Почетна / Друштво / Моћ иницијативе

Моћ иницијативе

Marija ZaharovaДрагомир Анђелковић 

Русија упорно демонстрира геополитичку иницијативу која повећава њене и тако велике ресурсе за глобално надметање, те на Западу многе збуњује. Сада се она, са могућим последицама и по нас, испољила на турском, као и ЕУ крилу руске геополитике

Марија Захарова – званични „глас“ Министарства иностраних послова Руске Федерације – пре неки дан је изјавила да „сукоб Русије и Турске има привремени карактер“. Та изјава је привукла велику пажњу као могући наговештај нормализације односа на релацији Москва–Анкара. Упоредо, бивши француски председник, а садашњи утицајни опозициони лидер („Републиканци“) са добрим везама у Кремљу Никола Саркози устврдио је да је време да се ЕУ реформише увођењем Русије и Турске у нову, вишеслојну и проширену, верзију Уније. Колико је речено реално и какви се потенцијални геополитички трендови, за свет, али и нас, крију иза тога?

[restrictedarea]

КУЛМИНАЦИЈА КРИЗЕ Ако се на (гео)политику гледа наивно, уз постојање уверења да је у ширим оквирима дубинска и трајна хармонија међу народима и државама начелно могућа, при чему се такво стање ствари ставља као супротан пол „неприродним“ сукобима – онда је читава прича бесмислена. Неће Русија и Турска превазићи конфронтацију, нити ће се ЕУ променити. Ипак, све је много, много компликованије!

Обично се каже да су односи Русије и Турске у кризи откако је 24. новембра 2015. године турска авијација на граници са Сиријом оборила руски борбени авион који је дејствовао против терориста (спонзорисаних од Анкаре). Путин је то назвао ударцем Русији у леђа од стране турских помагача терориста. Затим је потписао указ о мерама за заштиту националне безбедности и специјалним економским мерама против Турске. Руске снаге у Сирији су добиле адекватно појачање и наређење да у случају нових турских провокација радикално одговоре. Свакако је то била кулминација кризе, али њу не треба поистоветити са бременитим геополитичким односима и перманентним кризним потенцијалима. Друго је у руско-турским односима постојало и пре првог.

Модерна Турска се на начин модификован у духу времена, на темељу вековних тежњи своје отоманске претходнице, руководи свеисламским, неоотоманским и пантурским мотивима (с тим што се они сада на креативан начин комбинују, док су се раније, углавном, у различитим периодима смењивали). Турска жели да буде ако не баш лидер, онда бар један од кључних фактора у исламском свету. Циљ јој је да има битну, а на неким просторима као што су БиХ, Албанија, Косово и Метохија, те делови Блиског истока, и доминантну улогу на територији некадашње Отоманске империје (без обзира када и колико су они били у њеном саставу). То се манифестује и кроз активно мешање Анкаре у разне, од политичких до економских, процесе у вези са руским Кримом и Северним Кавказом, и Русији блиском Републиком Абхазијом (коју Турска не признаје, али преко абхаске дијаспоре и на друге начине покушава да увуче у своју орбиту). Коначно, не да су утихнуле већ су и појачане тежње Турске да се што снажније позиционира у, по етничком пореклу, сродној Средњој Азији – некадашњем делу Руског царства и Совјетског Савеза, а данас важном сегменту руских интеграција на постсовјетском простору.

Erdogan vojska

ИНТЕРЕСНА ПРОТИВРЕЧНОСТ Из свега реченог јасно је да између Турске и Русије ни у сновима не може бити хармоније. Сувише су им противречни интереси. У једном раздобљу, средином и крајем прошле деценије, у Москви су биле распрострањене идеје да ће Турска, у жељи да се афирмише као велика сила и еманципује од САД, бити знатно мање агресивна тамо где јој се преклапају тежње са оним руским. У контексту тога биле су популарне идеје о унапређењу руско-турске геополитичке сарадње, између осталог и у нашем региону. Сматрало се да пошто је генерално интерес Турске да изађе из америчке сенке, она ће га пројектовати и на балканска подручја где има историјски утемељена упоришта. Што би Анкара била друга или трећа виолина међу босанскохерцеговачким муслиманима ако може да буде прва? У склопу те формуле ишло се до могућности да се угрози америчка превласт на Балкану тако што би, примера ради у БиХ, она софистицирано била поткопана усаглашеним утицајем руског фактора на Републику Српску, а турског на муслимански део те сложене државне заједнице.

Све то није било без основа, али политичка логика је поливалентна. Ствари су се ипак развијале другачије. Арапско пролеће је допринело усмеравању турске политике на начин који није најпогоднији за Москву. Коначно, али можда и прво по значају, Турска се показала и скоројевићком силом. Сувише су биле велике фрустрације Турске у прошлости да би деловала превасходно хладно и на дуги рок. Максималне резултате је пожелела одмах и покушала је да их помахнитало граби. То није могло да укључи политику континуиране еманципације од Вашингтона већ је у једном тренутку гурнуло Анкару у исфорсирану конфронтацију с Русијом. А интензитет тога је био додатно појачан лично-партијским интересима Ердогана и екипе. Када се на националну лакомисленост надовезала и њихова похлепа, ствари су отишле тамо где су сада.

Разуме се, оне нису добре за Русију, јер је добила још једног острашћеног непријатеља, а због ужареног сукоба са Турском трпи немалу геополитичку и економску штету која се надовезује на ону насталу због пада цене нафте и западних санкција. Но Турска је прошла много горе. Засигурно јој је пресела агресивност и дрскост према Русији. Има огромну материјалну штету која прети да потпуно сасече њен економски напредак. Уз то, када су скинуте рукавице, те је отпочела брутална размена удараца, ипак се показало да је Турска још мали играч у односу на Русију. А то није добро за турски спољнополитички престиж и унутрашњи национални понос. Са свим импликацијама које из тога настају за власт.

 

СВОЂЕЊЕ РАЧУНА Тако су наступиле околности када Кремљ може да пристане на постепено отопљавање односа. Демонстрирао је ко чак и у најближем окружењу Турске „коси а ко воду носи“. Сада може да почне да поступа по рачуноводственим принципима, настојећи да извлачи што већу корист, а минимизира штету. Руски престиж због тога неће трпети јер је Москва победила. Опет, Турска нема куд. Њена насушна потреба је да прими руску руку када јој она буде понуђена. А пре или касније биће.

Русија игра глобалну игру. Турска је само њен део. Кључни опонент Русије је Америка, а у таквом распореду снага приоритет руске политике остаје умањивање хомогености Запада. Зато је Русији важно да у ЕУ јачају снаге које нису спремне да ради прекоморских интереса жртвују своје земље, те ће у односу на Русију водити рационалну, а не идеолошки заслепљену политику. У светлу тога треба гледати и на односе Москве са Анкаром, као и Саркозијев предлог. Он подразумева усложњавање европске политике тако што би ЕУ била постепено трансформисана од америчке зоне утицаја у шире, условно речено, геополитичко акционарско друштво.

Уз концепт вишезонске ЕУ, у којој би на неки начин биле и Русија и Турска, а британски саботер (тотални амерички сателит) био померен из оквира зоне најснажнијих интеграција – бар делимична еманципација од Вашингтона постаје реална. Наравно, за сада само у теорији. Још ће проћи немало времена док идеје какве пласира Саркози постану шире прихваћене од стране креатора политика водећих земаља ЕУ. Ипак, ствари се полако крећу према томе. А европским земљама које су са много разлога уплашене сеобом народа са Блиског истока, у неком виду Турска постаје пожељнији партнер него што је била јуче. Ту се ради о вагању шта је већа несрећа, а ојачана сарадња са Анкаром делује као мања од брзе муслиманске поплаве. У таквом контексту Русија постаје двоструко корисна. И као својеврсна противтежа изнуђено потребна Турској, како би она што мање угрозила Европу, док јој на неком пољу помаже. И као сегмент и даље тињајуће староевропске (Немачка, Француска, Италија) жеље за ублажавањем америчке премоћи на просторима ЕУ.

Sarkozi

СТРПЉЕЊЕ И УПОРНОСТ Тако изгледа геополитичка аритметика чији су, наравно не неважан, али тек део руско-турски односи. Следствено, да будем експлицитан – Захарова је у праву, они ће се пре или касније у реалполитичким оквирима нормализовати. Али то је много лакше него да се оствари оно што је, свакако не без консултација са Москвом, пласирао Саркози. У европској кафани коју би хтео да реформише има много више моћних крчмара и њих неће били лако намирити. Но најважније је да Русија има иницијативу и на европском делу глобалне геополитичке шаховске табле. Стрпљењем и упорношћу, а она је за разлику од Турске сила са континуитетом, а не глобални скоројевић, пре или касније и ту ће наметнути по себе повољнија, предложена или донекле другачија, решења од садашњих. Поготово јер су она у интересу и већине Европљана.

На крају, да видимо где смо ми у тој целој причи. Србија је опкољена ЕУ и НАТО, и тешко из њиховог загрљаја лако може да изађе. Евроатлантски центри моћи су деценијама радили на томе да побољшају своју позицију код нас и у нашем окружењу, док смо ми разарали своју. Тако смо упали у замку из које је тешко изађи. Стога је руски, посредно исказани приступ, прекомпоновању ЕУ за нас такође више него користан. У Унији повезаној са Русијом, а вишезонски устројеној, наша позиција би била много боља него да бескрајно тежимо илузорним ЕУ интеграцијама или да оне за нас постану изгледне, али тако да наводно улазимо у клуб равноправних док заправо постајемо неоколонијална периферија препуштена милости и немилости Немачке и САД.

Ако Саркозијева иницијатива и остане сада без резултата (а скоро сигурно хоће), бар је јасно да се поново активира ЕУ вектор руске политике, те да он има немало присталица у самој Унији. То је за нас већ олакшавајућа околност, као што ће бити и нормализација односа Москве и Анкаре на начин који је резултат тока да је Русија тријумфовала. То што ће се показати да су Турској поткресана крила, манифестоваће се по нас повољно. Коначно, добро је што ће се и руско-турски односи градити на новим основама, без руских илузија да је са Анкаром могуће постићи нарочито много тога. Нама је боље спорије ослобађање од западне превласти него уместо ње јачање улоге Турске на Балкану. И НАТО ће пре или касније нестати, а турска опасност ће нам, гледано у вековним раздобљима, лебдети над главом!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *