Otvaranje kavkaskog fronta

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Sukob koji je započeo 2. aprila daleko prevazilazi okvire Nagorno-Karabaha, jer se vodi borba za strateško usmerenje Azerbejdžana, a može prerasti u totalni rat na Kavkazu u koji bi bila uvučena i Turska

Zategnuti odnosi između Rusije, Južne Osetije i Abhazije s jedne i Gruzije s druge strane, mogu biti uzrok bezbednosne krize na južnom Kavkazu, ali je u ovom trenutku mnogo opasniji potencijalni sukob većih razmera između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha. Obe države su, svaka na svoj način, veoma važne za Moskvu, pa je posredovanje delatnost kojom se Kremlj uspešno bavi već dve i po decenije. Svaka destabilizacija na tom području direktno negativno utiče na Rusiju, pa bi prsti Turske u ovom konfliktu mogli da budu jedno od oruđa iz specijalnog arsenala Ankare.

Prethodne tri rečenice zapisali smo pre tri meseca, početkom januara ove godine („Pečat“ br. 403), u tekstu „Šta čeka Rusiju u 2016“ – i nažalost bili u pravu. Posle 22 godine relativnog zatišja i zamrznutog statusa, sukob u Nagorno-Karabahu iznenada je buknuo proteklog vikenda. Tačan bilans žrtava nije poznat, ali je jasno da se meri desetinama poginulih sa obe strane, uključujući i jedno dete, uz isto toliko ranjenih, među kojima su takođe deca. I dok su ruski mediji momentalno proključali izveštavajući o ovoj temi – znajući koliko je Karabah eksplozivan teren za čitavu centralnu Evroaziju – zapadni novinari jedva da su iscedili koju rečenicu o ovim događajima.

[restrictedarea]

DAN KONAČNOG OBRAČUNA? Ako se zna da je u subotu u Nagorno-Karabahu poginulo više ljudi nego u terorističkim napadima u Parizu i Briselu zajedno, onda se na osnovu njihove reakcije može posumnjati ne samo u licemerje već možda i u skrivene namere Zapada. To bi onda bilo najopasnije. Ako Kavkaz bude detonirao punom snagom, biće to znak da je otpočeo veliki napad na Rusiju i crveni signal za Kremlj da se bliži dan konačnog obračuna. Oni koji bi i na trenutak pomislili da ovaj scenario donosi bilo šta dobro, trebalo bi da se sete Hitlera. Njegov kraj je počeo kada je pogled usmerio na Kavkaz.

Sukob Jerevana i Bakua oko Nagorno-Karabaha, oblasti naseljene Jermenima koju Azerbejdžanci smatraju delom svoje teritorije, počeo je 1988. godine. Tada su vlasti ovog regiona donele odluku o istupanju iz Azerbejdžanske SSR, ali ovaj čin nisu priznali ni u Bakuu, ni u federalnom centru u Moskvi. Uoči samog raspada SSSR-a u Nagorno-Karabahu je održan referendum na kome su se njegovi žitelji izjasnili za punu nezavisnost od Azerbejdžana. U Bakuu su odbacili rezultate referenduma i otpočeli borbena dejstva u koja se uključila Jermenija na strani Karabaha. Posle više od dve godine ratovanja, konflikt je okončan primirjem i sporazumom od 5. maja 1994, a njegov epilog bio je više od 25.000 poginulih i još toliko ranjenih. Tokom samog sukoba, Moskva nije dozvolila da Jerevan i Stepanakert budu poraženi, kako ne bi bila narušena ravnoteža na južnom Kavkazu, ali se nije direktno mešala u sukob, trudeći se da posreduje i održava odnose sa obema zaraćenim stranama.

Epilog sukoba nije bio „večni mir“, jer je Karabah de fakto ostao izvan jurisdikcije Azerbejdžana, ali nije dobio ni međunarodno priznanje, niti je pripojen Jermeniji. Konflikt je zamrznut u tački koja više odgovara Jerevanu, jer ima kontrolu nad ovim područjem. Jermenija je od starta dobila podršku Moskve kada je reč o isporuci naoružanja, a u međuvremenu je Jerevan učvrstio status jednog od najbližih ruskih saveznika. Takođe, za dve decenije Karabah je izgradio čvrst odbrambeni sistem prema Azerbejdžanu, sa odlikama strateškog, jer u Stepanakertu tvrde da poseduju oružje većeg dometa, kojim su sposobni da unište privrednu infrastrukturu Azerbejdžana. Istovremeno, Stepanakert upozorava Baku da će u slučaju rata pocepati azerbejdžansku teritoriju. To ne izgleda sasvim nerealno ako se ima u vidu da se Nagorno-Karabah geografski nalazi prilično duboko unutar Azerbejdžana, pa Jermeni imaju mogućnost ofanzive praktično na polovini državne teritorije protivnika.

Sa ovakvim rasporedom snaga ušlo se i u subotu, 2. april. Tokom noći počelo je naglo zaoštravanje u Nagorno-Karabahu, baš u trenucima dok su Ilham Alijev i Serž Sargsjan, predsednici Azerbejdžana i Jermenije, boravili u Vašingtonu, na Samitu o nuklearnoj bezbednosti koji je organizovao Barak Obama. Umesto uobičajenog koškanja, konflikt je odmah eskalirao u ratna dejstva većih razmera, a dve strane su optužile jedna drugu za izazivanje nasilja. Jermensko Ministarstvo odbrane saopštilo je da su azerbejdžanske snage, koristeći tenkove, artiljeriju i avijaciju, pokušale upad u dubinu teritorije Karabaha, u nameri da zauzmu taktičke pozicije protivnika. Vlasti u karabahskom glavnom gradu Stepanakertu tvrde da su odbile napad i ponovo ovladale čitavom teritorijom, a da su azerbejdžanske snage imale velike gubitke. Baku je saopštio da su jermenske snage prve započele napade teškom artiljerijom i minobacačima, narušivši primirje čak 127 puta te noći, na čitavoj liniji razgraničenja sukobljenih strana.

 

ANTIRUSKA ALIJANSA GUAM Pouzdanih dokaza o tome šta se zapravo desilo nema, niti je to od suštinske važnosti u ovom trenutku. Ako se znaju interesi i potencijali regionalnih i svetskih sila oko ovog regiona i Kavkaza u celini, onda se sa priličnom dozom sigurnosti može nazreti šta se događa u Karabahu. Hipotetički, može se pretpostaviti da su saopštenja i Jerevana i Bakua tačna, ona se međusobno ne isključuju – da su azerbejdžanske snage krenule u prodor i zauzimanje određenih pozicija, a da su Jermeni počeli da granatiraju pozicije neprijatelja na širokom frontu. Bar na Kavkazu nikad nije bilo teško potpaliti fitilj, a da pri tome svi budu „u pravu“.

Prava meta, međutim, nije ni Stepenakert, ni Jerevan, već Moskva. Rusi su prethodnih decenija uspevali da drže situaciju pod kontrolom, gradivši dobre odnose i sa Jermenijom i sa Azerbejdžanom. I dok je Jermenija članica Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), vojnog saveza na čelu sa Moskvom, Azerbejdžan je još od 1997. među osnivačima antiruske alijanse pod nazivom GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan, Moldavija), koja, doduše, postoji uglavnom na papiru i faktički je do sada bila prilično nedelotvorna, između ostalog i zato što u Bakuu nije bilo dovoljno volje za konfrontaciju sa Rusima.

Međutim, datum otpočinjanja borbenih dejstava od strane Azerbejdžana – 2. april – izaziva jezu i nesumnjivo predstavlja skrivenu poruku Moskvi. Tog dana 1999. godine, neposredno po otpočinjanju NATO agresije na Jugoslaviju, Baku je napustio ODKB, zajedno sa Gruzijom i Uzbekistanom (koji se takođe priključio GUAM-u posle toga, ali je odatle i istupio).

Tako je situacija sada jasna: na isti dan, tačno 17 godina nakon „zabadanja noža u leđa“ Rusiji i izlaska iz jedinog prirodnog vojnog saveza na postsovjetskom prostoru, ODKB-a, neko ponovo želi da reanimira GUAM. Ako se pogleda sastav članova, jasno se vidi snažna antiruska komponenta ove frankenštajnske tvorevine. Deluje kao da su sve kockice sada složene: Gruzija (pokrovitelji SAD i Turska), Ukrajina (pokrovitelji SAD, Poljska i Litvanija), Azerbejdžan (pokrovitelji SAD i Turska) i Moldavija (pokrovitelji SAD i Rumunija).

„ČETIRI VATRE“ Očigledno, zajednički imenitelj u svim ovim kombinacijama je SAD, kao i NATO u celini, koji tokom dve decenije nisu štedeli snagu da stvore sanitarni kordon oko Rusije, ali je isto tako očigledno da se Moskva postarala da neutrališe ove pretnje i obezbedi da nijedna od ovih država ne može formalno da se priključi zapadnoj vojnoj alijansi. Naime, svaka od njih ima bar po jedno svoje „Kosovo“: Gruzija (Abhazija i Južna Osetija), Ukrajina (Krim, DNR i LNR), Azerbejdžan (Nagorno-Karabah), Moldavija (Pridnjestrovlje i Gagauzija). Na svim ovim teritorijama, izuzev Gagauzije koja za sada politički gravitira ka Moskvi, prisutne su proruske ili zvanične ruske vojne snage. A uglavnom i jedne i druge.

Kada je reč o Jermeniji, potpuno je jasno da Rusija neće dopustiti njen vojni poraz, ne samo zato što je ova država i formalno članica ODKB i Evroazijskog ekonomskog saveza. Nije slučajno što su vojne provokacije baš sada započele, nakon velikih ruskih uspeha u Siriji, i baš na ovom mestu. Situacija je usložnjena time što Jermenija i Rusija nemaju zajedničku granicu, niti Jerevan ima izlaz na more – ova država okružena je Turskom, Gruzijom i Azerbejdžanom, ali zato ima mali, životno važan granični koridor sa Iranom, odakle može biti sigurno snabdevana iz Rusije. Moskva je još ranije izgradila vojnu infrastrukturu i zajednički PVO sa Jermenijom, a od izbijanja rusko-turske napetosti prošlog novembra, sve je to dodatno ojačano. I dok su interesi Ankare i Bakua u zaoštravanju krize sa Rusijom na Kavkazu pod velikim znakom pitanja, samo je Vašington za to veoma zainteresovan – time, kao minimum, povećava troškove i stepen angažovanja Moskve, ali i pomera njen fokus sa Sirije i Ukrajine.

Otvarajući slučaj „panamskih papira“, kojima se želi podstaći još veći odijum prema Putinu, jer se ruski predsednik ponovo bez ikakvih dokaza sumnjiči za lopovluk, istovremeno se otvara i „kavkaski front“. I sve to u trenutku kada su se lideri GUAM-a okupili u Vašingtonu kod Obame, da „raspravljaju o nuklearnoj bezbednosti“. Ovo okupljanje, reklo bi se, ima sasvim druge ciljeve, a posebno je zanimljivo da je u Karabahu počelo da se puca neposredno po okončanju sastanka azerbejdžanskog predsednika Alijeva sa drugim čovekom SAD Džozefom Bajdenom. A sam Bajden je, da podsetimo, u medijima već nazvan „vicekralj Ukrajine“, kao nesumnjivi gospodar Kijeva.

Treba razumeti i motivaciju predsednika Alijeva, koji već dugo balansira između „četiri vatre“, u državi gde nisu retki oni koji sanjaju „veliki Azerbejdžan“ sa 45 miliona stanovnika, državu koja bi progutala pola Kavkaza i deo centralne Azije. S druge strane, realnost je takva da se Baku, čija privreda u potpunosti zavisi od izvoza nafte i gasa, našao u ogromnim ekonomskim problemima zbog kolapsa cene energenata na svetskom tržištu. Baku je priklešten između Turske (svojim tradicionalnim zaštitnikom, jer su Azerbejdžanci turkojezični narod i Ankara ih doživljava kao deo „velikog Turana“), Irana (odakle prima ogroman verski uticaj – 85 odsto Azerbejdžanaca su muslimani šiiti čiji je centar u Iranu) i Rusije, koja je u poslednjih skoro 200 godina vladala ovim područjem. Nije preterano reći da je savremeni Azerbejdžan ruska tvorevina, uključujući i snažan civilizacijski i kulturni uticaj Moskve, a ekonomska i druga infrastruktura izgrađena je upravo u vreme SSSR-a. U Rusiji živi i ogromna azerbejdžanska dijaspora, koja bi mogla da doživi krupne probleme u slučaju sukoba Moskve i Bakua.

„Četvrta vatra“, reklo bi se, ipak u ovom trenutku najviše peče. To je SAD. U pokušaju da očuva stabilnost u uslovima ekonomske krize i drastično smanjenih budžetskih prihoda, Alijev je svestan da mora nekako da se nagodi sa Vašingtonom. Do sada je Alijev odolevao pritiscima sa Zapada, gradeći dobre i prijateljske odnose sa Moskvom, svestan da Rusija ima mnogo poluga da mu zagorča, ali i olakša život. Međutim, poslednjih godina i u mirnom i prosperitetnom Azerbejdžanu otvorilo se famozno pitanje „demokratije i ljudskih sloboda“, koje u novonastalim okolnostima ekonomske krize može lako da iskoči van kontrole. O tome je, na svoj način, u svojoj prognozi za drugi kvartal 2016. nedavno pisala i američka obaveštajna korporacija „Stratfor“, i najavila da će Azerbejdžan, pokušavajući da sakrije tešku ekonomsku situaciju unutar zemlje, poći na zaoštravanje sukoba u Nagorno-Karabahu, uz napomenu da borbena dejstva ipak neće biti većih razmera.

 

ODLUČUJE PRIBRANOST ALIJEVA Ipak, „Stratforovu“ prognozu, uz minimalnu dozu imaginacije, trebalo bi čitati na sledeći način: Azerbejdžan, trudeći se da izbegne aktiviranje mehanizma „obojene revolucije“, poći će Americi u susret i zaoštriti sukob ograničenih razmera u Karabahu – da bi Vašington dodatno pojačao pritisak na Moskvu, u sklopu rešavanja važnih globalnih pitanja. Istovremeno, Vašington na taj način razdvaja Baku od Moskve, a ne treba zaboraviti da je rusko-azerbejdžansko zbližavanje uzelo velikog maha proteklih godina. Između ostalog, Rusija je čak krenula da snabdeva Alijeva i naoružanjem, a Baku je od prošle godine, doduše oprezno, počeo da raskida mnoge veze sa EU i SAD i traži novo mesto u ruskog regionalnoj arhitekturi. Sve to sad može biti urušeno.

Stisnut u američka klešta, Alijev je sada konačno počeo da popušta, o čemu svedoči i njegovo pomilovanje 140 proameričkih aktivista, ranije uhapšenih zbog podrivačke delatnosti. Ako misli da će tako rešiti svoje probleme, Alijev čini veliku grešku, jer će na taj način samo povećati zavisnost od Vašingtona. Njegove dileme i probleme dobro razumeju u Moskvi i zato je reakcija ruskih vlasti na zaoštravanje u Karabahu bila veoma oprezna i iznijansirana. U Kremlju znaju da proces započet 2. aprila daleko prevazilazi okvire Nagorno-Karabaha. Već sada on poprima jasne obrise borbe za budućnost i strateško usmerenje Azerbejdžana kao ključne zemlje u regionu, a u nepovoljnom razvoju događaja može prerasti u totalni rat na Kavkazu, u koji bi bila uvučena i Turska. Od pribranosti i snage Alijeva, ali i spremnosti i spretnosti ruskog rukovodstva, sada mnogo toga zavisi.

[/restrictedarea]