Prijateljski šamari

Dobrosusedski odnosi, na kojima EU insistira da bi neko bio njen član, najbolje se demonstriraju na uslovima koji se postavljaju pred Srbiju u pregovorima za njeno pristupanje EU. Sve po principu – što važi za Jupitera, ne važi za vola

Piše Slobodan Ikonić

Šta bi tek bilo odmaganje ako je hrvatski „šamar“ prijateljski gest, kako to predstavlja hrvatski ministar spoljnih poslova Miro Kovač. I dok se sve ostale članice Evropske unije slažu o junskom otvaranju poglavlja 23 i 24 u pregovorima između Srbije i EU, ne odobravajući hrvatsku blokadu, upućujući čak i upozorenja Zagrebu (poput Nemačke), hrvatski zvaničnici tvrde da Hrvatska ne blokira Srbiju na putu prema evropskim integracijama, nego joj samo „pomaže da se transformira i postane zrela za članstvo u Europskoj uniji, a to je dugoročno korisno za partnerske odnose Hrvatske i Srbije“.
Ovaj „prijateljski gest“ dolazi posle novog pokušaja Holandije, kao predsedavajuće EU, da posle pauze od nekoliko nedelja postigne konsenzus zemalja članica podižući ovo pitanje na viši nivo, ali je na sastanku ambasadora članica EU u Briselu predstavnik Hrvatske ponovio da se ne može saglasiti s otvaranjem Poglavlja 23.

HRVATSKI USLOVI Hrvatska je u više navrata stavila do znanja da od Srbije očekuje da ukine regionalnu nadležnost svog suda za ratne zločine, da pruži garancije za zastupljenost hrvatske manjine u Skupštini Srbije i da poboljša saradnju sa Haškim sudom.
Izvori u Evropskoj komisiji naveli su da nijedan od tih zahteva nema direktne veze sa sadržajem Poglavlja 23 i da bi svakako bilo pogrešno blokirati Srbiju na samom početku pregovora, koji tek treba da daju rezultate u oblasti vladavine prava. U EK navode i da jedanaest zemalja članica EU ima slične zakone o univerzalnoj nadležnosti sudova za ratne zločine, zbog čega nema osnova da se ukidanje iste takve nadležnosti traži od Srbije. Ali da bi se pripreme za otvaranje Poglavlja 23 nastavile, potrebna je jednoglasna odluka svih zemalja.
Kada bi se citirano hrvatsko objašnjenje uzelo zdravo za gotovo, možda bi se i moglo pomisliti da se radi o emancipovanoj i uljudnoj evropskoj zemlji koja samo to isto traži i od drugih. Međutim, čak ne treba ići u dalju prošlost Hrvatske od koje se kosa diže na glavi, kao što su NDH i logori u kojima se nad Srbima provodio genocid, da bi se videlo da za takvu pomisao nema osnova. Dovoljno je pomenuti događaje koji se ovih dana dešavaju širom Hrvatske, poput već svima znanog lomljenja ćiriličnih tabli u Vukovaru, Tomsonovog pevanja ustaških pesama i od vlasti tolerisanih ustaških okupljanja. Pravoslavni sveštenici se usred Zagreba proglašavaju za četnike, dok katolički sveštenik Luka Prcela, iz dominikanskog samostana u Splitu, otvoreno propagira ustaštvo u direktnom prenosu na HRT-u i tvrdi da NDH nije bila zločinačka tvorevina i, kako kaže, „koga smo mi zapravo ubili izvan svojih granica“. Ubijene u okviru granica ne pominje.
[restrictedarea] Srbiji se zamera nezastupljenost hrvatske manjine u Skupštini Srbije iako se Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, koji politički predstavlja hrvatsku manjinu, umesto da sam uzme mandate koje im garantuje Ustav Srbije, odlučio za predizbornu koaliciju sa Demokratskom strankom.
A treba li podsećati da je Hrvatska, jednostranom odlukom u Saboru, i pored upozorenja međunarodne zajednice da se srpski status reguliše onako kako je to bilo i u Ustavu SFRJ, ukinula državotvornost (konstitutivnost) srpskom narodu, određujući ga kao „nacionalnu zajednicu“? Pri tome, malo je poznato da je Parlamentarna skupština Saveta Evrope 2005. godine donela Deklaraciju 10819, u kojoj je potvrđeno da je Hrvatska, suprotno svim ustavima evropskih država, državotvorni narod (Srbe) u dvonacionalnoj Hrvatskoj proglasila nacionalnom manjinom i prognala ih u broju od 800.000 – od 1990. do 1995. godine. Tada su parlamentarci objašnjavali da ovaj hrvatski postupak prema Srbima predstavlja isto što bi predstavljala (hipotetička) odluka Valonaca u Belgiji da Flamance proglase nedržavotvornim narodom, pa ih onda prognali iz Belgije.

UNIVERZALNI ZLOČINI Kada su u pitanju suđenja za ratne zločine, u Hrvatskoj su mnogi Srbi optuženi po toj osnovi. Javnosti je poznato da se povremeno Srbi i hapse na osnovu „tajnih“ poternica, pa oni koji slute da bi mogli biti na nekoj od njih izbegavaju putovanja u Hrvatsku, ali i u druge države koje bi ih mogle izručiti Hrvatskoj. Hrvatske optužnice prepune su političkih i kvazipravnih formulacija. Uvek se spominje agresija na Hrvatsku, a hrvatski tužioci „zaboravljaju“ da se Hrvatska protivustavno otcepila.
Hrvatska je, s druge strane, za vreme vlade Jadranke Kosor, donela zakon kojim se sve optužnice i osude u Srbiji donete protiv Hrvata proglašavaju ništavnim. Tačnije, svi akti JNA, SFRJ i Srbije koji se odnose na rat devedesetih godina, a kojima su optuženi ili osuđeni hrvatski državljani, za njih su pravno nevažeći. Štaviše, danas traže da Srbija ukine nadležnost svog suda za zločine na teritorijama bivših JU republika.
Međutim, pravila međunarodnog krivičnog prava, koja se odnose na principe za određivanje nadležnosti države, jasno kazuju da teritorijalni princip nije jedini, i ne primenjuje se isključivo. Tako, princip univerzalne nadležnosti kaže: „Svaka država je ovlašćena da pokrene postupak protiv lica koja su okrivljena za međunarodne zločine, bez obzira na mesto gde je zločin izvršen, na državljanstvo žrtve ili počinioca.“
Na ove principe pozivao se i Izrael prilikom suđenja nemačkom nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu, u Izraelu 1962. godine. Slično je postupila i Španija, kada je 1998. na njen zahtev u Londonu bio uhapšen bivši čileanski diktator Augusto Pinoče, kako bi bio izručen Špancima radi suđenja za ubistva stotina španskih državljana tokom njegove diktatorske vladavine Čileom (spaslo ga je izručenje Čileu, gde je sudski proces suspendovan, a Pinoče proglašen mentalno nesposobnim).
Kaznu je izbegao i Mirsad Repak, poreklom iz BiH, koji je u Norveškoj osuđen na četiri i po godine zatvora zbog zločina nad srpskim civilima u logoru Dretelj 1992. godine. Presudu je poništio Vrhovni sud Norveške jer je ova zemlja zakon o ratnim zločinima donela tek 2005, pa ga nije mogla primenjivati retroaktivno.
Čak je i čikaški Federalni sud, po tužbi za genocid podnetoj od strane Srba proteranih tokom „Oluje“, prihvatio da sudi firmi koju vode penzionisani američki generali za pomoć u organizovanju hrvatske akcije „Oluja“.
Svi ovi primeri pokazuju da to što su hrvatski državljani počinili ratne zločine protiv drugih hrvatskih državljana nije dovoljno valjan argument za isključivu primenu teritorijalnog principa. Ako još postoji osnovana i razumna sumnja da bi hrvatski počinioci krivičnog dela pred hrvatskim sudovima dobili blage kazne ili čak bili oslobođeni u navodnom „nedostatku dokaza“, Srbija može, pozivajući se na zaštitni i univerzalni princip krivične odgovornosti, zahtevati suđenje dotičnim optuženima pred svojim sudovima.

SUSEDSKI ODNOSI Dobrosusedski odnosi jesu jedan od uslova za ulazak u EU, ali se treba zapitati vredi li tome težiti po svaku cenu, ako se upravo ta EU oglušuje na sve pomenute primere iz Hrvatske. Odnosno, nije li na sceni metoda kojom se Srbija stalno drži u šahu, kako bi se ostvarili i neki globalni ciljevi na Balkanu.
Hrvatska, pri tome, izgleda ipak nije usamljena u nameri da Srbiju blokira u pregovorima sa EU. Sudeći na osnovu zvaničnih izjava visokih zvaničnika, dobila je saveznika, i to u Bugarskoj.
Naime, prilikom poslednjih razgovora šefova diplomatije Hrvatske i Bugarske u Zagrebu, Miro Kovač i Daniel Mitov poslali su jasne poruke da je za otvaranje Poglavlja 23 potrebno da Srbija ispuni određene uslove.
Mitev je naglasio da i Bugarska ima određena pitanja Beogradu koja treba da se razjasne pre otvaranja Poglavlja 23, pre svega u vezi s pravima bugarske manjine u Srbiji.
Prisetimo se i da je Rumunija svojevremeno, prilikom odlučivanja o kandidatskom statusu Srbije za pristupanje EU, svoj glas uslovila potpisivanjem sporazuma o manjinama sa Srbijom, kojim je tražila regulisanje statusa vlaške i rumunske manjine u Srbiji. Već se nagoveštava mogućnost ponovnog otvaranja ovog problema.
Pitanje je ima li tome uopšte kraja, i šta će biti sledeći uslov naših dragih suseda? Očigledno je, bar kada je Hrvatska u pitanju, da će biti i teritorijalnih zahteva, recimo, na Dunavu. I ne vredi mnogo pominjati primer spora između Hrvatske i Slovenije u Piranskom zalivu, koji još uvek nije rešen, ali je Hrvatska, posle pritiska EU na Sloveniju, ipak postala članica EU bez obzira na ovaj problem.
Danas je malo verovatno da će Hrvatsku obuzdati moćne članice EU, pre svih Nemačka, koja se i sama suočava sa ozbiljnom krizom, migrantskom. Upravo je ova kriza u prvi plan izbacila sve veću razjedinjenost EU, pa samim tim postaje upitan i uticaj vodećih zemalja na ostale članice Unije. A da i ne pominjemo interese NATO-a i njene glavne članice sa one strane bare.
[/restrictedarea]