Злочине Срби не смеју заборавити

Драгомир Антонић 

Злочин који се заборави – поновиће се! Злочинац који не буде кажњен за учињено – злочин ће опет учинити! Ову истину зна народ Израиља и не дозвољава да иједан злочин учињен над њима буде заборављен

Кад се злочин заборави увек се може поново десити. Нама или потомцима. Свеједно. Зато се злочин никад не сме заборавити. Не због освете за учињено већ да се злочини не би поново десили нашој деци или унуцима. Злочин који се заборави – поновиће се! Злочинац који не буде кажњен за учињено – злочин ће опет учинити! Ову истину зна народ Израиља и не дозвољава да иједан злочин учињен над њима буде заборављен. Починилац мора бити кажњен макар трагали за њим до судњега дана.

[restrictedarea]

ХРВАТИ СУ БЕЗ ПРЕМЦА Срби немају право да забораве злочине који су над њима учињени само зато што су Срби. Што су православне вере, или пишу ћирилицом, носе шајкачу и опанке, славе Крсну славу и крсте се са три скупљена прста. Или певају своје народне песме. Или… много је обичних разлога, непознатом за неверовање због чега су све Срби: жене, деца, старци, инвалиди – ликвидирани. Управо због те неверице и вечите сумње да су то сами Срби измислили, јер тешко је разумној особи из друге државе или са другог континента објаснити да се глава може изгубити због шајкаче или писма, ми не смемо злочине учињене над нама заборавити. Морамо о њима стално говорити, свакодневно писати и другима објашњавати какви су злочини над Србима учињени. Злочин и злочинце морамо обзнанити. Нек сви знају шта нам се кроз историју дешавало. Да бисмо успели, морамо сами себе убедити, утувити у главу важност да свет зна све о злочинима који су нам нанети. Понављам, не да бисмо се светили већ да бисмо спречили да нам се злочини поново десе.

Многи су чинили злочине према Србима, али Хрвати су без премца. Бројем злочина учињених над Србима и мржњом коју ни данас не скривају – надмашили су све остале: Немце, НАТО, Мађаре, Турке,  муслимане, Шиптаре. О злочинима постоје веродостојни извори, објављене књиге, документарни филмови (на телевизијама у Србији никад емитовани: „Павиљон 22“ или једном као дански филм „Масакр у Двору“ и норвешки о Сребрeници).

Први злочин у двадесетом веку извршен је у Загребу 1902. године. Уништавано je и рушено све српско: занатске радње, куће. Срби су извлачени из кућа, пребијани, малтретирани, убијани. Организатор Хрватска странка права. Оснивач Анте Старчевић. Извршилац Јосип Франк. У социјализму се пила, старији се сећају „Франк кафа“.

Злочин над Србима служио је као узор нацистима за Кристалну ноћ изведену над Јеврејима у Немачкој 8. новембра 1938. године.

Први светски рат је однео преко милион пет стотина хиљада Срба. Велики допринос дали су војници 42. домобранске дивизије састављене од Хрвата. Клали су жене, убијали децу, трудницама парали стомаке, сељаке вешали поред путева. Поднаредник у тој дивизији био је Јосип Броз.

 

ПРЕСКУПА ЗАБЛУДА На конференцији у Версају 1919. године делегација Краљевине Србије (Краљевина СХС је држава у настајању, тако је била званична формулација) прихватила је бројке на тој конференцији изнете. Колико је стварно Срба било заточено и умрло по логорима тешко је утврдити. Кад је то било једноставно урадити, није урађено. Краљевина Србија као победница се удружила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца са пораженим, и због наводног мира у будућности жртве се нису истраживале нити пописале. Заблуда да ће бити боље ако се прећути злочин, обила се о главу Србима двадесет година касније.

Највише Срба убијено је у Независној Држави Хрватској. У њој су били највећи логори смрти, и јаме смрти. Само у Јасеновцу је убијено преко 800.000 Срба, Цигана, Јевреја. Тадa je НДХ имала мање од пет милиона становника. У време Павелића побијено је преко 16 одсто сопственог становништва. То ником у Европи није пошло за руком. Нажалост, понавља се иста прича као после Првог светског рата. Поново су у истој држави жртве и злочинци. Од жртава је тражено да злочине забораве.  Од злочинаца није тражено ништа. Измишљена је парола о братству и јединству. Све у име светле будућности. Будућност је трајала до 1991. године. Онда се све поновило.

Овог пута Срби нису дозволили да их опет све покољу. Зато су били кажњени од оних који нису могли да прежале што и тада није убијено бар два милиона Срба. Стигло је НАТО злочиначко убијање, а жртве су проглашене за злочинце. Отишло се корак даље. Раније је тражено само да заборавимо. Сад се од нас тражи да признамо да су туђи злочини наши. Да се улоге замене. Жртве нека постану злочинци, а злочинци жртве. У име свеопштег помирења и евроунијатског пута без алтернативе. Опаметимо се, моји добри Срби. Зло се поново дигло у комшилуку.

[/restrictedarea]