Почетна / Дух времена / Шта је нама Хроми Даба или Ко Вучићу издаје директиве

Шта је нама Хроми Даба или Ко Вучићу издаје директиве

Политика карикатура Душана ПетричићаПише ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ

Које и чије јавно изречене овдашње „директиве“ усмеравају српске политичаре? Да ли се, попут другосрбијанских првака, и водећи београдски карикатуристи – када у својим графичким „саветима“ истрајавају на „прогресивном“ тумачењу света такође обраћају директно Александру Вучићу и његовом окружењу?

Србија је поново на политичкој, економској и моралној раскрсници. Овај драматични закључак новинарима је недавно изрекао српски премијер Александар Вучић, а непосредно после седнице Владе посвећене најновијим пресудама Хашког трибунала.

ТЕЗЕ НВО-КОМЕСАРА Бити на „раскрсници“ овако одређеној, дакле у тачки која подразумева не само отворене већ и узајамно искључујуће могућности у најзначајнијим сферама живота, не значи тек боравак у зони солидне невоље него дакако и бивање пред судбинским изборима, пред одлучивањем којим путем кренути и какав избор учинити (симптоматично је, иначе, да ни овом приликом, као уосталом ни раније, премијер није поменуо могућу „културну раскрсницу“. Да ли то значи да је на плану културе баш све потаман, односно да је прави и једини могући избор већ учињен, сада најагилнији српски политичар свакако би требало једном да разјасни, тим пре што немали део јавности баш раскрсницу у култури тумачи као национално питање свих питања!). Забављени сервисирањем дневних извештаја и удовољавањем задатој уређивачкој парадигми својих медија, новинари као да су тог поменутог тренутка пропустили да речитог премијера ухвате у својеврсну клопку, то јест да га испровоцирају да јасно дефинише природу српских недоумица на „раскршћу“, те квалитет и садржај могућих – са раскрснице одабраних – националних избора. Без таквог „цртања“, много тога се и у овом разговору само подразумевало, као што ће се надаље, свакако до 24. априла, те и једно време потом, такође нагађати и подразумевати. Ако наиме премијер каже да је „наша земља после година које су прошле у бесмисленим ратовима, пљачкашким приватизацијама, корупцији и вишегодишњој рецесији, поново подигла свој углед у свету“, то је разумљиво и то је у реду, али – може ли се набројано протумачити као указивање на природу предстојећих одлука у политичком, економском и моралном домену? Контроверзе поводом претпоставки који ће аргументи у будућем сналажењу на три поменуте раскрснице бити одлучујући за Александра Вучића, уколико после изјашњавања грађана 24. априла остане на високом месту извршне власти, нису дакле разрешене. У ситуацији општих нејасноћа, једно јесте јасно колико и очекивано: Александар Вућић не само да трпи притиске и да је омиљена мета лобирања већ добија савете, а неки савети прерастају у свој виши квалитет па постају – директиве.

[restrictedarea]

Комуникација премијерова са Наташом Кандић, најпре преко њеног ауторског текста у београдском дневнику „Данас“, а потом и у емисији „Интервју“ на телевизији Б92, без сумње јесте упечатљив пример једног неувијеног притиска. Природу те неуобичајене комуникације духовито је недавно у свом „Одговору деснице Наташи Кандић“ предочио Игор Ивановић: „Иако је ауторски текст Наташе Кандић одштампан у рублици ’лични став’, јасно је да он суштински представља колективну директиву властима у Србији шта од њих очекује Запад. Делимично написан у наредбодавном стилу са позиције највишег чина међу ’агентима од утицаја’, аутор је премијеру Србије комесарским речником доделио јасан задатак.“

У осам Наташиних „теза о ФОЈЕРБАХУ“, односно Вучићу, премијер је као најважнију могао разабрати ону какав је Србији политичар потребан. Саветујући га да брине бригу о десници (подразумевајући доста транспарентно како та питања треба да решава), она наиме каже: „Премијер нека брине о Шешељу, а ја, ми, друштво – бринемо:

Што немамо политичара који мисли о будућим генерацијама које ће попут немачких шездесетосмаша постављати питања, и прихватити да је Холокауст део идентитета немачког народа и грађанина.

Што немамо политичара који ће се изрећи па открити да велики број грађана Србије није гласао на изборима 2000. године за Слободана Милошевића јер су разумели да је он одговоран за бомбардовање земље, а не ’свет који мрзи Србију’.“

Е, управо у овоме „што ми – друштво“ бринемо и о чему би требало да бринемо, крију се праве посланице Александру Вучићу.

У међувремену Кандићева је деловала мало мање резолутно, умекшала је своје ставове, премијер је не само уљудно него и сусретљиво покушао да „одобровољи“ своју саговорницу, не одступајући од својих ставова, но дајући посредан легитимитет захтевима саговорнице које пак неистомишљеници сматрају апсолутно неприхватљивим. Ко, дакле, утиче на премијера и ко све може бити медијатор његових ставова, после ове емисије можда је нешто јасније, већ и самим тим што се иступање Кандићеве у овом дијалогу уважило, макар и посредно.

ЉУБАВНА ПРЕПИСКА БЕЗ ПРЕМЦА С друге стране, нешто суптилнији вид издавања директива премијеру стиже од даровитијих и луциднијих телала и проповедника идејних и политичких уверења београдске „нежељене“ елите (новосковани еуфемизам за одабране другосрбијанце). Реч је о водећим ауторима политичке карикатуре, о њиховом живом, графичким језиком вођеном дијалогу не само са јавношћу (коју неуморно „просвећују“) већ – ван сумње – и са представницима политичке номенклатуре, којој се обраћају изравним порукама, исказима често огољенијим од писаних заповести. Ова љубавна преписка домаћих карикатуриста са политичарима, а посебно неколицине најеминентнијих, ангажованих у штампаним мејнстрим медијима, редовна је, уредна је, за „остатак“ јавности често сасвим предвидљива, дакле досадна, понекад потпуно иритантна. Искуство је конзументе научило шта се може очекивати – кога ће, када ће, како и колико… да сатре аутор. Изненађења, по правилу, наступају само у домену неумесног претеривања и слободе схваћене као дозвола за гротеску и увреду, ругање и претеривање према оном другом и другачијем од „наших“. Аутори немају милости, рецимо, за опоненте круговима неолибералног естаблишмента, за све оне који инсистирају на националном интересу, за наглашене патриоте и оне којима је национално важније од интернационалног. Добре примере који потврђују овако уврежена правила поштована у домаћој политичкој карикатури еминентних медија, традиционално пружа време мартовских ида београдске и најшире српске друштвене сцене, када се, већ дуже од деценије, стицајем разних историјских и других околности, у месецу марту много тога одвија баш према давно задатом симболичном значењу мартовских ида као добу „опасности и невоља које прете“, а које ће се у животу друштва неминовно и догодити.

Директиве неколицине познатих карикатуриста, иначе перјаница слободне демократске мисли схваћене као неспутано проповедање прозападних идеја и трансатлантске идеологије, ове године су биле јасне, „дописивање“ са политичарима и јавношћу достигло је један од својих (предвидљивих) годишњих зенита.

Из недеље у недељу, протеклог марта, уз наставак у априлу, посебно у априлу због изборне кампање, пред читаоцима штампаних и електронских медија исто: директива шта се има и како мислити о догађајима, о личностима, о историји, животу и политици. Ако се за Наташу Кандић може рећи да је била јасна, ништа мање одређени били су и графички просветитељи. На знање Вучићу и осталима, који би евентуално могли бити у дилеми око избора на оним у почетку поменутим раскрсницама, или у тумачењу и оценама догађаја и личности.

Стварност темељно продубљених економских, политичких, културних и безбедносних криза додатно је усложила и закомпликовала преиспитивање и суочавање друштвене заједнице са важним датумима блиске прошлости: годишњице насилних смрти неких од најзначајнијих или доминантних личности новије српске историје, обележена је годишњица убиствене НАТО агресије, Радовану Караџићу изречена је пресуда којој је замало недостајало до пола века… Свој отисак и интерпретацију ово је време мучних догађаја оставило и на карикатуру као најубојитији графички говор у штампаним, па потом и у електронским медијима. Можда је врхунац забележен током последњег викенда у марту, када су на страницама еминентних београдских дневних листова освануле карикатуре – интерпретације најважнијих збивања – у „Политици“ је то била карикатура „Обећана земља“ Душана Петричића, а у листу „Данас“ Без речи Предрага Кораксића Коракса.

ПОЛИТИЧКА „МОДЕРНА“ Правило да „тек контекстуална веза са неким актуелним догађајем чини модерну карикатуру оним што она јесте“ без грешке је прорадило у остварењу које је на поменути дан (иначе датум „Политикиног“ славодобитног позивања на властиту светлу слободарску традицију из давног 27. марта, оног 1941) истрајавало над резолутним пропагирањем оног разумевања историје које држи да су сва питања важна за тумачење националне историје давно апсолвирана – једном у титоистичком времену, а потом допуњено у времену које је афирмисало водеће идеје српске демократске револуције од петог октобра.

Славни уметник независан и свој у свему осим у једном: служби давно задатој матрици интерпретације догађаја из времена деведесетих, искључив према свему што није прозападна демократска и левичарска политичка „модерна“, уоквирио је „српску ситуацију“: све славне звери из европских и домаћих бајки и Дизнијевих цртаћа (Црвенкапин Курјак, Снежанина Зла Маћеха, Хроми Даба, Капетан Кука и ко би други до Ђаво главом), с надом куцају на врата за „Рехабилитацију“ коју су већ успешно прошли ликови из српске националне историје – Дража Михаиловић, Милан Недић, Слободан Милошевић; пун наде, под етикетом приче којој је име „Слободна земља“ (а презиме канда у овом контексту може бити само – Србија), Вук кличе: ево шансе да се и ми коначно оперемо. Све поруке, без сумње подстакнуте актуелним догађањима на српској политичкој сцени, а посебно и највише пристојним друштвеним разматрањем значаја, личности и судбине Слободана Милошевића, постале су намах јасне. Политичару који жели да живи у миру са владајућим естаблишментом преко ове слике уручен је својеврсни тест упозорења, комесарска директива којој коментар није потребан. Истовремено, то јест у истом дану, као да жели да допуни евентуалне доктринарне нејасноће и непрецизности, Петричићев колега из листа „Данас“ – Кораксић, на легендарну зарђалу кашику ослања, поред Вучића, и самог српског патријарха, да их тако, симетричне у ставу, постави у проблематични контекст који посредно проблематизује њихову, неувијено демонстрирану подршку Републици Српској.

Подсмех и злобно уједање били су потпуни, а упозорење да ће у немилости савремених политичких елита бити не само сви актуелни протагонисти друштвено – политичке сцене већ и све фигуре из националне историје којима је национално било важније од интернационалног, не могу бити убедљивији.

СВЕТ ОКАМЕЊЕНИХ ИДЕЈА Непоправљиво заглављени у мисаоним обрасцима времена деведесетих (генерација којој припадају поменути српски карикатуристи у Титовој епохи била је у пионирском узрасту, чак и омладинском, а деведесетих у пуној животној и стваралачкој снази), ови аутори, користећи карикатуру као моћан медијум и политичко оружје, бескрајно умножавају свет чија је идејна матрица потпуно окамењена. Нема преиспитивања, рехабилитација у свим њеним значењима је неприхватљива, историја је завршена, а њен крај је сунчани хоризонт западног неолибералног благостања и слободе појединца. И тачка. Ко не верује нека размисли, ко је власт нека размишља још дубље и бескомпромисније. Када је, на пример, о Вучићу реч, можда му управо ови карикатуристи, из недеље у недељу, шаљу још једну веома важну поруку: Србији је од свих избора на свим поменутим раскрсницама најпречи онај на поновљеној моралној расксрници. Јер, како рече публициста Миле Милошевић: „Ако се распад жели препознати и зауставити, онда се не може ограничити само на спољну политику већ и на унутрашњу.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *