Ko su delatnici pravog srpskog andergraunda?

Piše Dejan Đorić

Avangardni umetnici, teoretičari, kustosi, kritičari i ostali diktatori naše likovne scene, u sumanutosti i isključivosti svog postdemokratskog provincijalizma, potpuno previđaju da je realističko slikarstvo veoma cenjeno u svetu, nema boljeg časopisa i galerije u kome nije predstavljeno. Na domaćoj sceni realizam je najstarija i najžilavija, premda i najzanemarenija pojava

1.

Istoričaru umetnosti i direktoru beogradske Nacionalne galerije Miroslavu Rodiću treba odati priznanje za dosledno unapređivanje likovnih vrednosti. Galerija kod Pozorišta je sinonim za visoke domete međuratnog modernizma i najboljeg u savremenoj umetnosti. Rodić ne samo da uzdiže umetnike koji su odranije u vezi sa ovom galerijom već otkriva i nove, pa je skoro svaka izložba u tom prostoru događaj. Najnovije njegovo otkriće je delo mladog slikara Nikole Pršendića koji se u Nacionalnoj galeriji predstavio izložbom pod nazivom „Prasak“. Otac tog umetnika jedan je od boljih, mada zanemarenih srpskih realista. Za razliku od nekih drugih sličnih porodičnih uticaja, sin ne duguje ništa očevom stilu, potpuno samostalno se formirao na Akademiji lepih umetnosti u Rimu. Organizujući samostalne izložbe u Italiji, ovaj slikar krenuo je drugim pravcem od drugih naših realista.

[restrictedarea]

Avangardni umetnici, teoretičari, kustosi, kritičari i ostali diktatori naše likovne scene, u sumanutosti i isključivosti svog postdemokratskog provincijalizma, potpuno previđaju da je realističko slikarstvo veoma cenjeno u svetu, nema boljeg časopisa i galerije u kome nije predstavljeno. Na domaćoj sceni realizam je najstarija i najžilavija, premda i najzanemarenija pojava. Postoje razni vidovi slikarskog realizma, od akademskog, u duhu estetike devetnaestog veka, poetskog pod uticajem međuratne Beogradske škole (i sada prisutnog) do realističkih nastojanja u neoromantizmu. Veoma su razvijeni hiperrealizam i zavičajni realizam, ponegde se pojavi i magični realizam, a odskora se osamostalio i potpuno nov vid urbanog realizma. Začetnici su Vladimir Dunjić i profesorka Biljana Đurđević. Sada aktivno deluje značajan broj mladih, talentovanih i obrazovanih slikara, crtača i vajara koji su svesni rizika postali odmetnici od zvanične, državne avangardne umetnosti. Oni su sada naš pravi andergraund.

Pršendić je otišao korak dalje. Umesto fiksiranja pažnje na izvođačku virtuoznost, inteligentno je zasnovao pre svega svoju slikarsku koncepciju. Uspostavio je odnos prema evropskoj (post)moderni. Na detaljima i celinama njegovih ostvarenja ima tragova nemačkog (neo)ekspresionizma, Anselma Kifera, kao i enformela i apstrakcije. Formalno gledano, on slika pejzaže, panoramske prizore i vedute, gradove sa veće udaljenosti, nokturalne i melanholične prizore. Suštinski, reč je o paradoksalnom sažimanju najavangardnijih pojava u realističkoj slici. Sreto Bošnjak, jedan od najstarijih naših kritičara, odmah je uočio tu posebnost. Otupelim i samozadovoljnim lokalnim umetnicima i kritičarima sada slikar školovan i prisutan na evropskoj sceni ukazuje da konceptualizam nije jedino što dolazi sa Zapada. Umesto arte povera, iz Italije stiže sočni i mračni realizam, snažna umetnost visokog dramskog naboja, koju je tamo tridesetih godina usamljeno nagovestio sjajni slikar Mario Sironi.

2.

Mozaik je jedna od najstarijih likovnih tehnika, razvijana još od antike. Reč je o najtrajnijoj slikarskoj tehnici nesvakidašnje pojavnosti, koja je u dosluhu sa arhitektonskim prostorom i skulpturom u vidu reljefa. Verovatno se samo u njoj brišu granice između likovne i primenjene umetnosti. Istoričarka umetnosti Ljiljana Subotić, urednik likovnog programa Galerije SKC Novi Beograd, nije razumela samo neophodnost očuvanja te kod nas zanemarene tradicionalne umetnosti, potisnute na crkveno i dekorativno zanatstvo. Ktitori srpskih crkava su u srednjem veku uglavnom bili nespremni da ih opreme raskošnim mozaicima. Rezervisana za lunetu crkve, mozaička tehnika gasila se svedena u novije vreme na nekoliko visokih profesionalaca, sve dok Ljiljana Subotić nije prepoznala duh vremena. Kao autor Bijenala mozaika, galerijski je osvestila interesovanje mladih za ovu umetnost. Bijenale se ustalio, jedna je od retkih smotri koja se održala, ne bi li kvalitetom doprinela dokazivanju vrednosti te tradicionalne slikarske tehnike koja potpuno odgovara i sadašnjim htenjima. Mozaikom se kod nas sada bave i mlađi slikari specijalisti, od kojih su pojedini izrasli u cenjene stvaraoce; pojavljuju se eksperimentalni i apstraktni radovi pored kanonskih. Zamah ove discipline omogućila je sada mnogo bogatija crkva, ali i privatni naručioci, jer je mozaik, mada skuplji, impresivniji i trajniji od freske. Pojavili su se među mlađima značajni umetnici kao Snežana Jovčić Olđa, profesorka za mozaik na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, Bisenija Tereščenko i Predrag Peđa Todorović. Snežana je nagrađena za svoj figuralni rad na VII Bijenalu mozaika, koje se u Galeriji SKC Novi Beograd održava do 16. maja, a potom ga preuzima Narodni muzej Zrenjanina, u kome se ovi radovi mogu videti do kraja juna. Na izložbi je nagrađen i rad Anđelke Radojević, koja je uspela da pomeri granice portretske umetnosti ka mozaičkom eksperimentu.

Mozaik kao medij, kamen u igri površina, boja, formi i veličina toliko je nadmoćan da briše estetske razlike. Svi mozaičari na ovoj smotri deluju kao srodne duše ili članovi jedne veće porodice. Za kamenu magiju znao je još narodni genij kada je u srpskoj epskoj pesmi „Vilin čudesni grad“ ispevao stih koji se može shvatiti i kao najlepša pohvala mozaiku: „Načičkala kamičkima boje hiljadama.“

3.

Glavnu struju otpora preovlađujućoj državnoj neoavangradi, uvedenoj u Srbiji odozgo, za koju se tvrdi da je vid likovnog genocida, čine figurativni slikari fantastike i realizma. Devedesetih je stožer javnog delovanja protiv Sorošovih stručnjaka bio slikar Dragan Malešević Tapi. Organizovao je grupne izložbe, zahvaljujući njemu u najširoj javnosti znalo se za slikare, kao što je i nesebično podučavao mlade. Protivnici i zlobnici kao da nisu gledali njegove TV emisije u kojima je otkrivao samo neke od tehnika svog rada, složno tvrdeći da je reč o prevari, o nabojavanju fotografija. Svako ko tako misli neka samo pokuša da pomoću fotografije ili epidijaskopa napravi originalnu sliku.

Tapijevo slikarstvo i škola koju je osnovao na kraju je istorijskih dešavanja u hiperrealizmu kao međunarodnoj avangardi s kraja šezdesetih godina prošlog veka, slikarskog odgovora na pop-art i konceptualizam. U srpskoj verziji fotorealizam je postao tradicionalni likovni izraz, na našoj sceni već duže deluje grupa mladih superrealista, ma šta mislili o toj umetnosti, ona je likovna realnost. Treba li reći da bi ti najomraženiji slikari bili veoma cenjeni da žive u Americi, u kojoj su slično kao u Rusiji, vidovi realizma uzdignuti na nivo nacionalne umetnosti. Naši stariji predstavnici te umetnosti su se pogubili, Tapi je ubijen, Slobodan Bob Đurđević je preminuo, Aleksandar Jovanović ređe izlaže, a Zoran Nastić, u jugoslovenskim okvirima pionir magičnog realizma, potpuno je propao kao slikar, završivši u likovnim suvenirnicama. Sada se, međutim, pojavljuju mladi Tapijevi naslednici kao Ivan Karafilovski (Pančevo, 1981) čije se slike mogu videti u Foajeu Kulturnog centra Pančevo. Treba odmah reći da je on među najboljim našim hiperrealistima, a to je što je bio Tapijev učenik i što je formalno samouk, samo svedoči o činjenici da je takav vid slikanja zabranjen na našim umetničkim fakultetima. Onima koji žele da se bave tom vrstom slikarstva ne preostaje ništa drugo nego da se samoobrazuju. Karafilovski je kao i drugi Tapijevi sledbenici nasledio njegovu ikonografiju. Nedostatak te škole je što se slikari nadaju da će istim sredstvima postići Tapijev uspeh, pa čak i uramljuju slike kao on. Problem je u idejnoj sferi, u originalnoj koncepciji slike, a ne u tehnici i izvođenju. Zato se Saša Montiljo odmah otrgao od Tapijevog uticaja, a Dragan Ilić Divogo prešao na fantastiku. Karafilovski kao da naslućuje tu nepogodnost, naslikao je Putinov portret na većem formatu i Pupina u prirodnoj veličini. Druge njegove slike zadiru u mitološko i iracionalno, što je sve zajedno njegov mogući kapital za dalji razvoj i stvaranje originalnog opusa za koji nesumnjivo ima preduslov.

[/restrictedarea]