Почетна / Свет / Када је „Монсанто“ јачи од државе

Када је „Монсанто“ јачи од државе

КОРПОРАТИВНА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА АГРОБИЗНИСА

СојаПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Радикалне промене наступиле су у агробизнису последњих 20 година, посебно на тржишту семена. Ако су раније преовладавали мала предузећа и институти, снабдевајући пољопривреднике природним семeњем, данас овим тржиштем господари 10 великих транснационалних корпорација које контролишу половину светског тржишта семена. Истовремено, већина ових компанија производи и пестициде, али и генетички модификоване организме (ГМО). На пример, „Монсанто“ контролише 90 одсто тржишта соје

У ком правцу иде агробизнис сликовито показују недавни догађаји (нашој јавности непознати и досад необјашњени) у Аргентини, где је недавне демонстрације „незадовољних грађана“ платила компанија „Монсанто“. Наиме, влада Маурисија Макрија је усвојила резолуцију о контроли семења, а „Монсанто“ је, после тога, отворено иступио против владе Аргентине. Да би влада ослободила аргентинске пољопривреднике обавезе да користе лиценцирано семење „Монсанта“, мора да преговара са овом компанијом. На страну ко је пре тога потписао и како (корупцијом или добровољно) такву обавезу за домаће пољопривреднике и компаније. Сада влада покушава да се реши исте, што нимало није лако будући да још није успела. Наиме, „Монсанто“ је одбио преговоре и спустио цену генетички модификованог семења за мале произвођаче, при чему су се обе стране сложиле да велики произвођачи и даље да плаћају пуну цену. После ових мера (протести „незадовољних грађана“ трајали су све време), акцијe „Монсанта“ су порасле за три одсто. Додатну победу (и профит) компанија је обезбедила и тиме што је обавезала откупне станице да контролишу да ли је роба лиценцирана, јер су, како кажу, аргентински фармери стекли велике зараде на њиховој технологији, те сада морају да плате. Поред тога, извршила је невероватан притисак и на превознике, пре свега оне који возе робу воденим путевима, да не примају артикле без адекватне документације, која подразумева и плаћање лиценце „Монсанту“.

[restrictedarea]

„МОНСАНТОВИ“ ПРИВАТНИ ИНСПЕКТОРИ Драматичност је повећана поступком „Монсанта“, тачније његове „ћерке“ компаније – формирани су тимови „приватних инспектора“ који без икаквих овлашћења државе контролишу пољопривредне производе у скоро целој Аргентини.

Аргентинску пољопривредну заједницу представљају организације које заступају интересе домаћих произвођача, боре се против ове „приватне инспекције“, пошто је та пракса ем незаконита ем мафијашка, рекао је медијима председник ове асоцијације Луис Ечевере. Колико је „приватна инспекција“ узела маха сведочи и интервенција министра пољопривреде Аргентине, који је 14. априла 2016. године изјавио да било која инспекција мора имати дозволу владе.

Од почетка 90-их година прошлог века раширена је неолиберална концепција, и правила регулисања међународне трговине, под ауторством Светске трговинске организације (СТО), велике западне државе су углавном наметале малим државама, чиме су отвориле пут иностраним инвестицијама у аграр многих земаља, што је даље довело до глобализације пољопривредне производње. На тај начин транснационалне корпорације су у својим рукама концентрисале огромну власт на тржишту појединих пољопривредних производа и све то ускладиле са властитим интересима.

ПЉАЧКАШКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ У новим, доста повољнијим условима, корпорације у области агробизниса преместиле су пољопривредну производњу у државе попут Бразила, Аргентине, Индије или у неке афричке земље, јер је цена рада мала, а финансијска подршка државе страним инвестицијама велика. Затим се сви ти производи агресивно нуде преко великих компанија чак и у сиромашним земљама (Мекдоналдс, Кентаки фрајд чикен, Нестле, Унилевер). Локална тржишта храном се потискују или у потпуности уништавају (субвенцијама), тако да корпорације преузимају снабдевање пољопривредним производима.

Владе мање развијених држава су наивно и отворена срца прихватили ову новину, потискујући упозорења да прехрамбену безбедност (о)лако предају похлепним приватним компанијама. Колико је политичка елита заиста била наивна (или корумпирана?), сведочи и податак да су прихватиле и западне законе о заштити интелектуалне својине и санитарним нормама, што се показало веома штетним за локалну привреду. Националне владе су се чак претвориле и у слуге великих транснационалних корпорација градећи инфраструктуру коју користе, а да при томе избегавају плаћање пореза и доприноса за запослене. Мудрији политичари, каквих је било у Чилеу, Бразилу, Тајланду, Јужноафричкој Републици и другде, развили су своје транснационалне корпорације, које су копирале понашање западних, и тако постигли завидан развој јер је зарађени капитал остајао у земљи.

Ипак, данашњи систем великих корпорација у области агробизниса је недељив део система глобалних финансија. Последњих 20 година глобализација је допринела да се богатство (новац и капитал) концентрише у рукама Волстрита и других финансијских центара, способних да дневно пребацују милијарде долара у сврху спекулативних операција у агробизнису.

Веома критичан према савременом агробизнису, посебно оном вођеном у последње  две деценије, јесте Пјер Алар, директор Истраживачког института економске и научне стандардизације (Institut de Recherches et de Normalisation Économique et Scientifique, IRNES). За њега поменути период представља 20 година пљачке. Светски капитал, тврди Алар, у стању је да дневно премести милијарде долара да би извукао максимални профит. Овај новац је све чешће пласиран у агробизнис и то у спекулативне операције на тржишту хране. Препреку већем ангажовању овог „слободног новца“ представља традиционални начин производње, тј. чињеница да 70 одсто пољопривредника света и даље користи природно семе, а не генетички модификовано, чији су власници транснационалне корпорације. Поред тога, у свету се шири покрет против насиља корпорација које намећу генетички модификована семена.

Маурисио Макри

ГЕНЕТИЧКИ МОДИФИКОВАН МОНОПОЛ Стратегија транснационалних корпорација на тржишту семењем заснива се на куповини малих предузећа која се баве производњом органског семена, са циљем стварања монопола и контроле, као и на производњи генетички модификованог семења: пиринча, пшенице, шећерне трске, соје… Са јачањем позиција корпорација, значај малих произвођача органског семења губи значај. Државе подлежу овом тренду, те тако корпорације све више снабдевају семењем велике и средње пољопривредне произвођаче, док уопште нису заинтересоване за подршку малим пољопривредним газдинствима, која за сада производе само за своју породицу, али уз сталну претњу и захтев да се оваква домаћинства угасе.

Доминација корпорација се није задржала само у производњи семења већ и непосредно у пољопривредној производњи. Ван очију јавности остаје чињеница да на пример компанија „Пепси“ има 10 фарми у Кини за производњу кромпира (имају уговоре са 12.000 произвођача ове биљке), затим у Индији (закључују уговоре са 1.200 произвођача јечма), бројне млекаре у Египту и Јордану итд. Контрола корпорација над агробизнисом најчешће се одвија преко уговора са мањим произвођачима. Више од 50 одсто светске производње свиња и 66 одсто пилећег меса и јаја одлази на предузећа која припадају корпорацијама или раде по уговорима за њих. Све чешће је тако и у области производње кафе, воћа и поврћа, али и на тржишту пшенице и пиринча. У Вијетнаму се 40 одсто пиринча производи на основу уговора са корпорацијама.

У условима финансијске кризе појавила се нова тенденција у агробизнису – пољопривредна земљишта у иностранству купују корпорације и банке, које то раде због потраге за новим гарантованим изворима дугорочне зараде.

 

ПОЉОПРИВРЕДА И ГЕОПОЛИТИКА Глобална пољопривредна производња, изгледа, постаје претња безбедности хране и државном суверенитету, пише у студији „Капитализам и глобални агробизнис: Од Монсанта за твоје добро“ (Capitalism and global agribusiness: From Fordto Monsanto, it’s for your own good), објављеној априла 2016. године. Пољопривредна производња може утицати на глобалну политику, важне трговачке уговоре и светску трговину. Свима је познат „Монсанто“, снажан играч, који има велики утицај и политичку подршку. Компанија се прославила тровањем пољопривредног земљишта, животне средине уопште, као и производњом нездраве хране, док у пракси примењује кршење, односно непоштовање закона националних држава. Ипак, све кампање и судски спорови, по правилу, против генетички модификоване хране и хербицида ове компаније завршавају се у њихову корист. Бројни адвокати, интернет-тролови, политичари, научници и други продужавају борбу којом тврде да је „Монсанто“ у праву. Истина се уз помоћ медија изврће и људи се убеђују да је све у реду.

 

ПРАТИ НОВАЦ Када пратите „траг новца“ видите да псеудонауку, пише на порталу Truth Out Катарина Сарич, која промовише генетички модификовану храну, спонзорише „Монсанто“ и сличне компаније. Према прошлогодишњој студији глобална елита је у офшор зоне (тачније банке у овим зонама) пребацила 32 билиона долара, а тај новац могу користити и за судске спорове против отрованих људи, тачније оних који траже надокнаду дела штете коју је њиховом здрављу нанела генетички модификована и затрована храна.

У капитализму, познато је, приватне компаније по тржишним законима обавезне су да извуку максимални профит у интересу акционара и не тичу их се заједнички интереси. Заједничке интересе у овом систему треба, како пише у уџбеницима, да штити држава. Но државу је „присвојила“ олигархија, па данас служи интересима чистог капитала, при чему даје максимум снаге да убеди јавност да су приватни интереси заправо друштвени и државни, то јест једно исто.

Џек Каски, новинар Блумберга, наводи: „Председник и главни извршни директор (Монсанта) Хју Грант усредсређен је на продају великих количина генетички модификованог семена у Латинској Америци и стимулисања раста прихода стеченог ван тржишта САД. Продаја семена генетички модификоване соје и других лиценцираних семена порасла је за 16, а доходак од продаје хербицида раундап порастао је за 24 одсто.“ То што „Монсантови“ хербициди чине зло и природи и човеку, људе из компаније не брине, јер све то доноси профит. Став људи их не занима. Ово „пословно мишљење“ довело је до проблема са здрављем где год се проширила генетички модификована семена, како у јужној Америци, тако и у Индији. Међутим, уз помоћ огромног политичког утицаја пропаганде и рекламе ствара се обмањивачка идеологија како унутар самих корпорација тако у медијима и јавности. На крају, мењају се и политике држава у корист „Монсанта“. Поменута компанија постаје заштитник општих интереса, а према некима у том контексту представља и авангарду, па заслужује поверење и предају свих ресурса на управљање њиховим мудрим и добрим људима.

Хју Грант директор Монсанта

КРЕАТОРИ ДРЖАВНЕ ПОЛИТИКЕ Утицај различитих приватних компанија на државну политику већ је препознат и то не само у САД. На пример, 2012. године члан британског парламента Остин Мичел је рекао да „велика банкарска четворка има више новца од владе“. Зато они тај новац користе како би креирали „високу државну политику“. Сличан приступ државној моћи поседују и друге компаније, па и оне у свету агробизниса, које (све) раде руку подруку са владом како би прошириле по Краљевству отровну храну, нестабилне методе и форме пољопривреде и генетички модификовано семење. Уколико се појави организован отпор, њега слама корпоративна наука изношењем нетачних или фалсификованих података, објављених у такође корпоративним (приватним) научним часописима и ревијама. Тиме се круг затвара, а одбрана зла чини успешном. Јер како не веровати науци?

Транснационални агробизнис дубоко се увукао у структуре власти, тако да може да игра кључну улогу у дефинисању глобалне и регионалне политике. Агробизнис делује у оквиру капиталистичке неолибералне глобализације. Но како мењати овај штетни поредак?

Како би се пружио отпор присвајању семења и хране уопште од глобалне елите, потребно је развијати локалне пољопривреде, као и прераду хране у градовима, не би ли се људи заштитили од превара транснационалних корпорација и трговачких ланаца. Ово ће довести до тога да су власници имања природног семења, живине и стоке обични људи, а не олигарси и њихове транснационалне корпорације, које уништавају локалну пољопривреду и пољопривредну производњу у државама, при чему себе представљају као жртву када им се пружи отпор.

У свету има светлих примера: од социјалистичке Кубе до народне пољопривреде у Африци и Индији. Управо представници „народне, агроеколошке пољопривреде“ усвојили су декларацију 2015. године којом позивају на отпор корпорацијама. Ти мали произвођачи из целога света дају 70 одсто све хране на планети и чине срце сеоске привреде, а воде и у обезбеђивању радних места на глобалном нивоу. Основни извор пољопривредних производа је производња на селу од стране малих и средњих газдинстава. Бележи се, међутим, њен стални пад. Без обзира на ову тенденцију две петине становника планете везано је за пољопривредну производњу и село. Године 2004. чак 47 одсто радно активног становништва бавило се пољопривредом, при чему у развијеним државама на селу ради мање од пет одсто становника, а у државама у развоју око 60 одсто (у Азији и Африци и више). Светска пољопривредна производња (МАПС) формира се као резултат интензивне међународне кооперације у овој области, поделе рада, међусобних утицаја и глобализације (производње, транспорта и трговине).

Како би мали произвођачи органске хране скренули пажњу на проблеме у агробизнису, одржали су Међународни форум агроекологије 27. фебруара 2015. године у Ниелени (Мали). Том приликом је усвојена и декларација у којој између осталог пише: „У обавези смо да предамо контролу над семењем, биолошком разноврсношћу, над земљом, водом, знањем и културом и заједничком имовином у руке људи који хране човечанство.“ Даље се још говори о агроекологији која је позвана да створи нове сеоско-градске везе засноване на будућој агроеколошкој производњи. Агроеколошка производња се од агроеколога схвата као инструмент, као сфера политике, која мора довести до промене система власти у друштву, тј. одузимања права транснационалним корпорацијама да воде главну реч у овом послу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *