Почетна / БРОЈ 420 / Пријатељски шамари

Пријатељски шамари

hrvatska granicaДобросуседски односи, на којима ЕУ инсистира да би неко био њен члан, најбоље се демонстрирају на условима који се постављају пред Србију у преговорима за њено приступање ЕУ. Све по принципу – што важи за Јупитера, не важи за вола

Пише Слободан Иконић

Шта би тек било одмагање ако је хрватски „шамар“ пријатељски гест, како то представља хрватски министар спољних послова Миро Ковач. И док се све остале чланице Европске уније слажу о јунском отварању поглавља 23 и 24 у преговорима између Србије и ЕУ, не одобравајући хрватску блокаду, упућујући чак и упозорења Загребу (попут Немачке), хрватски званичници тврде да Хрватска не блокира Србију на путу према европским интеграцијама, него јој само „помаже да се трансформира и постане зрела за чланство у Еуропској унији, а то је дугорочно корисно за партнерске односе Хрватске и Србије“.
Овај „пријатељски гест“ долази после новог покушаја Холандије, као председавајуће ЕУ, да после паузе од неколико недеља постигне консензус земаља чланица подижући ово питање на виши ниво, али је на састанку амбасадора чланица ЕУ у Бриселу представник Хрватске поновио да се не може сагласити с отварањем Поглавља 23.

ХРВАТСКИ УСЛОВИ Хрватска је у више наврата ставила до знања да од Србије очекује да укине регионалну надлежност свог суда за ратне злочине, да пружи гаранције за заступљеност хрватске мањине у Скупштини Србије и да побољша сарадњу са Хашким судом.
Извори у Европској комисији навели су да ниједан од тих захтева нема директне везе са садржајем Поглавља 23 и да би свакако било погрешно блокирати Србију на самом почетку преговора, који тек треба да дају резултате у области владавине права. У ЕК наводе и да једанаест земаља чланица ЕУ има сличне законе о универзалној надлежности судова за ратне злочине, због чега нема основа да се укидање исте такве надлежности тражи од Србије. Али да би се припреме за отварање Поглавља 23 наставиле, потребна је једногласна одлука свих земаља.
Када би се цитирано хрватско објашњење узело здраво за готово, можда би се и могло помислити да се ради о еманципованој и уљудној европској земљи која само то исто тражи и од других. Међутим, чак не треба ићи у даљу прошлост Хрватске од које се коса диже на глави, као што су НДХ и логори у којима се над Србима проводио геноцид, да би се видело да за такву помисао нема основа. Довољно је поменути догађаје који се ових дана дешавају широм Хрватске, попут већ свима знаног ломљења ћириличних табли у Вуковару, Томсоновог певања усташких песама и од власти толерисаних усташких окупљања. Православни свештеници се усред Загреба проглашавају за четнике, док католички свештеник Лука Прцела, из доминиканског самостана у Сплиту, отворено пропагира усташтво у директном преносу на ХРТ-у и тврди да НДХ није била злочиначка творевина и, како каже, „кога смо ми заправо убили изван својих граница“. Убијене у оквиру граница не помиње.
[restrictedarea] Србији се замера незаступљеност хрватске мањине у Скупштини Србије иако се Демократски савез Хрвата у Војводини, који политички представља хрватску мањину, уместо да сам узме мандате које им гарантује Устав Србије, одлучио за предизборну коалицију са Демократском странком.
А треба ли подсећати да је Хрватска, једностраном одлуком у Сабору, и поред упозорења међународне заједнице да се српски статус регулише онако како је то било и у Уставу СФРЈ, укинула државотворност (конститутивност) српском народу, одређујући га као „националну заједницу“? При томе, мало је познато да је Парламентарна скупштина Савета Европе 2005. године донела Декларацију 10819, у којој је потврђено да је Хрватска, супротно свим уставима европских држава, државотворни народ (Србе) у двонационалној Хрватској прогласила националном мањином и прогнала их у броју од 800.000 – од 1990. до 1995. године. Тада су парламентарци објашњавали да овај хрватски поступак према Србима представља исто што би представљала (хипотетичка) одлука Валонаца у Белгији да Фламанце прогласе недржавотворним народом, па их онда прогнали из Белгије.

УНИВЕРЗАЛНИ ЗЛОЧИНИ Када су у питању суђења за ратне злочине, у Хрватској су многи Срби оптужени по тој основи. Јавности је познато да се повремено Срби и хапсе на основу „тајних“ потерница, па они који слуте да би могли бити на некој од њих избегавају путовања у Хрватску, али и у друге државе које би их могле изручити Хрватској. Хрватске оптужнице препуне су политичких и квазиправних формулација. Увек се спомиње агресија на Хрватску, а хрватски тужиоци „заборављају“ да се Хрватска противуставно отцепила.
Хрватска је, с друге стране, за време владе Јадранке Косор, донела закон којим се све оптужнице и осуде у Србији донете против Хрвата проглашавају ништавним. Тачније, сви акти ЈНА, СФРЈ и Србије који се односе на рат деведесетих година, а којима су оптужени или осуђени хрватски држављани, за њих су правно неважећи. Штавише, данас траже да Србија укине надлежност свог суда за злочине на територијама бивших ЈУ република.
Међутим, правила међународног кривичног права, која се односе на принципе за одређивање надлежности државе, јасно казују да територијални принцип није једини, и не примењује се искључиво. Тако, принцип универзалне надлежности каже: „Свака држава је овлашћена да покрене поступак против лица која су окривљена за међународне злочине, без обзира на место где је злочин извршен, на држављанство жртве или починиоца.“
На ове принципе позивао се и Израел приликом суђења немачком нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману, у Израелу 1962. године. Слично је поступила и Шпанија, када је 1998. на њен захтев у Лондону био ухапшен бивши чилеански диктатор Аугусто Пиноче, како би био изручен Шпанцима ради суђења за убиства стотина шпанских држављана током његове диктаторске владавине Чилеом (спасло га је изручење Чилеу, где је судски процес суспендован, а Пиноче проглашен ментално неспособним).
Казну је избегао и Мирсад Репак, пореклом из БиХ, који је у Норвешкој осуђен на четири и по године затвора због злочина над српским цивилима у логору Дретељ 1992. године. Пресуду је поништио Врховни суд Норвешке јер је ова земља закон о ратним злочинима донела тек 2005, па га није могла примењивати ретроактивно.
Чак је и чикашки Федерални суд, по тужби за геноцид поднетој од стране Срба протераних током „Олује“, прихватио да суди фирми коју воде пензионисани амерички генерали за помоћ у организовању хрватске акције „Олуја“.
Сви ови примери показују да то што су хрватски држављани починили ратне злочине против других хрватских држављана није довољно ваљан аргумент за искључиву примену територијалног принципа. Ако још постоји основана и разумна сумња да би хрватски починиоци кривичног дела пред хрватским судовима добили благе казне или чак били ослобођени у наводном „недостатку доказа“, Србија може, позивајући се на заштитни и универзални принцип кривичне одговорности, захтевати суђење дотичним оптуженима пред својим судовима.

СУСЕДСКИ ОДНОСИ Добросуседски односи јесу један од услова за улазак у ЕУ, али се треба запитати вреди ли томе тежити по сваку цену, ако се управо та ЕУ оглушује на све поменуте примере из Хрватске. Односно, није ли на сцени метода којом се Србија стално држи у шаху, како би се остварили и неки глобални циљеви на Балкану.
Хрватска, при томе, изгледа ипак није усамљена у намери да Србију блокира у преговорима са ЕУ. Судећи на основу званичних изјава високих званичника, добила је савезника, и то у Бугарској.
Наиме, приликом последњих разговора шефова дипломатије Хрватске и Бугарске у Загребу, Миро Ковач и Даниел Митов послали су јасне поруке да је за отварање Поглавља 23 потребно да Србија испуни одређене услове.
Митев је нагласио да и Бугарска има одређена питања Београду која треба да се разјасне пре отварања Поглавља 23, пре свега у вези с правима бугарске мањине у Србији.
Присетимо се и да је Румунија својевремено, приликом одлучивања о кандидатском статусу Србије за приступање ЕУ, свој глас условила потписивањем споразума о мањинама са Србијом, којим је тражила регулисање статуса влашке и румунске мањине у Србији. Већ се наговештава могућност поновног отварања овог проблема.
Питање је има ли томе уопште краја, и шта ће бити следећи услов наших драгих суседа? Очигледно је, бар када је Хрватска у питању, да ће бити и територијалних захтева, рецимо, на Дунаву. И не вреди много помињати пример спора између Хрватске и Словеније у Пиранском заливу, који још увек није решен, али је Хрватска, после притиска ЕУ на Словенију, ипак постала чланица ЕУ без обзира на овај проблем.
Данас је мало вероватно да ће Хрватску обуздати моћне чланице ЕУ, пре свих Немачка, која се и сама суочава са озбиљном кризом, мигрантском. Управо је ова криза у први план избацила све већу разједињеност ЕУ, па самим тим постаје упитан и утицај водећих земаља на остале чланице Уније. А да и не помињемо интересе НАТО-а и њене главне чланице са оне стране баре.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *