Почетна / Култура / Јава и тајне Бахусовог врта

Јава и тајне Бахусовог врта

Изложба „Уметност и вино”у три галеријска простора

Milan Miletic
Милан Милетић: „Прокупац у Хиландару“, 2016.

Како су, у славу вина и славећи вино, поједини од водећих српских сликара и вајара пронашли свој ликовни подстрек, и шта се од тога публици представља овог лета

Пише Дејан Ђорић

По много чему једна од најзанимљивијих изложби која се у овом тренутку може видети у Србији, одржава се (до 9. јула) у Виноградаревој кући у Тополи, а затим ће бити пренета у Галерију Петра Лубарде у Андрићграду (од 30. јула до 30. августа) и Краљевски двор на Дедињу у Београду (15-30 септембар). Реч је о трећем сазиву сликара и вајара који су своја дела посветили теми „Уметност & вино“, изложби поводом 3. Фестивала шумадијских вина. Изложба и фестивал постају све обимнији и квалитетнији, цењени као битан догађај у региону.

ПОЕТИКА ВИНСКОГ НАСЛЕЂА Уметност се, између осталог, препознаје и по садржају а не искључиво према форми, важне су теме и мотиви а не само изведба, оно шта је битно колико и како. Повест уметности или, како би Ернст Гомбрих рекао „прича о уметности“, упућује на хијерархију тема и мотива; у централним салама великих европских музеја су слике религиозне, митолошке и историјске тематике а у споредним оне посвећене мртвој природи, пејзажу и портрету. Уметници су стварали и још увек то чине слике велике по формату и садржини, „тешке приче“, које подсећају на историјску драму и њене кључне учеснике, али су се често за своју душу бавили малим темама и безначајним догађајима, јер је су то њихова интимна и лична сведочанства. Постоје епохе као холандско сликарство „златног“ седамнаестог века, рококо или бидермајер, у којима су се генерације уметника бавиле интимном и дражесном тематиком. Сликари попут Шардена су од свега што виде око себе, ма како било свакодневно, умели да направе капитално дело.

Димитрије Митриновић, сјајни познавалац уметности и аутор нашег најбољег текста о смислу критике, поручио је: „Морате судити по идејама, а не по стилу“. Једна од тих великих идеја у историји уметности позната још у антици, занемарена у средњем веку и поново откривена у ренесанси је представа мртве природе. Још од Зеуксиса који је изумео ту тематику, у њу улази приказ грожђа, тог божанског воћа као и илузионизам, ликовна верност природи, којом је по легенди Зеуксис преварио птице – слетале су на слику да би кљуцале зрна! Од мајсторовог грожђа до хришћанске идеје о вину, један је корак, воће духа пребразило се у дух воћа, у искупљујући напитак. Од првих представа римског бога Vertumnusa (Доброг виноградара), преко чувених Тицијанових и Каравађових приказа Диониса односно Бахуса, бога вина, пут вина води ка сјајним мртвим природама Хеде и Де Хема. Створена је поетика, митологија и симболика винског наслеђа, ликовних представа за које не можемо бити сигурни да ли су уживалачке или сакралне. Можда се то односи већ на чашу са вином, драгоценом предмету налик кристалу о коме се пишу историје стаклених представа као посебној врсти материјализације и сликарске „преваре ока“.

СНАГА ТРАДИЦИЈЕ Поједини мајстори као Франс Халс радо су сликали уживаоце који испијају чашу вина или је подижу увис; сликар наздравља гледаоцу, позивајући га на окрепљење. Свесни тога, поједини песници, познаваоци тајне уметности, као Драган Јовановић Данилов, своје збирке поезије насловљавају „Вино са вулкана“. Реч је о старој песничкој традицији бављења вином, која се не исцрпљује у беомији, сродна ликовном истраживању хедонизма који јача организам. За вино се занимају сликари, вајари, књижевници и теолози, неухватљиве је суштине и вечно као да је вулканско. Тај чаробни сок измиче тумачењу и крајњем поимању, као једина материја која са временом не пропада већ се историјски све боље прави. Имагинарно и реално, вино је обележје Медитерана, тог раја на земљи, одакле је наставило да се шири у простору и времену, у правцу нашег срца и непца.

У славу вина поједини од водећих српских сликара и вајара пронашли су свој ликовни подстрек. На корицама каталога изложбе с правом је детаљ слике „Двојица“ Сергеја Апарина. Насликавши винаре, овај руско-српски мајстор узноси чисту природу, повратак селу и здравом животу, заокрет од урбаног увек драг руским уметницима. Обиље гроздова у кацама после бербе, симболички изражава радост и поштовање живота а винари тиме постају нека врста бољих људи.

Zeljko Djurovic
Жељко Ђуровић: „Виноградска Венера“, 2016.

Жељко Ђуровић је отишао корак даље, ка митском и божанском. У његовом винограду подно женске фигуре је раскошан црни грозд. Треба се сетити те биљке као знамена плодности и издашности, позног лета али и светости. Чудотворна лоза Светог Симеона Мироточивог у Хиландару вековима нероткињама па биле и невернице, омогућује пород. У чаробном Ђуровићевом виногорју срећемо нагу богињу природе и плодности Деметру, Артемиду или можда Изиду, као „Виноградску Венеру“.

ХРИШЋАНСКИ СМИСАО Сликар Милан Милетић се од 2004. године бави монасима са Атоса и Хиландара, па је у склопу његовог занимања за старину и мртву природу типична слика „Прокупац у Хиландару“. На парапетним плочама хиландарске цркве учавамо двоглавог орла, грб Немањића, уоквирен виновом лозом. Она истиче површину средњовековних рељефа а сликар ју је нагласио и приказом грозда магично плаве боје, за коју је највећи мајстор у српском сликарству.

Predrag Pedja Milosevic
Предраг Пеђа Милошевић: „Бахусов врт“, 2016.

Слика Предрага Пеђе Милошевића „Бахусов врт“ отвара плодно питање тајне врта. Шта је врт а шта лепа дама у њему; да ли је природа под паганским окриљем или се Дионис претвара у Христа? Свака права слика више сакрива и наговештава него што решава, њена моћ је у интуицији и вери а не у знању. Милошевић подстиче тајинску сферу за коју су битна осећања и лепота.

Небојша Савовић Нес, организатор ових изложби, израстао је је у једног од наших најбољих вајара. Ангажован је од 2004. године на изради мермерне орнаментике у Цркви Светог Саве у Београду. Његов рад је представљен и у монографији о уметности у тој Цркви. Уместо винове лозе, вреже која иконографски припада таквом виду украшавања, Савовић је у камену исклесао пуну форму. На чисти бели камени убрус симболички је положио три мермерна зрна белог грожђа као еухаристијско подсећање на Свето тројство. Од свих излагача највише је дао изложби хришћански смисао, симболички и светло, упутивши „Уметност & вино“ ка сакралној димензији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *