Почетна / Дух времена / Само ти, дијете, ради свој посао – најважнија српска реч

Само ти, дијете, ради свој посао – најважнија српска реч

Вукашин из Клепаца 1Поново објављујемо песников текст, који је у нашем листу први пут штампан маја 2011. године („Печат“ бр. 165), као ауторова беседа поводом уручења награда за књижевност „Печат времена“. (Те године Матији Бећковићу награда је додељена за књигу песама „Пут којег нема“). Савремена догађања и стање духа у појединим земљама западног Балкана потврђују да време безмало не може да „науди“ или умањи живу и непосредну актуелност овог јединственог текста

Пише Матија Бећковић

Неспорна је само та реч која је пала на страшном месту, у одсудном часу, и добила космичке размере као дело једино могуће унутрашње слободе. И ма како се звао тај који је то изговорио, он је постојао, и постојаће док постоји онај који је из њега проговорио и језик на којем је та реч изговорена. Света је реч, а не човек

Седамдесетих година прошлог века у издању Јеврејске општине у Београду појавио се зборник успомена преживелих јесеновачких логораша „Да се не заборави“.

Ту је први пут објављен прилог психијатра др Недељка (Неда) Зеца у којем је описао сусрет са злочинцем који му се обратио за помоћ у време док је као јасеновачки заточеник радио у логорској амбуланти.

Др Недо Зец записао је оно што му је пацијент испричао и то је данас већ чувена повест о џелатима који су се увече опкладили ко ће сутрадан више заклати и од ране зоре започели такмичење. Онај који се поверио др Зецу био је увелико испредњачио у свом послу када је у реду за клање уочио старца, својим миром и спокојем толико је привукао његову пажњу да га је издвојио и преко реда довео пред себе и своје крваве руке.

Најпре му је заповедио да викне: „Живио Анте Павелић!“ Како је старац остао нем, запретио је да ће му ако не послуша откинути уво. Старац се оглушио и на ту претњу, а џелат је одржао реч, па запретио да ће му ако настави да ћути одсећи и друго уво. Сцена се понављала, на ред је дошао старчев нос, а потом и очи. Измасакриран старац је на даље претње, гласом с онога света, узвратио: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ На ту реч, већ избезумљен џелат га је докрајчио и одринуо у јаму. Али, како се пожалио, брзо после те речи приметио је да више није онај стари. Није могао да заборави ни ту реч, ни глас, ни лице старца који се, како је казао, а др Зец записао, звао Вукашин из Клепаца.

(Пре приче о Вукашину чуо сам и сведочење о јагњету које се дуго стојећи у реду за клање само издвојило из реда и дошло пред касапина приклањајући врат на трупину. Од тога се и касапин замислио и више га нико није могао дозвати. Помислио сам, да би и то јагње да је умело говорити рекло исто што и Вукашин из Клепаца. А и рекло је, само што га нико није чуо и разумео.)

Тако је, захваљујући ономе који ју је први чуо и није могао да је заборави и др Неду Зецу који ју је записао, неколико деценија пошто је изговорена угледала света реч: „Само ти, дијете, ради свој посао.“ Памтим како ме је реч Вукашина из Клепаца коснула чим сам на њу набасао у тексту Неда Зеца,објављеном у неугледном, шапирографисаном Зборнику скромног тиража. Гледао сам како су се људи хватали за ту реч, пратио сам њен брзи успон и каријеру, знам како је излазила на глас чим је кренула од уста до уста. Лако би било утврдити не само кад се први пут чула у послератном јавном животу већ и како је подизала из незнаног гроба оног који је изговорио и постепено постајала лозинка једног хришћанског народа и светиња његовог језика.

У живој успомени ми је дан када сам у порти манастира Ћелије ави Јустину Поповићу препричавао тек прочитано житије Вукашина из Клепаца и како је ава одмах препознао сличност Вукашинове речи са оном Јустина Филозофа коју је држао исписану на зиду своје ћелије: „Можете ме убити, али ми не можете наудити!“ Предложио сам му и он се одмах сагласио да је Вукашину из Клепаца место међу мученицима у „Житијима светих“, чији је последњи, дванаести том био пред уласком у штампу. Обећао сам да ћу му послати запис о Вукашину, али књига је изашла из штампе (1977) пре него што сам стигао да испуним обећање.

Оно што сам обећао тада, испуњава се тек сада – када су и Вукашин из Клепаца и ава Јустин Поповић прибројани у Календар светих Српске православне цркве, а ово слово стиже за неко будуће издање „Житија светих“ чији су ликови постали обојица. Свети Вукашин прибројан је у свете пре аве Јустина. Да сам онда испунио обећање и написао ове речи, не бих се сетио да ни за житије аве Јустина Поповића, можда, нема тачније, садржајније и прикладније речи од оне Вукашина из Клепаца: „Само ти, дијете, ради свој посао.“

О двехиљадитој години хришћанства уписан је Вукашин из Клепаца у свете српске мученике, а на икони новопросијаног светитеља нашла се његова реч: „Само ти, дијете, ради свој посао.“

Чуло се, потом, да је старац Вукашин пре рата живео у Сарајеву, да је рано отишао из свог села, да се презивао Мандрапа, да је то чувена и честита породица, да су и други његови сродници пострадали у Јасеновцу… али, зачудо, нисмо видели ни његову крштеницу, ни његову фотографију. Иконописац га је видео и олицетворио као бркатог сељака у белој кошуљи, с прслуком и херцеговачком завратом, а прве његове иконе видели смо у Тврдошу и Острогу, у цркви у Земуну и Хановеру. И лик му је општи, збирни и заједнички, какво му је и име. Нови нос, нове уши, нове очи, нови лик и ново име добио је тамо камо се запутио.

Кад ме је деведесетих година, док сам ишао у Житомислић и Пребиловце, пут навео на Клепце упитао сам за старца Вукашина, али нико од оних које сам заустављао и питао није о њему ништа знао. Најпре сам помислио да Вукашин, можда, и није био из Клепаца и да се није тако ни звао. Могуће да се звао Вукашин из Клепаца, а да није ни Вукашин, ни из Клепаца. Др Зец записао је оно име које му је поремећени џелат казао или како је запамтио да му је казао. А то је поуздано једино ако је један тачно запамтио, а други тачно записао. Али могуће омашке небитне су и не тичу се суштине. Могао је то бити Крсто из Вукосаваца, Рашко из Тепаца, Вуксан из Сланаца, Вукман из Карловаца. И сви су они могли бити – Вукашин из Клепаца. Вук је збирно име српског народа. Вукашин, Вујадин, Вукота, Вуксан, Вучета, Вукашин само су изведенице из нашег заједничког имена. Старац Вукашин је и Стари Вујадин који не одаје своје јатаке ни за ноге, ни за руке, ни за лажљиве очи.

Несумњиво је оно најважније – да је тај један, који јесте, ма ко био и ма како се звао, пре него што је пострадао на правди Бога – рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао.“ За остале појединости др Зец није се ни распитивао, па је име записано без презимена, онако како се именују светитељи.

Неспорна је само та реч која је пала на страшном месту, у одсудном часу, и добила космичке размере као дело једино могуће унутрашње слободе. И ма како се звао тај који је то изговорио, он је постојао, и постојаће док постоји онај који је из њега проговорио и језик на којем је та реч изговорена. Света је реч, а не човек. Реч је посветила онога који ју је изговорио, повезала и благословила његов живот и његову смрт. Биографија те речи једино је истинито житије тог светитеља.

Реч је света, и свето је оно што је рекла, и свет је онај који је изговорио, а ко је он био најбоље је знао онај чији је праобраз узео и који је из њега проговорио. Посветила је уста која су је изрекла и оног чија су то уста била. Да то није била реч Божја, не би била ни изговорена, ни запамћена, нити би прешла пут од Голготе до вечног живота.

Ава Јустин написао је да житија светих нису ништа друго до живот Исуса Христа који се овако или онако понавља у сваком светитељу. Међу онима који су тај живот поновили јесу Свети Јустин Поповић и Свети Вукашин из Клепаца. Вечна реч Божја живи и у наше време. Христову реч: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ изговорио је Свети Вукашин из Клепаца. У ствари, била је то посрбљена Христова молитва: „Опрости им Боже, јер не знају шта раде!“

Тако смо се још једном осведочили да постоји само једно житије и само једна реч, на почетку и на крају. Та реч јесте све, а вера у ту реч суштина је вере и кључ неба.

Реч у четири ока, без других сведока сем оног коме је речена, који ју је једини чуо и пренео лекару, опет у четири ока, не слутећи да ће је овај записати, а камоли докле ће сву тројицу та реч одвести. Реч незнаног јунака дошла је до нас из треће руке и стала међу најважније речи које су икад изговорене. Речена у лице сопственом убици није упућена само њему, ни само у своје име. Изговорена у логорској кланици обрела се у светим књигама, чула се са свих кровова и огласила на сва звона. Постала најдостојнија да се запише на споменику Незнаном јунаку и испише на свим заставама.

Када бисмо морали да се одлучимо за једну једину реч у коју је највише стало наше људске и националне судбине била би то несумњиво ова: „Само ти, дијете, ради свој посао.“

Оно што је досад остало неказано и никад није речено односи се на оног без кога не бисмо знали ни за ову реч, ни за овог светитеља. О њему не знамо ништа, осим оног што је сам засведочио, и његово питање још никад није ни поменуто, а камоли отворено. Као да смо од њега чули све што нам је заиста требало, па да о њему више ништа нема потребе ни да чујемо и не морамо да знамо, па ни о томе каква је била даља историја и крај џелата без којег не би било најважније речи српског језика. Ако је та реч довела до ореола онога који ју је изговорио, она није могла оставити без ичег и предати забораву оног коме је упућена, који ју је запамтио и пренео ономе који ју је записао.

Вукашин из Клепаца 2Ако џелат Жиле Фригановић и нема другог претходника сем онога који се обратио у покајаног разбојника можда би могао имати следбеника међу онима који још увек раде свој посао, а ћуте као заливени о ономе што су видели својим очима и чули својим ушима од својих жртава по неименованим и неизбројеним стратиштима, тамницама и мучионицама. Можда би о томе могли проговорити и при чистој свести, када их држава не би обавезивала да ћуте не скидајући са злочина ознаку државне тајне. Убица Жиле Фригановић сведочио је против себе и немамо разлога да му не верујемо. Помишљамо да претерује кад признаје колико је поклао, готово сумњамо да је могао заклати онолико колико се похвалио, не искључујемо ни могућност да је дрЗец погрешно навео његово име, а једино не сумњамо у то да је реч која му је речена могао измислити. Захваљујући сведочењу једног злочинца добили смо и свету реч и свеца. Та реч зауставила је и његове руке, окренула га на другу страну и учинила га другим човеком. На питање да ли је од ње пореметио или преумио, да ли га је распаметила или опаметила, лако је одговорити. Чим је ту реч могао да чује и она у њему могла да дозове неког другог, то показује да он упркос толиким злочинима није био до краја злочинац. Није био сасвим при себи и није се исповедио свештенику него психијатру – али се исповедио. Реч: „Само ти, дијете, ради свој посао“ нисмо чули ни од жртве, ни од крвника, него од лекара који срећом није чувао тајну. Није ли и Жиле Фригановић један од толиких који су убијали, а нису веровали да су убице. Није ли и он један од оних који нису хтели да умру као обични смртници, већ да учине нешто велико за свој народ, а испало је да му је било најпрече – да не буде човек. Веровао је да пут који је изабрао води у горње светове и под ловорове венце, а довео га је до психијатра.

Да су мислили да су убице зар би чак и снимали своје злочине у намери да их овековече и оставе будућим нараштајима, као доказе о својим заслугама и јуначким делима. Испоставило се да се више не зна ко је кога убио и да нема никог ко није овако или онако неког убио, и да није човек ко није способан да убије.

Ко год је убио – убица је и за то недело неће никад бити другог имена док је људи и – језика. Највећи злочини чињени су онда кад људи забораве како се зове то што чине. Кад сами себе слажу или их слаже неко други да ће се то у њиховом случају звати некако друкчије. Неко их је убедио да је једини начин да опстану ако онај други не преживи и не опстане. Држава им је поделила чинове и признања, понудила оправдања и дала шансу да испоље најниже нагоне и пориве.

Жиле Фригановић, ма како се звао и ма ко био, разочарао је џелате који су остали верни заклетви, а није примљен међу покајнике, остајући тако ни тамо, ни овамо.

Колико још има светитеља за које знају само њихови мучитељи. Виђају их у својим ноћним морама, али их не износе на видело и не показују нама. Колико је до дана данашњега оних који су само радили и раде свој посао, не дајући себи рачуна како се тај посао зове. И још верују да нису убице у часу кад сви виде да нису ништа друго. Уместо да их осоколи да посведоче и свој товар не носе на онај свет, власт их не ослобађа обавезе да чувају тајну и обавезује на ћутање.

Џелата више нема. Сви су невини и недужни. Причају нам о својим злочинима на телевизији и после мирно спавају.

Шта је друго учинио старац Вукашин из Клепаца речју: „Само ти, дијете, ради свој посао“, него подсетио свог убицу на то како се зове посао којим се он бави.

Можемо ли за тренутак себи допустити да замислимо како сада на небесима Жиле Фригановић слуша како му Свети Вукашин из Клепаца говори: „Ниси ти, дијете, радио свој посао, нити си то био ти. Радио си туђи, а не свој посао. Да је то био твој посао не би ни чуо оно што сам ти рекао. Зато си ме чуо и послушао. А кад си отишао и све испричао доктору, то си био ти и то је био твој посао. Зато си овамо и стигао и зато си овде добродошао!“

Косово је најскупља српска реч. А „Само ти, дијете, ради свој посао“ – најважнија српска реч.

Беседа на уручењу
Награде „Печат времена“
за књижевност

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *