљаде њих настојало је да оде тамо како би се борили за своју браћу. У институте су нам стизала писма младих људи из најудаљенијих крајева Русије са молбом да им обезбедимо пут до Донбаса будући да немају новца за карту. Руска омладина је показала своју патриотску оријентацију иако се на први поглед можда не чини тако. То не зависи од васпитања, то је једноставно – генетика. Тако је било и 1941, када су Немци за неколико месеци разбили регуларну Црвену армију. Три милиона војника је заробљено. А онда, у часу када је народ схватио да се не ради о борби за идеологију већ за живот, за матушку Русију, сви су устали. Од 1942. године скоро да није било предаје. Са свих страна пристизали су пукови и пукови војника са једним циљем – да одбране земљу. Постоји Стаљинов цитат којим се он обраћа америчком амбасадору у Москви Хариману: „Зар ви мислите да се они боре за нашу власт? Они ратују за матушку Русију!“

Године 1941. изгледало је да се ближи крај свему. Немци су дошли до Москве, до метроа ,,Сокол“. Њихови мотоциклисти су практично ушли у Москву и известили претпостављене о чињеници да овај град нема никакву одбрану. А онда се догодио тај, за њих и читав свет, невероватан обрт. Сви су устали и кренули у беспоштедну борбу до победе. Просек старости руских бораца био је 39 година. Дакле, то нису били млади неискусни људи већ обучени борци који су први пут у војску позивани у време царске Русије. Да се којим случајем опет догоди нешто слично, уопште не сумњам да би руски народ истом жестином одговорио. Руси су дубоко патриотски народ који има чврсту, утемељену државотворну оријентацију.

У једном интервјуу цитирали сте Бизмаркове речи: ,,Знам како се медвед истерује из пећине, само не знам како се враћа назад.“ Да ли, као неко ко има одличан увид у међународну политику и стратешка питања, сматрате да овакав цитат у најбољој мери осликава данашње стање односа Запада и Америке према Русији?

Још није сасвим изашао. Показао је само једну шапу. У руским бајкама медвед је увек позитиван лик, праведна добричина која решава проблем међу зверима у својој шуми. Гостовао сам недавно у Пакистану и тамо су ме питали кад ће руски медвед да крочи на светску сцену. Кад сам их питао зашто је то потребно, рекли су ми да није лако живети кад влада само један господар и да би у том случају њихова земља била независнија. Кажу да на ту сцену треба једнако да ступе и бразилски и руски и индијски и многи други медведи. А откуд напади и толика мржња према Русији? Зато што они који воде светску политику виде да се Русија враћа. Не враћа се СССР него Русија. Стога је ово превентивни напад. Али неуспешан већ у старту, јер Русија ће се вратити упркос томе.

Један од повода вашег доласка у Београд била је обнова гробља на коме почивају белогардејци. То није једино гробље које сте обновили. Чиме потакнути сте се латили овог посла?

У последњих тринаест година бавим се обнављањем гробаља белогардејаца. Не могу прецизно да објасним зашто то радим, измиче ми објашњење, сем оног да је све дошло – одозго. Управо смо обновили и уредили руско гробље у Кикинди где су сахрањени војници, официри, козаци, писци – њих 262… Након тога смо отишли у Карловце на литургију, коју су заједно служили митрополит тобољски и тјуменски Дмитриј и владика сремски Василије. Био је то по свему један невероватан доживљај. Када се литургија завршила, позвали су ме сарадници да ми покажу величанствен призор. Изнад саме куполе цркве указао се светлосни ореол који је, како кажу, био ту све време трајања службе. Призор је остао забележен на фотографијама. Био је то јасан божји знак, божји благослов за добро дело које смо учинили. А оваква дела не изискују много новца, већ само жељу и труд да се гробље очисти и доведе у ред. Обузети собом остављамо запуштене гробове  што Богу није угодно. У Русији, па и у Србији, људи се често питају зашто лоше живе. Мислим да тако чинимо грех. А ко чини грех, не може добро да живи. Сваки човек треба да се труди да се поправи, да учини нешто добро, а не да чека да то учине Путин, Шешељ или Жириновски. А ми, опет, углавном мислимо само о себи, о уживању, забави, о свом стомаку. Ако је тако, онда ћемо тако и живети.

Решетњиков 3На челу сте Института за стратешка истраживања. Ако говоримо о резултатима рада ове установе, које бисте издвојили као најзначајније?

Ако говорим о Институту, могу да споменем само личне успехе. Надасве чињеницу да се у оквиру Института формирао изванредан тим истомишљеника који много раде ослоњени најпре на идеју и ентузијазам, а не на материјалну сатисфакцију. Радимо праву ствар. Мој понос уз све то јесте моја дивна породица, моје две кћерке, троје унучади – две унуке и један унук – и супруга са којом сам у браку четрдесет четири године. За све што сам у животу постигао захвалан сам Господу и својим родитељима који су ме научили да се радом све постиже и да не треба мислити само о себи већ и о својим ближњим и свима онима које срећемо, а којима можемо да помогнемо.

Како видите Србију данас кроз призму званичне политике и како је читате између редова?

Ово је веома тешко питање. Србију моје колеге и ја видимо као земљу која срља надоле. Русија се зауставила у падању, док Србија и даље пада, а да није ни свесна зашто се то догађа. Када сам прочитао оно што је владика Николај написао о кнезу Лазару, целих месец дана, пре него што заспим, размишљао сам о том тексту. До мене су изнова допирале те снажне слике, најдубље импресије и осећања, одјекивале су те велике речи, симболи. У томе што је владика Николај написао о кнезу Лазару сажет је свеукупан духовни програм српског народа. Лазар – то је српска душа. А Срби су данас веома далеко од те душе. Од Лазара. У Русији се деведесетих одвијао сличан процес. Православног критеријума каквог је било код кнеза Лазара данас у Србији нема. Он је решавао своју судбину и судбину свог народа кроз критеријум Господа. Њему је такав критеријум сугерисала вера. А ми се данас тако не понашамо. Управо зато на изборима можемо да гласамо за било кога, или пак да не приметимо онога за кога би требало да гласамо. Нема критеријума! Кад су ме питали шта сам био по чину када сам први пут отишао у цркву, рекао сам потпуковник. Ушао сам у цркву и замолио Господа да ми одговори на моје питање. И одговорио ми је. Те две секунде су промениле мој живот. И у Библији је записано: ,,Куцај и отвориће се.“ А ми све ређе куцамо, и све чешће лупамо чашом о сто.

Руски председник Владимир Путин је боравио на Светој Гори, што је наишло на одушевљење православних народа, посебно, чини ми се, Срба. Која је порука ове посете?

Наш председник је верник, али он не наређује целом руском народу декретом да мора да иде у цркву. Он сам иде у цркву, иде на Свету Гору, то је његова мисија. У Русији су многи захвални Путину што им показује пут. Сходно свом презимену – Путин. Сећам се када је 2001. изразио жељу да оде на Свету Гору, био је крај новембра месеца, и моја дужност је била да организујем све око његовог одласка. Када је слетео у Солун одакле је требало да хеликоптером одлети на Свету Гору, почела је страшна бура и грчки председник је сугерисао да, упркос његовој огромној жељи, одустане од пута. Када је Путин рекао да ће хеликоптер да вози његов човек, грчки председник је одговорио да то не може да допусти јер одговара за његову безбедност на грчкој територији. Видео сам тада искрено и дубоко Путиново разочарање што није могао да посети велику светињу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *