Zločine Srbi ne smeju zaboraviti

Dragomir Antonić 

Zločin koji se zaboravi – ponoviće se! Zločinac koji ne bude kažnjen za učinjeno – zločin će opet učiniti! Ovu istinu zna narod Izrailja i ne dozvoljava da ijedan zločin učinjen nad njima bude zaboravljen

Kad se zločin zaboravi uvek se može ponovo desiti. Nama ili potomcima. Svejedno. Zato se zločin nikad ne sme zaboraviti. Ne zbog osvete za učinjeno već da se zločini ne bi ponovo desili našoj deci ili unucima. Zločin koji se zaboravi – ponoviće se! Zločinac koji ne bude kažnjen za učinjeno – zločin će opet učiniti! Ovu istinu zna narod Izrailja i ne dozvoljava da ijedan zločin učinjen nad njima bude zaboravljen. Počinilac mora biti kažnjen makar tragali za njim do sudnjega dana.

[restrictedarea]

HRVATI SU BEZ PREMCA Srbi nemaju pravo da zaborave zločine koji su nad njima učinjeni samo zato što su Srbi. Što su pravoslavne vere, ili pišu ćirilicom, nose šajkaču i opanke, slave Krsnu slavu i krste se sa tri skupljena prsta. Ili pevaju svoje narodne pesme. Ili… mnogo je običnih razloga, nepoznatom za neverovanje zbog čega su sve Srbi: žene, deca, starci, invalidi – likvidirani. Upravo zbog te neverice i večite sumnje da su to sami Srbi izmislili, jer teško je razumnoj osobi iz druge države ili sa drugog kontinenta objasniti da se glava može izgubiti zbog šajkače ili pisma, mi ne smemo zločine učinjene nad nama zaboraviti. Moramo o njima stalno govoriti, svakodnevno pisati i drugima objašnjavati kakvi su zločini nad Srbima učinjeni. Zločin i zločince moramo obznaniti. Nek svi znaju šta nam se kroz istoriju dešavalo. Da bismo uspeli, moramo sami sebe ubediti, utuviti u glavu važnost da svet zna sve o zločinima koji su nam naneti. Ponavljam, ne da bismo se svetili već da bismo sprečili da nam se zločini ponovo dese.

Mnogi su činili zločine prema Srbima, ali Hrvati su bez premca. Brojem zločina učinjenih nad Srbima i mržnjom koju ni danas ne skrivaju – nadmašili su sve ostale: Nemce, NATO, Mađare, Turke,  muslimane, Šiptare. O zločinima postoje verodostojni izvori, objavljene knjige, dokumentarni filmovi (na televizijama u Srbiji nikad emitovani: „Paviljon 22“ ili jednom kao danski film „Masakr u Dvoru“ i norveški o Srebrenici).

Prvi zločin u dvadesetom veku izvršen je u Zagrebu 1902. godine. Uništavano je i rušeno sve srpsko: zanatske radnje, kuće. Srbi su izvlačeni iz kuća, prebijani, maltretirani, ubijani. Organizator Hrvatska stranka prava. Osnivač Ante Starčević. Izvršilac Josip Frank. U socijalizmu se pila, stariji se sećaju „Frank kafa“.

Zločin nad Srbima služio je kao uzor nacistima za Kristalnu noć izvedenu nad Jevrejima u Nemačkoj 8. novembra 1938. godine.

Prvi svetski rat je odneo preko milion pet stotina hiljada Srba. Veliki doprinos dali su vojnici 42. domobranske divizije sastavljene od Hrvata. Klali su žene, ubijali decu, trudnicama parali stomake, seljake vešali pored puteva. Podnarednik u toj diviziji bio je Josip Broz.

 

PRESKUPA ZABLUDA Na konferenciji u Versaju 1919. godine delegacija Kraljevine Srbije (Kraljevina SHS je država u nastajanju, tako je bila zvanična formulacija) prihvatila je brojke na toj konferenciji iznete. Koliko je stvarno Srba bilo zatočeno i umrlo po logorima teško je utvrditi. Kad je to bilo jednostavno uraditi, nije urađeno. Kraljevina Srbija kao pobednica se udružila u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca sa poraženim, i zbog navodnog mira u budućnosti žrtve se nisu istraživale niti popisale. Zabluda da će biti bolje ako se prećuti zločin, obila se o glavu Srbima dvadeset godina kasnije.

Najviše Srba ubijeno je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U njoj su bili najveći logori smrti, i jame smrti. Samo u Jasenovcu je ubijeno preko 800.000 Srba, Cigana, Jevreja. Tada je NDH imala manje od pet miliona stanovnika. U vreme Pavelića pobijeno je preko 16 odsto sopstvenog stanovništva. To nikom u Evropi nije pošlo za rukom. Nažalost, ponavlja se ista priča kao posle Prvog svetskog rata. Ponovo su u istoj državi žrtve i zločinci. Od žrtava je traženo da zločine zaborave.  Od zločinaca nije traženo ništa. Izmišljena je parola o bratstvu i jedinstvu. Sve u ime svetle budućnosti. Budućnost je trajala do 1991. godine. Onda se sve ponovilo.

Ovog puta Srbi nisu dozvolili da ih opet sve pokolju. Zato su bili kažnjeni od onih koji nisu mogli da prežale što i tada nije ubijeno bar dva miliona Srba. Stiglo je NATO zločinačko ubijanje, a žrtve su proglašene za zločince. Otišlo se korak dalje. Ranije je traženo samo da zaboravimo. Sad se od nas traži da priznamo da su tuđi zločini naši. Da se uloge zamene. Žrtve neka postanu zločinci, a zločinci žrtve. U ime sveopšteg pomirenja i evrounijatskog puta bez alternative. Opametimo se, moji dobri Srbi. Zlo se ponovo diglo u komšiluku.

[/restrictedarea]