Почетна / Свет / Отварање кавкаског фронта

Отварање кавкаског фронта

Нагорни КарабахЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Сукоб који је започео 2. априла далеко превазилази оквире Нагорно-Карабаха, јер се води борба за стратешко усмерење Азербејџана, а може прерасти у тотални рат на Кавказу у који би била увучена и Турска

Затегнути односи између Русије, Јужне Осетије и Абхазије с једне и Грузије с друге стране, могу бити узрок безбедносне кризе на јужном Кавказу, али је у овом тренутку много опаснији потенцијални сукоб већих размера између Јерменије и Азербејџана око Нагорно-Карабаха. Обе државе су, свака на свој начин, веома важне за Москву, па је посредовање делатност којом се Кремљ успешно бави већ две и по деценије. Свака дестабилизација на том подручју директно негативно утиче на Русију, па би прсти Турске у овом конфликту могли да буду једно од оруђа из специјалног арсенала Анкаре.

Претходне три реченице записали смо пре три месеца, почетком јануара ове године („Печат“ бр. 403), у тексту „Шта чека Русију у 2016“ – и нажалост били у праву. После 22 године релативног затишја и замрзнутог статуса, сукоб у Нагорно-Карабаху изненада је букнуо протеклог викенда. Тачан биланс жртава није познат, али је јасно да се мери десетинама погинулих са обе стране, укључујући и једно дете, уз исто толико рањених, међу којима су такође деца. И док су руски медији моментално прокључали извештавајући о овој теми – знајући колико је Карабах експлозиван терен за читаву централну Евроазију – западни новинари једва да су исцедили коју реченицу о овим догађајима.

[restrictedarea]

ДАН КОНАЧНОГ ОБРАЧУНА? Ако се зна да је у суботу у Нагорно-Карабаху погинуло више људи него у терористичким нападима у Паризу и Бриселу заједно, онда се на основу њихове реакције може посумњати не само у лицемерје већ можда и у скривене намере Запада. То би онда било најопасније. Ако Кавказ буде детонирао пуном снагом, биће то знак да је отпочео велики напад на Русију и црвени сигнал за Кремљ да се ближи дан коначног обрачуна. Они који би и на тренутак помислили да овај сценарио доноси било шта добро, требало би да се сете Хитлера. Његов крај је почео када је поглед усмерио на Кавказ.

Сукоб Јеревана и Бакуа око Нагорно-Карабаха, области насељене Јерменима коју Азербејџанци сматрају делом своје територије, почео је 1988. године. Тада су власти овог региона донеле одлуку о иступању из Азербејџанске ССР, али овај чин нису признали ни у Бакуу, ни у федералном центру у Москви. Уочи самог распада СССР-а у Нагорно-Карабаху је одржан референдум на коме су се његови житељи изјаснили за пуну независност од Азербејџана. У Бакуу су одбацили резултате референдума и отпочели борбена дејства у која се укључила Јерменија на страни Карабаха. После више од две године ратовања, конфликт је окончан примирјем и споразумом од 5. маја 1994, а његов епилог био је више од 25.000 погинулих и још толико рањених. Током самог сукоба, Москва није дозволила да Јереван и Степанакерт буду поражени, како не би била нарушена равнотежа на јужном Кавказу, али се није директно мешала у сукоб, трудећи се да посредује и одржава односе са обема зараћеним странама.

Епилог сукоба није био „вечни мир“, јер је Карабах де факто остао изван јурисдикције Азербејџана, али није добио ни међународно признање, нити је припојен Јерменији. Конфликт је замрзнут у тачки која више одговара Јеревану, јер има контролу над овим подручјем. Јерменија је од старта добила подршку Москве када је реч о испоруци наоружања, а у међувремену је Јереван учврстио статус једног од најближих руских савезника. Такође, за две деценије Карабах је изградио чврст одбрамбени систем према Азербејџану, са одликама стратешког, јер у Степанакерту тврде да поседују оружје већег домета, којим су способни да униште привредну инфраструктуру Азербејџана. Истовремено, Степанакерт упозорава Баку да ће у случају рата поцепати азербејџанску територију. То не изгледа сасвим нереално ако се има у виду да се Нагорно-Карабах географски налази прилично дубоко унутар Азербејџана, па Јермени имају могућност офанзиве практично на половини државне територије противника.

Са оваквим распоредом снага ушло се и у суботу, 2. април. Током ноћи почело је нагло заоштравање у Нагорно-Карабаху, баш у тренуцима док су Илхам Алијев и Серж Саргсјан, председници Азербејџана и Јерменије, боравили у Вашингтону, на Самиту о нуклеарној безбедности који је организовао Барак Обама. Уместо уобичајеног кошкања, конфликт је одмах ескалирао у ратна дејства већих размера, а две стране су оптужиле једна другу за изазивање насиља. Јерменско Министарство одбране саопштило је да су азербејџанске снаге, користећи тенкове, артиљерију и авијацију, покушале упад у дубину територије Карабаха, у намери да заузму тактичке позиције противника. Власти у карабахском главном граду Степанакерту тврде да су одбиле напад и поново овладале читавом територијом, а да су азербејџанске снаге имале велике губитке. Баку је саопштио да су јерменске снаге прве започеле нападе тешком артиљеријом и минобацачима, нарушивши примирје чак 127 пута те ноћи, на читавој линији разграничења сукобљених страна.

 

АНТИРУСКА АЛИЈАНСА ГУАМ Поузданих доказа о томе шта се заправо десило нема, нити је то од суштинске важности у овом тренутку. Ако се знају интереси и потенцијали регионалних и светских сила око овог региона и Кавказа у целини, онда се са приличном дозом сигурности може назрети шта се догађа у Карабаху. Хипотетички, може се претпоставити да су саопштења и Јеревана и Бакуа тачна, она се међусобно не искључују – да су азербејџанске снаге кренуле у продор и заузимање одређених позиција, а да су Јермени почели да гранатирају позиције непријатеља на широком фронту. Бар на Кавказу никад није било тешко потпалити фитиљ, а да при томе сви буду „у праву“.

Права мета, међутим, није ни Степенакерт, ни Јереван, већ Москва. Руси су претходних деценија успевали да држе ситуацију под контролом, градивши добре односе и са Јерменијом и са Азербејџаном. И док је Јерменија чланица Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), војног савеза на челу са Москвом, Азербејџан је још од 1997. међу оснивачима антируске алијансе под називом ГУАМ (Грузија, Украјина, Азербејџан, Молдавија), која, додуше, постоји углавном на папиру и фактички је до сада била прилично неделотворна, између осталог и зато што у Бакуу није било довољно воље за конфронтацију са Русима.

Међутим, датум отпочињања борбених дејстава од стране Азербејџана – 2. април – изазива језу и несумњиво представља скривену поруку Москви. Тог дана 1999. године, непосредно по отпочињању НАТО агресије на Југославију, Баку је напустио ОДКБ, заједно са Грузијом и Узбекистаном (који се такође прикључио ГУАМ-у после тога, али је одатле и иступио).

Тако је ситуација сада јасна: на исти дан, тачно 17 година након „забадања ножа у леђа“ Русији и изласка из јединог природног војног савеза на постсовјетском простору, ОДКБ-а, неко поново жели да реанимира ГУАМ. Ако се погледа састав чланова, јасно се види снажна антируска компонента ове франкенштајнске творевине. Делује као да су све коцкице сада сложене: Грузија (покровитељи САД и Турска), Украјина (покровитељи САД, Пољска и Литванија), Азербејџан (покровитељи САД и Турска) и Молдавија (покровитељи САД и Румунија).

„ЧЕТИРИ ВАТРЕ“ Очигледно, заједнички именитељ у свим овим комбинацијама је САД, као и НАТО у целини, који током две деценије нису штедели снагу да створе санитарни кордон око Русије, али је исто тако очигледно да се Москва постарала да неутралише ове претње и обезбеди да ниједна од ових држава не може формално да се прикључи западној војној алијанси. Наиме, свака од њих има бар по једно своје „Косово“: Грузија (Абхазија и Јужна Осетија), Украјина (Крим, ДНР и ЛНР), Азербејџан (Нагорно-Карабах), Молдавија (Придњестровље и Гагаузија). На свим овим територијама, изузев Гагаузије која за сада политички гравитира ка Москви, присутне су проруске или званичне руске војне снаге. А углавном и једне и друге.

Када је реч о Јерменији, потпуно је јасно да Русија неће допустити њен војни пораз, не само зато што је ова држава и формално чланица ОДКБ и Евроазијског економског савеза. Није случајно што су војне провокације баш сада започеле, након великих руских успеха у Сирији, и баш на овом месту. Ситуација је усложњена тиме што Јерменија и Русија немају заједничку границу, нити Јереван има излаз на море – ова држава окружена је Турском, Грузијом и Азербејџаном, али зато има мали, животно важан гранични коридор са Ираном, одакле може бити сигурно снабдевана из Русије. Москва је још раније изградила војну инфраструктуру и заједнички ПВО са Јерменијом, а од избијања руско-турске напетости прошлог новембра, све је то додатно ојачано. И док су интереси Анкаре и Бакуа у заоштравању кризе са Русијом на Кавказу под великим знаком питања, само је Вашингтон за то веома заинтересован – тиме, као минимум, повећава трошкове и степен ангажовања Москве, али и помера њен фокус са Сирије и Украјине.

Отварајући случај „панамских папира“, којима се жели подстаћи још већи одијум према Путину, јер се руски председник поново без икаквих доказа сумњичи за лоповлук, истовремено се отвара и „кавкаски фронт“. И све то у тренутку када су се лидери ГУАМ-а окупили у Вашингтону код Обаме, да „расправљају о нуклеарној безбедности“. Ово окупљање, рекло би се, има сасвим друге циљеве, а посебно је занимљиво да је у Карабаху почело да се пуца непосредно по окончању састанка азербејџанског председника Алијева са другим човеком САД Џозефом Бајденом. А сам Бајден је, да подсетимо, у медијима већ назван „вицекраљ Украјине“, као несумњиви господар Кијева.

Треба разумети и мотивацију председника Алијева, који већ дуго балансира између „четири ватре“, у држави где нису ретки они који сањају „велики Азербејџан“ са 45 милиона становника, државу која би прогутала пола Кавказа и део централне Азије. С друге стране, реалност је таква да се Баку, чија привреда у потпуности зависи од извоза нафте и гаса, нашао у огромним економским проблемима због колапса цене енергената на светском тржишту. Баку је приклештен између Турске (својим традиционалним заштитником, јер су Азербејџанци туркојезични народ и Анкара их доживљава као део „великог Турана“), Ирана (одакле прима огроман верски утицај – 85 одсто Азербејџанаца су муслимани шиити чији је центар у Ирану) и Русије, која је у последњих скоро 200 година владала овим подручјем. Није претерано рећи да је савремени Азербејџан руска творевина, укључујући и снажан цивилизацијски и културни утицај Москве, а економска и друга инфраструктура изграђена је управо у време СССР-а. У Русији живи и огромна азербејџанска дијаспора, која би могла да доживи крупне проблеме у случају сукоба Москве и Бакуа.

„Четврта ватра“, рекло би се, ипак у овом тренутку највише пече. То је САД. У покушају да очува стабилност у условима економске кризе и драстично смањених буџетских прихода, Алијев је свестан да мора некако да се нагоди са Вашингтоном. До сада је Алијев одолевао притисцима са Запада, градећи добре и пријатељске односе са Москвом, свестан да Русија има много полуга да му загорча, али и олакша живот. Међутим, последњих година и у мирном и просперитетном Азербејџану отворило се фамозно питање „демократије и људских слобода“, које у новонасталим околностима економске кризе може лако да искочи ван контроле. О томе је, на свој начин, у својој прогнози за други квартал 2016. недавно писала и америчка обавештајна корпорација „Стратфор“, и најавила да ће Азербејџан, покушавајући да сакрије тешку економску ситуацију унутар земље, поћи на заоштравање сукоба у Нагорно-Карабаху, уз напомену да борбена дејства ипак неће бити већих размера.

 

ОДЛУЧУЈЕ ПРИБРАНОСТ АЛИЈЕВА Ипак, „Стратфорову“ прогнозу, уз минималну дозу имагинације, требало би читати на следећи начин: Азербејџан, трудећи се да избегне активирање механизма „обојене револуције“, поћи ће Америци у сусрет и заоштрити сукоб ограничених размера у Карабаху – да би Вашингтон додатно појачао притисак на Москву, у склопу решавања важних глобалних питања. Истовремено, Вашингтон на тај начин раздваја Баку од Москве, а не треба заборавити да је руско-азербејџанско зближавање узело великог маха протеклих година. Између осталог, Русија је чак кренула да снабдева Алијева и наоружањем, а Баку је од прошле године, додуше опрезно, почео да раскида многе везе са ЕУ и САД и тражи ново место у руског регионалној архитектури. Све то сад може бити урушено.

Стиснут у америчка клешта, Алијев је сада коначно почео да попушта, о чему сведочи и његово помиловање 140 проамеричких активиста, раније ухапшених због подривачке делатности. Ако мисли да ће тако решити своје проблеме, Алијев чини велику грешку, јер ће на тај начин само повећати зависност од Вашингтона. Његове дилеме и проблеме добро разумеју у Москви и зато је реакција руских власти на заоштравање у Карабаху била веома опрезна и изнијансирана. У Кремљу знају да процес започет 2. априла далеко превазилази оквире Нагорно-Карабаха. Већ сада он поприма јасне обрисе борбе за будућност и стратешко усмерење Азербејџана као кључне земље у региону, а у неповољном развоју догађаја може прерасти у тотални рат на Кавказу, у који би била увучена и Турска. Од прибраности и снаге Алијева, али и спремности и спретности руског руководства, сада много тога зависи.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *