Последње упозорење Америци: Тајно оружје Ю-71

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Сценарио тоталног сукоба планира се у минутима, највише сатима, у његовом епицентру биће сајбер-војници, космичка и сателитска технологија, хиперсонично и онда нуклеарно оружје као крајње средство

И поред познатих економских тешкоћа, Русија наставља да испуњава план велике модернизације Оружаних снага, зацртан још 2010. године (после НАТО самита у Лисабону) за деценију унапред и вредан скоро 700 милијарди долара. Прошле седмице сумиран је учинак у производњи најмодернијег наоружања и опремања јединица у 2015. години, а рапорт Владимиру Путину поднели су највиши руководиоци руске војске и Министарства одбране. Главни и одговорни за модернизацију и војну индустрију, потпредседник Владе РФ Дмитриј Рогозин, саопштио је врховном команданту да је прошлогодишњи план испуњен са високих 97 одсто. Путин је похвалио овај резултат, као највиши у новијој историји Русије, али је са јасном дозом критике запитао – зашто план није испуњен стопроцентно? И затражио рад у три смене ако је неопходно.

ХИПЕРЗВУК ПРОБИЈЕН У протеклој години Оружане снаге РФ појачане су са 4.000 примерка најмодерније војне технике. Од тога, војне јединице су појачане са 152 противваздушна система, 400 комада артиљеријске и оклопне технике, 291 радиолокационом станицом, две мултифункционалне подморнице, 96 авиона и 81 хеликоптером, укључујући и посебну модификацију легендарног „Ми-8“, адаптираног за арктичке сурове услове експлоатације. Његов максимални домет са додатним резервоарима износи 1.400 километара, а појављивање овог „летећег аутобуса“, способног да обезбеди комфор и на температурама испод минус 50 степени Целзијуса, указује да Русија кује велике планове у региону Северног пола. Ако се у дело спроведе само део активности на Арктику, десетине хиљада километара руске обале Северног леденог океана може постати прави „извор живота“, са бројним новим поморским лукама и градовима.

Многи ће скептично завртети главом и рећи да је то научна фантастика. Међутим, до скора су то говорили и за могућност да Русија изгради хиперсонично оружје, где су Американци још недавно тврдили како „само што нису закорачили у нову еру“. Кремљ је ипак успео да убрза научна истраживања и први на свету је објавио да је решио војну загонетку 21. века! Када је Путин на форуму „Армија-2015“ најавио да ће ове године руска Ракетна војска стратешке намене (РВСН) бити попуњена са 40 нових интерконтиненталних ракета, многи нису обратили превише пажње на други део те исте његове реченице – „које ће бити у стању да пробијају све, чак и технички најсавршеније системе противракетне одбране (ПРО)“. Такође су многи заборавили и на то да су Путин и тадашњи председник Дмитриј Медведев децембра 2010. упутили упозорење Западу: или ћемо постићи обострано прихватљив споразум о ПРО или следи трка у наоружању. Русија напросто не може да дозволи да буде угрожен стратешки паритет.

И, после пет година, плодови њихових речи почињу да стижу. Ових дана, можда чак и превише стидљиво, у руским медијима је објављено да је „хиперзвук пробијен“! Руски научници успели су да пређу са оне стране границе која их је до сада раздвајала од квалитативно најсупериорнијег оружја које данашњи свет може да замисли. Ако су досадашње интерконтиненталне ракете постизале хиперсоничне брзине у завршној фази лета, њихова путања је ипак била балистичка и подлегала је законитостима које су биле релативно лак плен за израчунавање уз помоћ моћних компјутера данашњице. После тога, системи ПРО какве би Американци могли да имају већ после 2020. године (ракете СМ-3), могле би да пресрећу руске балистичке пројектиле.

ЕПОХАЛНИ НУКЛЕАРНИ УДАРАЦ Русија је успела да прекорачи ову „међу“ – управо тако се и преводи реч „рубеж“, како је име новом мобилном ракетном интерконтиненталном систему РС-26. Прави шок у Пентагону изазвала је најава да ће РС-26 „Рубеж“ бити опремљен јединственом технологијом која омогућава ракети да практично одмах по полетању пређе у маневришућу цикцак путању, што чини бесмисленим све покушаје да се прорачуна трајекторија њеног кретања. Када се томе дода да ракета поседује четири хиперсоничне бојеве главе, такође способне да маневришу и по висини и по курсу, јасно је да је Русија задала САД нуклеарни ударац од кога неће моћи да се одбрани у наредних бар 30 година.

Али шта је заправо РС-26 „Рубеж“? Његовим појављивањем заиста је пређена граница, некада сматрана далеком научном фантастиком. Упрошћено речено, СССР је нуклеарни паритет градио огромним нуклеарним ракетама шахтног базирања Р-36М из 80-их година, које су Американци називали „сатана“. Овај монструм од ракете био је толико велики да није постојала могућност да буде размештен на мобилним лансерима, као што су легендарни системи „Топољ“. Ракете Р-36М пробијале су америчке системе ПРО на тадашњем технолошком нивоу захваљујући томе што су поседовале по 10 независно вођених бојевих глава (свака до 750 килотона), а то је у том тренутку био највиши домет војнотехничке мисли. Међутим, и сама ракета и њене бојеве главе кретале су се по балистичким трајекторијама и са данашњим технолошким могућностима обарање таквих пројектила је могуће са великим степеном успешности.

Други велики недостатак ракета Р-36М био је тај што су биле шахтног базирања и теоретски су могле да буду пресретнуте у почетној фази лета, или чак уништене у својим лансирним рампама такозваним „првим разоружавајућим ударом“. Део тог проблема превазиђен је мобилним системима „Топољ“, а затим и „Топољ-М“ и тада је већ почело опрезно да се говори о орбиталним путањама пројектила. Ипак, њихов недостатак био је што су имале само једну бојеву главу, „појачану“ са 20 лажних мамаца. Ни то више није била довољна гаранција за „убијање“ америчког ПРО. Технолошка баријера пробијена је тек крајем 2010, када су руске Стратешке снаге почеле да се опремају мобилним ракетним системима нове генерације РС-24 „Јарс“ са више независно вођених бојевих глава, о којима је наш лист писао пре тачно шест година („Печат“ бр. 106). „Јарс“, у базичној верзији носи три бојеве главе до 300 килотона свака, има много веће способности у пробијању ПРО од дотадашњих сродних система „Топољ-М“ који су носили само по једну бојеву главу.

На праву револуцију чекало се више од пет година, када је рођен први систем заснован на потпуно новој филозофији – РС-26 „Рубеж“. Слично као и „Јарс“, који је мобилан и са три бојеве главе, „Рубеж“ их има четири и све оне се крећу брзинама већим од 9.000 километара на час (преко 2.500 метара у секунди). Али кључна разлика је што ове бојеве главе лете по трајекторији која се стално мења. Но ни то није све – права револуција је у томе што и сама ракета-носач (са бојевим главама укупне снаге 1,2 мегатона) више не лети по стриктно балистичкој трајекторији већ током лета стално мења путању. У овом тренутку, то је технологија којом не располажу ни Кинези, ни Американци. Зато противници Русије могу слободно да забораве на било какав ПРО, осим ако циљ није трошење новца само по себи, што у случају Вашингтона не треба искључити као могућност.

Нови систем управљања и навођења на циљ РС-26 ради по јединственом алгоритму, који омогућава избегавање антиракета и излазак на борбени курс са највишим степеном вероватноће погађања циља. Свака бојева глава има индивидуални систем који ствара апериодичне флуктуације брзине и правца, а оне спречавају њихово погађање у току лета. Овај алгоритам омогућава преживљавање бојеве главе чак и ако на њу буде упућено 35 најбржих перспективних антиракета, док поједини експерти тврде да може да надмудри и више од 50 скупоцених америчких СМ-3 пројектила. Значајна новина је и то што сама ракета поседује енергију да може да полети и изађе на борбени курс и кроз облак нуклеарне експлозије!

Циљ руских конструктора је, дакле, јасан: створити ракетни систем који може да преживи све, од удара нуклеарног пројектила, до кише антиракета. И да, на крају баладе, бар три од четири бојеве главе униште задате циљеве. Са оваквом технологијом, процењује се да само 10 ракета система „Рубеж“ могу да униште 80 одсто економског потенцијала САД. Имајући у виду да први „Рубежи“ ступају на бојево дежурство већ ове године, јасно је да ће Русија у скоријој будућности имати знатно више од 10 ракета. И то је оно на шта Путин и Медведев скоро читаву деценију упозоравају – никакав ПРО не може зауставити руске стратешке снаге, али зато може веома успешно руинирати америчко-руске односе.

Ако се пажљивије погледа, не треба искључити могућност да то и јесте нечији циљ у Вашингтону: градити слику страшног руског непријатеља, који само што није кренуо у инвазију, уз истовремено извлачење стотина милијарди долара америчких пореских обвезника за програме „ратова звезда“ и сличне глупости. Русија је са много мање новца, само настављајући рад на конзервираним, тајним совјетским истраживањима, произвела мач за који НАТО противници још дуго неће имати адекватан штит. Тако се још једном потврдила теза по којој су руске власти и у најтежим временима „капитулације“ 90-их година имале своју невидљиву агенду, по којој су кључне тајне биле сакривене далеко од домашаја америчких „пријатеља“.

ТЕХНОЛОШКА БАЈКА ТЕК ПОЧИЊЕ Међутим, ни то није све. Рекло би се да руска технолошка бајка тек сада почиње. „Рубеж“ означава прелазак на потпуно нову, пету генерацију нуклеарних ракета, али његова појава најављује неслућене могућности развоја технологије, пре свега војне. На пример, хиперсонично маневрисање постало је могуће захваљујући примени нових полимерних материјала и нове врсте погонског горива. И једно и друго још дуго ће остати најстроже чуване државне тајне Русије, јер чак ни најбољи домаћи и страни експерти немају појма о чему се ради.

Поготово се то односи на састав погонског енергента ракете РС-26, за коју се једино зна да користи чврсто гориво, као и све руске ракете новије генерације. У овом случају пак јасно је да се ради о сасвим новом производу. Карактеристике ове ракете су такве да би је било веома тешко пресрести, чак и да нема могућност хиперзвучног маневрисања. Јер главни квалитет било ког горива одређује се према количини енергије која се ослобађа сагоревањем јединице његове масе. Поред тога, од кључног значаја је стабилност процеса сагоревања, независно од температурних, барометарских и индикатора влажности спољашње средине. Унутар сваког од три степена РС-26 налазе се енергетски елементи чврстог горива на основи октогена, који омогућују стабилан лет пројектила на веома високим брзинама – то сведочи о потпуно новим могућностима овог горива по оба наведена критеријума. И то је све што је познато јавности о овом гориву.

 

АСИМЕТРИЧНИ ОДГОВОР За успех руских конструктора били су неопходни и скроз нови полимерски материјали изузетне чврстине, али смањене масе у односу на претходне генерације. Тако је постигнут велики резултат: маса „Рубежа“ је само 80 тона, у поређењу са 120 тона, колико је тежак „Јарс“, и ове цифре показују величину границе између два технолошка нивоа. При томе, снага нуклеарног пуњења остала је иста, или и већа од „Јарса“ (у зависности од броја бојевих глава). Американце највише забрињава домет РС-26 од 11.000 километара, што значи да покрива без проблема територију САД, али је способан да дејствује и на знатно мањим растојањима, на пример по циљевима у Европи – а уз то не потпада под дејство Споразума о ракетама средњег и малог домета из 1987. године! Захваљујући смањеној маси, ракете „Рубеж“ пролазе почетну фазу лета, „хватање залета“, за мање од пет минута, после чега постају неухватљиве. Земаљски радари НАТО у Европи за тако кратко време не могу ни да „ухвате“ старт ракете, а камоли да пошаљу пресретаче. Чак и када би то могли, маневрисање саме ракете онемогућило би и помисао да је изводљиво пресрести РС-26.

Ни ту није крај непријатним изненађењима „Рубежа“ за америчке експерте – они сматрају да се ради о највећој безбедносној претњи која се појавила у последње три деценије. Осим што драстично смањује време за реакцију ПРО, и што вишеструко повећава антиракетне капацитете неопходне за такав покушај, РС-26 одликује се и високом прецизношћу погађања све четири бојеве главе, захваљујући уграђеном систему космичке астрокорекције, која одређује положај према положају звезда на небу. Користећи сложене алгоритме маневрисања и промене правца и висине лета, то чини готово немогућим пресретање „Рубежа“, а скупоцену америчку технологију ПРО – практично бескорисном. Ово и јесте асиметрични одговор Русије на стварање америчког ПРО у Европи, о коме су Путин и Медведев годинама упозоравали „западне партнере“.

Истовремено са објављивањем покретања серијске производње „Рубежа“, појавили су се и нови подаци о другим хиперсоничним пројектима руских научника. Реч је, заправо, о финализирању читаве палете производа, што ће на крају означити да је Русија у потпуности овладала технологијом која већ скоро читав век распаљује машту стручњака широм света – почев од немачке војне индустрије под Хитлером, где су се најпре појавиле ове визије, па до Американаца, Кинеза и Руса данас. Ради се о покушају стварања потпуно управљивих хиперзвучних летелица. А пре свега о крстарећим ракетама, односно авионима који могу да изводе рутинске суборбиталне летове на висинама преко 100 километара, при брзинама већим од 8 или 9 маха. То значи да теоретски могу да облете око Екватора за нешто више од три сата.

Руси сада са опрезом, али нескривеним оптимизмом, саопштавају о својим успесима на овом, најважнијем пољу. Тако је генерални директор Корпорације „Тактичко ракетно наоружање“ (КТРВ) Борис Обносов индиректно потврдио медијима да раде на још увек мистериозном пројекту „Објекат 4202“. Обносов није желео „ни реч“ да каже о самом пројекту, али је напоменуо да је за стварање таквог оружја неопходан „системски рад, који се води у овом правцу“. „О ’хиперзвуку’ све добро знате из медија. Тиме се баве Кина, Индија, Француска, САД и наравно Русија. У том смислу ми поседујемо не тако мало историјско искуство“, остао је загонетан шеф КТРВ, али је очигледно мислио на совјетски пројекат „Х-90“ с краја 80-их година, сматран претечом „Објекта 4202“, односно пројекта „Ю-71“ (Ју-71).

 

КОЛИКО МИНУТА ДО – ВАШИНГТОНА! Ако неће да причају Руси, хоће Американци. Први озбиљан сигнал о руском напретку на овом пољу послао је амерички „The Washington Free Beacon (WFB)“, позивајући се на извештај британског издања „Jane’s Intelligence Review“, о томе да је Русија из Домбаровског позиционог рејона у Оренбуршкој области извела лансирање апарата „Ю-71“ у Земљину орбиту, који је тамо избачен интерконтиненталном ракетом УР-100Н. Ова информација одговара раније изнетим подацима о томе да Русија активно врши испитивања хиперсоничних апарата још од 2009. године. Према овим наводима, циљ супертајног програма „4202“ јесте овладавање потпуно новим ударним наоружањем, које ће значајно увећати моћ руске Ракетне војске стратешке намене (РВСН). Комплексан задатак пред конструкторима је да „Ю-71“, који би летео брзином преко 3.500 метара у секунди (више од 11.000 километара, односно 7.000 миља на сат), буде могуће опремати како конвенционалним, тако и нуклеарним бојевим главама. И да такав апарат, при брзинама већим од 9 маха може, као и РС-26, да маневрише и по курсу и по висини, чиме би био апсолутно неухватљив за било какав ПРО.

Како би било потпуно јасно о чему се ради, треба напоменути да чувене америчке „Томахавк“ крстареће ракете лете брзином од 890 километара на час, што значи 12 пута спорије од онога што се жели постићи са „Ю-71“. Поређења ради, према неким доступним подацима, руске крстареће ракете „Калибар“, недавно демонстриране у сиријском рату, развијају брзину између 1.000 и 3.500 км/ч, што их и даље оставља у „суперсоничној зони“, јер је за прелазак у „хиперзвук“ неопходно постићи бар 4.000 км/ч. Други циљ постављен пред „Ю-71“ јесте да ови летећи апарати имају високу прецизност и променљиву трајекторију, која се може кориговати све време лета. Савремени ПВО и ПРО системи практично не могу да „ухвате“ било шта што лети преко 2.500 километара на час, док се Американци надају да би после 2020. године могли да имају антиракете способне да раде и при брзинама 7.000–9.000 км/ч, али је то и даље у сфери теорије и експеримената. Ипак, „Ю-71“ остао би недостижан чак и у том случају, јер не само што развија већу брзину већ и зато што СМ-3 може да „лови“ хиперсоничне објекте само са балистичким, али не и са променљивим крстарећим путањама.

Војни аналитичари сматрају да је руска наменска индустрија, а пре свих КТРВ, већ овладала хиперсоничним брзинама до 5.000 километара на час, али да између 7.000 и 10.000 км/ч и даље постоје извесни проблеми са моторима који покрећу такве летелице. „Тражимо решења и она се појављују. Напредујемо с тим у вези“, опет је недоречен био Обносов, али је руски Централни институт авионске мотороградње још прошле године на авиокосмичкој изложби „МАКС 2015“ представио хиперсонични мотор који може да „потера“ до 9.000 км/ч! Западни извори наводе да је Русија до сада обавила четири пробе апарата „Ю-71“, и то: децембра 2011, септембра 2013, и још по један пробни лет 2014. и 2015. године.

Претпоставља се да ће технологија са „Ю-71“ бити примењена на још два крунска војна пројекта. Први је дуго најављивани нови стратешки бомбардер дугог домета „ПАК-ДА“, о којем нема јасних података, иако се поуздано зна да се на њему већ годинама ради. Други је пројекат нове интерконтиненталне балистичке ракете шахтног базирања „Сармат“, која треба да замени застареле Р-36М и постане нови „руски монструм“. Осим тога, западни војни експерти предвиђају да ће Русија до 2025. имати до 24 хиперсоничне летелице у својој 13. ракетној дивизији РВСН у Оренбуршкој области, односно у Домбаровском позиционом рејону. Одатле до Вашингтона „Ю-71“ долеће за нешто више од 45, до Њујорка за 40, а до Лондона за 20 минута.

Ове машине, опремљене системом радиоелектронске борбе, моћи ће буквално за петнаестак минута да прелете читаву територију САД и избаце из строја све радаре на свом путу – што је технологија коју је Русија већ демонстрирала у Црном мору, у Сирији и на другим местима. Јасно је да ове летелице садашња америчка технологија неће моћи ни да уочи, а камоли да обори. Даље, Русија развија и хиперсоничне крстареће ракете које до циља лете на веома малим висинама, а то још више отежава рад ПРО система против њих. Оне чак не морају ни да носе нуклеарне главе: непријатељске објекте, укључујући и ракетне шахте, разбијаће у прах ужасном кинетичком енергијом која се развија при таквим брзинама, појачаном „обичним“ експлозивом. У комбинацији са свим наведеним проблемима у супротстављању овим пројектилима, јавља се још један – (не)могућност маневрисања НАТО антиракета при екстремним убрзањима, односно преоптерећењима.

Из свега наведеног може се извући закључак да озбиљне војне нације, које поседују пун државни суверенитет, не размишљају више о ратовима будућности као о сукобима тенкова, топова и пешадије. Ове методе предвиђене су за мање театре борбених дејстава, локалне конфликте и антитерористичке операције. Сценарио тоталног сукоба разматра се у временским оквирима који се изражавају минутима, највише сатима. У његовом епицентру биће сајбер-војници, космичка и сателитска технологија, хиперсонично и, наравно, нуклеарно оружје као крајње средство. Можда то све изгледа као научна фантастика, али ко је пре сто година могао да сања о лету преко Атлантика или аутомобилима који се крећу брзинама већим од 300 км/ч? Или о бомбама које за сат времена прелете континент и сруше читав град? А данас чак и деца све то добро знају. И можда бисмо и ми данас на хиперсоничне ратове могли да гледамо као на обрачун џедаја на планети Татуин да није нечега што је од марта 2016. године готово изненада постало реалност – РС-26 „Рубеж“. Граница је пређена, Русија је упутила последње упозорење Америци.