Moć inicijative

Dragomir Anđelković 

Rusija uporno demonstrira geopolitičku inicijativu koja povećava njene i tako velike resurse za globalno nadmetanje, te na Zapadu mnoge zbunjuje. Sada se ona, sa mogućim posledicama i po nas, ispoljila na turskom, kao i EU krilu ruske geopolitike

Marija Zaharova – zvanični „glas“ Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije – pre neki dan je izjavila da „sukob Rusije i Turske ima privremeni karakter“. Ta izjava je privukla veliku pažnju kao mogući nagoveštaj normalizacije odnosa na relaciji Moskva–Ankara. Uporedo, bivši francuski predsednik, a sadašnji uticajni opozicioni lider („Republikanci“) sa dobrim vezama u Kremlju Nikola Sarkozi ustvrdio je da je vreme da se EU reformiše uvođenjem Rusije i Turske u novu, višeslojnu i proširenu, verziju Unije. Koliko je rečeno realno i kakvi se potencijalni geopolitički trendovi, za svet, ali i nas, kriju iza toga?

[restrictedarea]

KULMINACIJA KRIZE Ako se na (geo)politiku gleda naivno, uz postojanje uverenja da je u širim okvirima dubinska i trajna harmonija među narodima i državama načelno moguća, pri čemu se takvo stanje stvari stavlja kao suprotan pol „neprirodnim“ sukobima – onda je čitava priča besmislena. Neće Rusija i Turska prevazići konfrontaciju, niti će se EU promeniti. Ipak, sve je mnogo, mnogo komplikovanije!

Obično se kaže da su odnosi Rusije i Turske u krizi otkako je 24. novembra 2015. godine turska avijacija na granici sa Sirijom oborila ruski borbeni avion koji je dejstvovao protiv terorista (sponzorisanih od Ankare). Putin je to nazvao udarcem Rusiji u leđa od strane turskih pomagača terorista. Zatim je potpisao ukaz o merama za zaštitu nacionalne bezbednosti i specijalnim ekonomskim merama protiv Turske. Ruske snage u Siriji su dobile adekvatno pojačanje i naređenje da u slučaju novih turskih provokacija radikalno odgovore. Svakako je to bila kulminacija krize, ali nju ne treba poistovetiti sa bremenitim geopolitičkim odnosima i permanentnim kriznim potencijalima. Drugo je u rusko-turskim odnosima postojalo i pre prvog.

Moderna Turska se na način modifikovan u duhu vremena, na temelju vekovnih težnji svoje otomanske prethodnice, rukovodi sveislamskim, neootomanskim i panturskim motivima (s tim što se oni sada na kreativan način kombinuju, dok su se ranije, uglavnom, u različitim periodima smenjivali). Turska želi da bude ako ne baš lider, onda bar jedan od ključnih faktora u islamskom svetu. Cilj joj je da ima bitnu, a na nekim prostorima kao što su BiH, Albanija, Kosovo i Metohija, te delovi Bliskog istoka, i dominantnu ulogu na teritoriji nekadašnje Otomanske imperije (bez obzira kada i koliko su oni bili u njenom sastavu). To se manifestuje i kroz aktivno mešanje Ankare u razne, od političkih do ekonomskih, procese u vezi sa ruskim Krimom i Severnim Kavkazom, i Rusiji bliskom Republikom Abhazijom (koju Turska ne priznaje, ali preko abhaske dijaspore i na druge načine pokušava da uvuče u svoju orbitu). Konačno, ne da su utihnule već su i pojačane težnje Turske da se što snažnije pozicionira u, po etničkom poreklu, srodnoj Srednjoj Aziji – nekadašnjem delu Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza, a danas važnom segmentu ruskih integracija na postsovjetskom prostoru.

INTERESNA PROTIVREČNOST Iz svega rečenog jasno je da između Turske i Rusije ni u snovima ne može biti harmonije. Suviše su im protivrečni interesi. U jednom razdoblju, sredinom i krajem prošle decenije, u Moskvi su bile rasprostranjene ideje da će Turska, u želji da se afirmiše kao velika sila i emancipuje od SAD, biti znatno manje agresivna tamo gde joj se preklapaju težnje sa onim ruskim. U kontekstu toga bile su popularne ideje o unapređenju rusko-turske geopolitičke saradnje, između ostalog i u našem regionu. Smatralo se da pošto je generalno interes Turske da izađe iz američke senke, ona će ga projektovati i na balkanska područja gde ima istorijski utemeljena uporišta. Što bi Ankara bila druga ili treća violina među bosanskohercegovačkim muslimanima ako može da bude prva? U sklopu te formule išlo se do mogućnosti da se ugrozi američka prevlast na Balkanu tako što bi, primera radi u BiH, ona sofisticirano bila potkopana usaglašenim uticajem ruskog faktora na Republiku Srpsku, a turskog na muslimanski deo te složene državne zajednice.

Sve to nije bilo bez osnova, ali politička logika je polivalentna. Stvari su se ipak razvijale drugačije. Arapsko proleće je doprinelo usmeravanju turske politike na način koji nije najpogodniji za Moskvu. Konačno, ali možda i prvo po značaju, Turska se pokazala i skorojevićkom silom. Suviše su bile velike frustracije Turske u prošlosti da bi delovala prevashodno hladno i na dugi rok. Maksimalne rezultate je poželela odmah i pokušala je da ih pomahnitalo grabi. To nije moglo da uključi politiku kontinuirane emancipacije od Vašingtona već je u jednom trenutku gurnulo Ankaru u isforsiranu konfrontaciju s Rusijom. A intenzitet toga je bio dodatno pojačan lično-partijskim interesima Erdogana i ekipe. Kada se na nacionalnu lakomislenost nadovezala i njihova pohlepa, stvari su otišle tamo gde su sada.

Razume se, one nisu dobre za Rusiju, jer je dobila još jednog ostrašćenog neprijatelja, a zbog užarenog sukoba sa Turskom trpi nemalu geopolitičku i ekonomsku štetu koja se nadovezuje na onu nastalu zbog pada cene nafte i zapadnih sankcija. No Turska je prošla mnogo gore. Zasigurno joj je presela agresivnost i drskost prema Rusiji. Ima ogromnu materijalnu štetu koja preti da potpuno saseče njen ekonomski napredak. Uz to, kada su skinute rukavice, te je otpočela brutalna razmena udaraca, ipak se pokazalo da je Turska još mali igrač u odnosu na Rusiju. A to nije dobro za turski spoljnopolitički prestiž i unutrašnji nacionalni ponos. Sa svim implikacijama koje iz toga nastaju za vlast.

 

SVOĐENJE RAČUNA Tako su nastupile okolnosti kada Kremlj može da pristane na postepeno otopljavanje odnosa. Demonstrirao je ko čak i u najbližem okruženju Turske „kosi a ko vodu nosi“. Sada može da počne da postupa po računovodstvenim principima, nastojeći da izvlači što veću korist, a minimizira štetu. Ruski prestiž zbog toga neće trpeti jer je Moskva pobedila. Opet, Turska nema kud. Njena nasušna potreba je da primi rusku ruku kada joj ona bude ponuđena. A pre ili kasnije biće.

Rusija igra globalnu igru. Turska je samo njen deo. Ključni oponent Rusije je Amerika, a u takvom rasporedu snaga prioritet ruske politike ostaje umanjivanje homogenosti Zapada. Zato je Rusiji važno da u EU jačaju snage koje nisu spremne da radi prekomorskih interesa žrtvuju svoje zemlje, te će u odnosu na Rusiju voditi racionalnu, a ne ideološki zaslepljenu politiku. U svetlu toga treba gledati i na odnose Moskve sa Ankarom, kao i Sarkozijev predlog. On podrazumeva usložnjavanje evropske politike tako što bi EU bila postepeno transformisana od američke zone uticaja u šire, uslovno rečeno, geopolitičko akcionarsko društvo.

Uz koncept višezonske EU, u kojoj bi na neki način bile i Rusija i Turska, a britanski saboter (totalni američki satelit) bio pomeren iz okvira zone najsnažnijih integracija – bar delimična emancipacija od Vašingtona postaje realna. Naravno, za sada samo u teoriji. Još će proći nemalo vremena dok ideje kakve plasira Sarkozi postanu šire prihvaćene od strane kreatora politika vodećih zemalja EU. Ipak, stvari se polako kreću prema tome. A evropskim zemljama koje su sa mnogo razloga uplašene seobom naroda sa Bliskog istoka, u nekom vidu Turska postaje poželjniji partner nego što je bila juče. Tu se radi o vaganju šta je veća nesreća, a ojačana saradnja sa Ankarom deluje kao manja od brze muslimanske poplave. U takvom kontekstu Rusija postaje dvostruko korisna. I kao svojevrsna protivteža iznuđeno potrebna Turskoj, kako bi ona što manje ugrozila Evropu, dok joj na nekom polju pomaže. I kao segment i dalje tinjajuće staroevropske (Nemačka, Francuska, Italija) želje za ublažavanjem američke premoći na prostorima EU.

STRPLJENJE I UPORNOST Tako izgleda geopolitička aritmetika čiji su, naravno ne nevažan, ali tek deo rusko-turski odnosi. Sledstveno, da budem eksplicitan – Zaharova je u pravu, oni će se pre ili kasnije u realpolitičkim okvirima normalizovati. Ali to je mnogo lakše nego da se ostvari ono što je, svakako ne bez konsultacija sa Moskvom, plasirao Sarkozi. U evropskoj kafani koju bi hteo da reformiše ima mnogo više moćnih krčmara i njih neće bili lako namiriti. No najvažnije je da Rusija ima inicijativu i na evropskom delu globalne geopolitičke šahovske table. Strpljenjem i upornošću, a ona je za razliku od Turske sila sa kontinuitetom, a ne globalni skorojević, pre ili kasnije i tu će nametnuti po sebe povoljnija, predložena ili donekle drugačija, rešenja od sadašnjih. Pogotovo jer su ona u interesu i većine Evropljana.

Na kraju, da vidimo gde smo mi u toj celoj priči. Srbija je opkoljena EU i NATO, i teško iz njihovog zagrljaja lako može da izađe. Evroatlantski centri moći su decenijama radili na tome da poboljšaju svoju poziciju kod nas i u našem okruženju, dok smo mi razarali svoju. Tako smo upali u zamku iz koje je teško izađi. Stoga je ruski, posredno iskazani pristup, prekomponovanju EU za nas takođe više nego koristan. U Uniji povezanoj sa Rusijom, a višezonski ustrojenoj, naša pozicija bi bila mnogo bolja nego da beskrajno težimo iluzornim EU integracijama ili da one za nas postanu izgledne, ali tako da navodno ulazimo u klub ravnopravnih dok zapravo postajemo neokolonijalna periferija prepuštena milosti i nemilosti Nemačke i SAD.

Ako Sarkozijeva inicijativa i ostane sada bez rezultata (a skoro sigurno hoće), bar je jasno da se ponovo aktivira EU vektor ruske politike, te da on ima nemalo pristalica u samoj Uniji. To je za nas već olakšavajuća okolnost, kao što će biti i normalizacija odnosa Moskve i Ankare na način koji je rezultat toka da je Rusija trijumfovala. To što će se pokazati da su Turskoj potkresana krila, manifestovaće se po nas povoljno. Konačno, dobro je što će se i rusko-turski odnosi graditi na novim osnovama, bez ruskih iluzija da je sa Ankarom moguće postići naročito mnogo toga. Nama je bolje sporije oslobađanje od zapadne prevlasti nego umesto nje jačanje uloge Turske na Balkanu. I NATO će pre ili kasnije nestati, a turska opasnost će nam, gledano u vekovnim razdobljima, lebdeti nad glavom!

[/restrictedarea]