Šta je nama Hromi Daba ili Ko Vučiću izdaje direktive

Piše LJILJANA BOGDANOVIĆ

Koje i čije javno izrečene ovdašnje „direktive“ usmeravaju srpske političare? Da li se, poput drugosrbijanskih prvaka, i vodeći beogradski karikaturisti – kada u svojim grafičkim „savetima“ istrajavaju na „progresivnom“ tumačenju sveta takođe obraćaju direktno Aleksandru Vučiću i njegovom okruženju?

Srbija je ponovo na političkoj, ekonomskoj i moralnoj raskrsnici. Ovaj dramatični zaključak novinarima je nedavno izrekao srpski premijer Aleksandar Vučić, a neposredno posle sednice Vlade posvećene najnovijim presudama Haškog tribunala.

TEZE NVO-KOMESARA Biti na „raskrsnici“ ovako određenoj, dakle u tački koja podrazumeva ne samo otvorene već i uzajamno isključujuće mogućnosti u najznačajnijim sferama života, ne znači tek boravak u zoni solidne nevolje nego dakako i bivanje pred sudbinskim izborima, pred odlučivanjem kojim putem krenuti i kakav izbor učiniti (simptomatično je, inače, da ni ovom prilikom, kao uostalom ni ranije, premijer nije pomenuo moguću „kulturnu raskrsnicu“. Da li to znači da je na planu kulture baš sve potaman, odnosno da je pravi i jedini mogući izbor već učinjen, sada najagilniji srpski političar svakako bi trebalo jednom da razjasni, tim pre što nemali deo javnosti baš raskrsnicu u kulturi tumači kao nacionalno pitanje svih pitanja!). Zabavljeni servisiranjem dnevnih izveštaja i udovoljavanjem zadatoj uređivačkoj paradigmi svojih medija, novinari kao da su tog pomenutog trenutka propustili da rečitog premijera uhvate u svojevrsnu klopku, to jest da ga isprovociraju da jasno definiše prirodu srpskih nedoumica na „raskršću“, te kvalitet i sadržaj mogućih – sa raskrsnice odabranih – nacionalnih izbora. Bez takvog „crtanja“, mnogo toga se i u ovom razgovoru samo podrazumevalo, kao što će se nadalje, svakako do 24. aprila, te i jedno vreme potom, takođe nagađati i podrazumevati. Ako naime premijer kaže da je „naša zemlja posle godina koje su prošle u besmislenim ratovima, pljačkaškim privatizacijama, korupciji i višegodišnjoj recesiji, ponovo podigla svoj ugled u svetu“, to je razumljivo i to je u redu, ali – može li se nabrojano protumačiti kao ukazivanje na prirodu predstojećih odluka u političkom, ekonomskom i moralnom domenu? Kontroverze povodom pretpostavki koji će argumenti u budućem snalaženju na tri pomenute raskrsnice biti odlučujući za Aleksandra Vučića, ukoliko posle izjašnjavanja građana 24. aprila ostane na visokom mestu izvršne vlasti, nisu dakle razrešene. U situaciji opštih nejasnoća, jedno jeste jasno koliko i očekivano: Aleksandar Vućić ne samo da trpi pritiske i da je omiljena meta lobiranja već dobija savete, a neki saveti prerastaju u svoj viši kvalitet pa postaju – direktive.

[restrictedarea]

Komunikacija premijerova sa Natašom Kandić, najpre preko njenog autorskog teksta u beogradskom dnevniku „Danas“, a potom i u emisiji „Intervju“ na televiziji B92, bez sumnje jeste upečatljiv primer jednog neuvijenog pritiska. Prirodu te neuobičajene komunikacije duhovito je nedavno u svom „Odgovoru desnice Nataši Kandić“ predočio Igor Ivanović: „Iako je autorski tekst Nataše Kandić odštampan u rublici ’lični stav’, jasno je da on suštinski predstavlja kolektivnu direktivu vlastima u Srbiji šta od njih očekuje Zapad. Delimično napisan u naredbodavnom stilu sa pozicije najvišeg čina među ’agentima od uticaja’, autor je premijeru Srbije komesarskim rečnikom dodelio jasan zadatak.“

U osam Natašinih „teza o FOJERBAHU“, odnosno Vučiću, premijer je kao najvažniju mogao razabrati onu kakav je Srbiji političar potreban. Savetujući ga da brine brigu o desnici (podrazumevajući dosta transparentno kako ta pitanja treba da rešava), ona naime kaže: „Premijer neka brine o Šešelju, a ja, mi, društvo – brinemo:

Što nemamo političara koji misli o budućim generacijama koje će poput nemačkih šezdesetosmaša postavljati pitanja, i prihvatiti da je Holokaust deo identiteta nemačkog naroda i građanina.

Što nemamo političara koji će se izreći pa otkriti da veliki broj građana Srbije nije glasao na izborima 2000. godine za Slobodana Miloševića jer su razumeli da je on odgovoran za bombardovanje zemlje, a ne ’svet koji mrzi Srbiju’.“

E, upravo u ovome „što mi – društvo“ brinemo i o čemu bi trebalo da brinemo, kriju se prave poslanice Aleksandru Vučiću.

U međuvremenu Kandićeva je delovala malo manje rezolutno, umekšala je svoje stavove, premijer je ne samo uljudno nego i susretljivo pokušao da „odobrovolji“ svoju sagovornicu, ne odstupajući od svojih stavova, no dajući posredan legitimitet zahtevima sagovornice koje pak neistomišljenici smatraju apsolutno neprihvatljivim. Ko, dakle, utiče na premijera i ko sve može biti medijator njegovih stavova, posle ove emisije možda je nešto jasnije, već i samim tim što se istupanje Kandićeve u ovom dijalogu uvažilo, makar i posredno.

LJUBAVNA PREPISKA BEZ PREMCA S druge strane, nešto suptilniji vid izdavanja direktiva premijeru stiže od darovitijih i lucidnijih telala i propovednika idejnih i političkih uverenja beogradske „neželjene“ elite (novoskovani eufemizam za odabrane drugosrbijance). Reč je o vodećim autorima političke karikature, o njihovom živom, grafičkim jezikom vođenom dijalogu ne samo sa javnošću (koju neumorno „prosvećuju“) već – van sumnje – i sa predstavnicima političke nomenklature, kojoj se obraćaju izravnim porukama, iskazima često ogoljenijim od pisanih zapovesti. Ova ljubavna prepiska domaćih karikaturista sa političarima, a posebno nekolicine najeminentnijih, angažovanih u štampanim mejnstrim medijima, redovna je, uredna je, za „ostatak“ javnosti često sasvim predvidljiva, dakle dosadna, ponekad potpuno iritantna. Iskustvo je konzumente naučilo šta se može očekivati – koga će, kada će, kako i koliko… da satre autor. Iznenađenja, po pravilu, nastupaju samo u domenu neumesnog preterivanja i slobode shvaćene kao dozvola za grotesku i uvredu, ruganje i preterivanje prema onom drugom i drugačijem od „naših“. Autori nemaju milosti, recimo, za oponente krugovima neoliberalnog establišmenta, za sve one koji insistiraju na nacionalnom interesu, za naglašene patriote i one kojima je nacionalno važnije od internacionalnog. Dobre primere koji potvrđuju ovako uvrežena pravila poštovana u domaćoj političkoj karikaturi eminentnih medija, tradicionalno pruža vreme martovskih ida beogradske i najšire srpske društvene scene, kada se, već duže od decenije, sticajem raznih istorijskih i drugih okolnosti, u mesecu martu mnogo toga odvija baš prema davno zadatom simboličnom značenju martovskih ida kao dobu „opasnosti i nevolja koje prete“, a koje će se u životu društva neminovno i dogoditi.

Direktive nekolicine poznatih karikaturista, inače perjanica slobodne demokratske misli shvaćene kao nesputano propovedanje prozapadnih ideja i transatlantske ideologije, ove godine su bile jasne, „dopisivanje“ sa političarima i javnošću dostiglo je jedan od svojih (predvidljivih) godišnjih zenita.

Iz nedelje u nedelju, proteklog marta, uz nastavak u aprilu, posebno u aprilu zbog izborne kampanje, pred čitaocima štampanih i elektronskih medija isto: direktiva šta se ima i kako misliti o događajima, o ličnostima, o istoriji, životu i politici. Ako se za Natašu Kandić može reći da je bila jasna, ništa manje određeni bili su i grafički prosvetitelji. Na znanje Vučiću i ostalima, koji bi eventualno mogli biti u dilemi oko izbora na onim u početku pomenutim raskrsnicama, ili u tumačenju i ocenama događaja i ličnosti.

Stvarnost temeljno produbljenih ekonomskih, političkih, kulturnih i bezbednosnih kriza dodatno je usložila i zakomplikovala preispitivanje i suočavanje društvene zajednice sa važnim datumima bliske prošlosti: godišnjice nasilnih smrti nekih od najznačajnijih ili dominantnih ličnosti novije srpske istorije, obeležena je godišnjica ubistvene NATO agresije, Radovanu Karadžiću izrečena je presuda kojoj je zamalo nedostajalo do pola veka… Svoj otisak i interpretaciju ovo je vreme mučnih događaja ostavilo i na karikaturu kao najubojitiji grafički govor u štampanim, pa potom i u elektronskim medijima. Možda je vrhunac zabeležen tokom poslednjeg vikenda u martu, kada su na stranicama eminentnih beogradskih dnevnih listova osvanule karikature – interpretacije najvažnijih zbivanja – u „Politici“ je to bila karikatura „Obećana zemlja“ Dušana Petričića, a u listu „Danas“ Bez reči Predraga Koraksića Koraksa.

POLITIČKA „MODERNA“ Pravilo da „tek kontekstualna veza sa nekim aktuelnim događajem čini modernu karikaturu onim što ona jeste“ bez greške je proradilo u ostvarenju koje je na pomenuti dan (inače datum „Politikinog“ slavodobitnog pozivanja na vlastitu svetlu slobodarsku tradiciju iz davnog 27. marta, onog 1941) istrajavalo nad rezolutnim propagiranjem onog razumevanja istorije koje drži da su sva pitanja važna za tumačenje nacionalne istorije davno apsolvirana – jednom u titoističkom vremenu, a potom dopunjeno u vremenu koje je afirmisalo vodeće ideje srpske demokratske revolucije od petog oktobra.

Slavni umetnik nezavisan i svoj u svemu osim u jednom: službi davno zadatoj matrici interpretacije događaja iz vremena devedesetih, isključiv prema svemu što nije prozapadna demokratska i levičarska politička „moderna“, uokvirio je „srpsku situaciju“: sve slavne zveri iz evropskih i domaćih bajki i Diznijevih crtaća (Crvenkapin Kurjak, Snežanina Zla Maćeha, Hromi Daba, Kapetan Kuka i ko bi drugi do Đavo glavom), s nadom kucaju na vrata za „Rehabilitaciju“ koju su već uspešno prošli likovi iz srpske nacionalne istorije – Draža Mihailović, Milan Nedić, Slobodan Milošević; pun nade, pod etiketom priče kojoj je ime „Slobodna zemlja“ (a prezime kanda u ovom kontekstu može biti samo – Srbija), Vuk kliče: evo šanse da se i mi konačno operemo. Sve poruke, bez sumnje podstaknute aktuelnim događanjima na srpskoj političkoj sceni, a posebno i najviše pristojnim društvenim razmatranjem značaja, ličnosti i sudbine Slobodana Miloševića, postale su namah jasne. Političaru koji želi da živi u miru sa vladajućim establišmentom preko ove slike uručen je svojevrsni test upozorenja, komesarska direktiva kojoj komentar nije potreban. Istovremeno, to jest u istom danu, kao da želi da dopuni eventualne doktrinarne nejasnoće i nepreciznosti, Petričićev kolega iz lista „Danas“ – Koraksić, na legendarnu zarđalu kašiku oslanja, pored Vučića, i samog srpskog patrijarha, da ih tako, simetrične u stavu, postavi u problematični kontekst koji posredno problematizuje njihovu, neuvijeno demonstriranu podršku Republici Srpskoj.

Podsmeh i zlobno ujedanje bili su potpuni, a upozorenje da će u nemilosti savremenih političkih elita biti ne samo svi aktuelni protagonisti društveno – političke scene već i sve figure iz nacionalne istorije kojima je nacionalno bilo važnije od internacionalnog, ne mogu biti ubedljiviji.

SVET OKAMENJENIH IDEJA Nepopravljivo zaglavljeni u misaonim obrascima vremena devedesetih (generacija kojoj pripadaju pomenuti srpski karikaturisti u Titovoj epohi bila je u pionirskom uzrastu, čak i omladinskom, a devedesetih u punoj životnoj i stvaralačkoj snazi), ovi autori, koristeći karikaturu kao moćan medijum i političko oružje, beskrajno umnožavaju svet čija je idejna matrica potpuno okamenjena. Nema preispitivanja, rehabilitacija u svim njenim značenjima je neprihvatljiva, istorija je završena, a njen kraj je sunčani horizont zapadnog neoliberalnog blagostanja i slobode pojedinca. I tačka. Ko ne veruje neka razmisli, ko je vlast neka razmišlja još dublje i beskompromisnije. Kada je, na primer, o Vučiću reč, možda mu upravo ovi karikaturisti, iz nedelje u nedelju, šalju još jednu veoma važnu poruku: Srbiji je od svih izbora na svim pomenutim raskrsnicama najpreči onaj na ponovljenoj moralnoj rasksrnici. Jer, kako reče publicista Mile Milošević: „Ako se raspad želi prepoznati i zaustaviti, onda se ne može ograničiti samo na spoljnu politiku već i na unutrašnju.“

[/restrictedarea]