Ко су делатници правог српског андерграунда?

Пише Дејан Ђорић

Авангардни уметници, теоретичари, кустоси, критичари и остали диктатори наше ликовне сцене, у суманутости и искључивости свог постдемократског провинцијализма, потпуно превиђају да је реалистичко сликарство веома цењено у свету, нема бољег часописа и галерије у коме није представљено. На домаћој сцени реализам је најстарија и најжилавија, премда и најзанемаренија појава

1.

Историчару уметности и директору београдске Националне галерије Мирославу Родићу треба одати признање за доследно унапређивање ликовних вредности. Галерија код Позоришта је синоним за високе домете међуратног модернизма и најбољег у савременој уметности. Родић не само да уздиже уметнике који су одраније у вези са овом галеријом већ открива и нове, па је скоро свака изложба у том простору догађај. Најновије његово откриће је дело младог сликара Николе Пршендића који се у Националној галерији представио изложбом под називом „Прасак“. Отац тог уметника један је од бољих, мада занемарених српских реалиста. За разлику од неких других сличних породичних утицаја, син не дугује ништа очевом стилу, потпуно самостално се формирао на Академији лепих уметности у Риму. Организујући самосталне изложбе у Италији, овај сликар кренуо је другим правцем од других наших реалиста.

[restrictedarea]

Авангардни уметници, теоретичари, кустоси, критичари и остали диктатори наше ликовне сцене, у суманутости и искључивости свог постдемократског провинцијализма, потпуно превиђају да је реалистичко сликарство веома цењено у свету, нема бољег часописа и галерије у коме није представљено. На домаћој сцени реализам је најстарија и најжилавија, премда и најзанемаренија појава. Постоје разни видови сликарског реализма, од академског, у духу естетике деветнаестог века, поетског под утицајем међуратне Београдске школе (и сада присутног) до реалистичких настојања у неоромантизму. Веома су развијени хиперреализам и завичајни реализам, понегде се појави и магични реализам, а одскора се осамосталио и потпуно нов вид урбаног реализма. Зачетници су Владимир Дуњић и професорка Биљана Ђурђевић. Сада активно делује значајан број младих, талентованих и образованих сликара, цртача и вајара који су свесни ризика постали одметници од званичне, државне авангардне уметности. Они су сада наш прави андерграунд.

Пршендић је отишао корак даље. Уместо фиксирања пажње на извођачку виртуозност, интелигентно је засновао пре свега своју сликарску концепцију. Успоставио је однос према европској (пост)модерни. На детаљима и целинама његових остварења има трагова немачког (нео)експресионизма, Анселма Кифера, као и енформела и апстракције. Формално гледано, он слика пејзаже, панорамске призоре и ведуте, градове са веће удаљености, ноктуралне и меланхоличне призоре. Суштински, реч је о парадоксалном сажимању најавангарднијих појава у реалистичкој слици. Срето Бошњак, један од најстаријих наших критичара, одмах је уочио ту посебност. Отупелим и самозадовољним локалним уметницима и критичарима сада сликар школован и присутан на европској сцени указује да концептуализам није једино што долази са Запада. Уместо arte povera, из Италије стиже сочни и мрачни реализам, снажна уметност високог драмског набоја, коју је тамо тридесетих година усамљено наговестио сјајни сликар Марио Сирони.

2.

Мозаик је једна од најстаријих ликовних техника, развијана још од антике. Реч је о најтрајнијој сликарској техници несвакидашње појавности, која је у дослуху са архитектонским простором и скулптуром у виду рељефа. Вероватно се само у њој бришу границе између ликовне и примењене уметности. Историчарка уметности Љиљана Суботић, уредник ликовног програма Галерије СКЦ Нови Београд, није разумела само неопходност очувања те код нас занемарене традиционалне уметности, потиснуте на црквено и декоративно занатство. Ктитори српских цркава су у средњем веку углавном били неспремни да их опреме раскошним мозаицима. Резервисана за лунету цркве, мозаичка техника гасила се сведена у новије време на неколико високих професионалаца, све док Љиљана Суботић није препознала дух времена. Као аутор Бијенала мозаика, галеријски је освестила интересовање младих за ову уметност. Бијенале се усталио, једна је од ретких смотри која се одржала, не би ли квалитетом допринела доказивању вредности те традиционалне сликарске технике која потпуно одговара и садашњим хтењима. Мозаиком се код нас сада баве и млађи сликари специјалисти, од којих су поједини израсли у цењене ствараоце; појављују се експериментални и апстрактни радови поред канонских. Замах ове дисциплине омогућила је сада много богатија црква, али и приватни наручиоци, јер је мозаик, мада скупљи, импресивнији и трајнији од фреске. Појавили су се међу млађима значајни уметници као Снежана Јовчић Олђа, професорка за мозаик на београдском Факултету ликовних уметности, Бисенија Терешченко и Предраг Пеђа Тодоровић. Снежана је награђена за свој фигурални рад на VII Бијеналу мозаика, које се у Галерији СКЦ Нови Београд одржава до 16. маја, а потом га преузима Народни музеј Зрењанина, у коме се ови радови могу видети до краја јуна. На изложби је награђен и рад Анђелке Радојевић, која је успела да помери границе портретске уметности ка мозаичком експерименту.

Мозаик као медиј, камен у игри површина, боја, форми и величина толико је надмоћан да брише естетске разлике. Сви мозаичари на овој смотри делују као сродне душе или чланови једне веће породице. За камену магију знао је још народни гениј када је у српској епској песми „Вилин чудесни град“ испевао стих који се може схватити и као најлепша похвала мозаику: „Начичкала камичкима боје хиљадама.“

3.

Главну струју отпора преовлађујућој државној неоавангради, уведеној у Србији одозго, за коју се тврди да је вид ликовног геноцида, чине фигуративни сликари фантастике и реализма. Деведесетих је стожер јавног деловања против Сорошових стручњака био сликар Драган Малешевић Тапи. Организовао је групне изложбе, захваљујући њему у најширој јавности знало се за сликаре, као што је и несебично подучавао младе. Противници и злобници као да нису гледали његове ТВ емисије у којима је откривао само неке од техника свог рада, сложно тврдећи да је реч о превари, о набојавању фотографија. Свако ко тако мисли нека само покуша да помоћу фотографије или епидијаскопа направи оригиналну слику.

Тапијево сликарство и школа коју је основао на крају је историјских дешавања у хиперреализму као међународној авангарди с краја шездесетих година прошлог века, сликарског одговора на поп-арт и концептуализам. У српској верзији фотореализам је постао традиционални ликовни израз, на нашој сцени већ дуже делује група младих суперреалиста, ма шта мислили о тој уметности, она је ликовна реалност. Треба ли рећи да би ти најомраженији сликари били веома цењени да живе у Америци, у којој су слично као у Русији, видови реализма уздигнути на ниво националне уметности. Наши старији представници те уметности су се погубили, Тапи је убијен, Слободан Боб Ђурђевић је преминуо, Александар Јовановић ређе излаже, а Зоран Настић, у југословенским оквирима пионир магичног реализма, потпуно је пропао као сликар, завршивши у ликовним сувенирницама. Сада се, међутим, појављују млади Тапијеви наследници као Иван Карафиловски (Панчево, 1981) чије се слике могу видети у Фоајеу Културног центра Панчево. Треба одмах рећи да је он међу најбољим нашим хиперреалистима, а то је што је био Тапијев ученик и што је формално самоук, само сведочи о чињеници да је такав вид сликања забрањен на нашим уметничким факултетима. Онима који желе да се баве том врстом сликарства не преостаје ништа друго него да се самообразују. Карафиловски је као и други Тапијеви следбеници наследио његову иконографију. Недостатак те школе је што се сликари надају да ће истим средствима постићи Тапијев успех, па чак и урамљују слике као он. Проблем је у идејној сфери, у оригиналној концепцији слике, а не у техници и извођењу. Зато се Саша Монтиљо одмах отргао од Тапијевог утицаја, а Драган Илић Дивого прешао на фантастику. Карафиловски као да наслућује ту непогодност, насликао је Путинов портрет на већем формату и Пупина у природној величини. Друге његове слике задиру у митолошко и ирационално, што је све заједно његов могући капитал за даљи развој и стварање оригиналног опуса за који несумњиво има предуслов.

[/restrictedarea]