Poslednje upozorenje Americi: Tajno oružje Ю-71

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Scenario totalnog sukoba planira se u minutima, najviše satima, u njegovom epicentru biće sajber-vojnici, kosmička i satelitska tehnologija, hipersonično i onda nuklearno oružje kao krajnje sredstvo

I pored poznatih ekonomskih teškoća, Rusija nastavlja da ispunjava plan velike modernizacije Oružanih snaga, zacrtan još 2010. godine (posle NATO samita u Lisabonu) za deceniju unapred i vredan skoro 700 milijardi dolara. Prošle sedmice sumiran je učinak u proizvodnji najmodernijeg naoružanja i opremanja jedinica u 2015. godini, a raport Vladimiru Putinu podneli su najviši rukovodioci ruske vojske i Ministarstva odbrane. Glavni i odgovorni za modernizaciju i vojnu industriju, potpredsednik Vlade RF Dmitrij Rogozin, saopštio je vrhovnom komandantu da je prošlogodišnji plan ispunjen sa visokih 97 odsto. Putin je pohvalio ovaj rezultat, kao najviši u novijoj istoriji Rusije, ali je sa jasnom dozom kritike zapitao – zašto plan nije ispunjen stoprocentno? I zatražio rad u tri smene ako je neophodno.

HIPERZVUK PROBIJEN U protekloj godini Oružane snage RF pojačane su sa 4.000 primerka najmodernije vojne tehnike. Od toga, vojne jedinice su pojačane sa 152 protivvazdušna sistema, 400 komada artiljerijske i oklopne tehnike, 291 radiolokacionom stanicom, dve multifunkcionalne podmornice, 96 aviona i 81 helikopterom, uključujući i posebnu modifikaciju legendarnog „Mi-8“, adaptiranog za arktičke surove uslove eksploatacije. Njegov maksimalni domet sa dodatnim rezervoarima iznosi 1.400 kilometara, a pojavljivanje ovog „letećeg autobusa“, sposobnog da obezbedi komfor i na temperaturama ispod minus 50 stepeni Celzijusa, ukazuje da Rusija kuje velike planove u regionu Severnog pola. Ako se u delo sprovede samo deo aktivnosti na Arktiku, desetine hiljada kilometara ruske obale Severnog ledenog okeana može postati pravi „izvor života“, sa brojnim novim pomorskim lukama i gradovima.

Mnogi će skeptično zavrteti glavom i reći da je to naučna fantastika. Međutim, do skora su to govorili i za mogućnost da Rusija izgradi hipersonično oružje, gde su Amerikanci još nedavno tvrdili kako „samo što nisu zakoračili u novu eru“. Kremlj je ipak uspeo da ubrza naučna istraživanja i prvi na svetu je objavio da je rešio vojnu zagonetku 21. veka! Kada je Putin na forumu „Armija-2015“ najavio da će ove godine ruska Raketna vojska strateške namene (RVSN) biti popunjena sa 40 novih interkontinentalnih raketa, mnogi nisu obratili previše pažnje na drugi deo te iste njegove rečenice – „koje će biti u stanju da probijaju sve, čak i tehnički najsavršenije sisteme protivraketne odbrane (PRO)“. Takođe su mnogi zaboravili i na to da su Putin i tadašnji predsednik Dmitrij Medvedev decembra 2010. uputili upozorenje Zapadu: ili ćemo postići obostrano prihvatljiv sporazum o PRO ili sledi trka u naoružanju. Rusija naprosto ne može da dozvoli da bude ugrožen strateški paritet.

I, posle pet godina, plodovi njihovih reči počinju da stižu. Ovih dana, možda čak i previše stidljivo, u ruskim medijima je objavljeno da je „hiperzvuk probijen“! Ruski naučnici uspeli su da pređu sa one strane granice koja ih je do sada razdvajala od kvalitativno najsuperiornijeg oružja koje današnji svet može da zamisli. Ako su dosadašnje interkontinentalne rakete postizale hipersonične brzine u završnoj fazi leta, njihova putanja je ipak bila balistička i podlegala je zakonitostima koje su bile relativno lak plen za izračunavanje uz pomoć moćnih kompjutera današnjice. Posle toga, sistemi PRO kakve bi Amerikanci mogli da imaju već posle 2020. godine (rakete SM-3), mogle bi da presreću ruske balističke projektile.

EPOHALNI NUKLEARNI UDARAC Rusija je uspela da prekorači ovu „među“ – upravo tako se i prevodi reč „rubež“, kako je ime novom mobilnom raketnom interkontinentalnom sistemu RS-26. Pravi šok u Pentagonu izazvala je najava da će RS-26 „Rubež“ biti opremljen jedinstvenom tehnologijom koja omogućava raketi da praktično odmah po poletanju pređe u manevrišuću cikcak putanju, što čini besmislenim sve pokušaje da se proračuna trajektorija njenog kretanja. Kada se tome doda da raketa poseduje četiri hipersonične bojeve glave, takođe sposobne da manevrišu i po visini i po kursu, jasno je da je Rusija zadala SAD nuklearni udarac od koga neće moći da se odbrani u narednih bar 30 godina.

Ali šta je zapravo RS-26 „Rubež“? Njegovim pojavljivanjem zaista je pređena granica, nekada smatrana dalekom naučnom fantastikom. Uprošćeno rečeno, SSSR je nuklearni paritet gradio ogromnim nuklearnim raketama šahtnog baziranja R-36M iz 80-ih godina, koje su Amerikanci nazivali „satana“. Ovaj monstrum od rakete bio je toliko veliki da nije postojala mogućnost da bude razmešten na mobilnim lanserima, kao što su legendarni sistemi „Topolj“. Rakete R-36M probijale su američke sisteme PRO na tadašnjem tehnološkom nivou zahvaljujući tome što su posedovale po 10 nezavisno vođenih bojevih glava (svaka do 750 kilotona), a to je u tom trenutku bio najviši domet vojnotehničke misli. Međutim, i sama raketa i njene bojeve glave kretale su se po balističkim trajektorijama i sa današnjim tehnološkim mogućnostima obaranje takvih projektila je moguće sa velikim stepenom uspešnosti.

Drugi veliki nedostatak raketa R-36M bio je taj što su bile šahtnog baziranja i teoretski su mogle da budu presretnute u početnoj fazi leta, ili čak uništene u svojim lansirnim rampama takozvanim „prvim razoružavajućim udarom“. Deo tog problema prevaziđen je mobilnim sistemima „Topolj“, a zatim i „Topolj-M“ i tada je već počelo oprezno da se govori o orbitalnim putanjama projektila. Ipak, njihov nedostatak bio je što su imale samo jednu bojevu glavu, „pojačanu“ sa 20 lažnih mamaca. Ni to više nije bila dovoljna garancija za „ubijanje“ američkog PRO. Tehnološka barijera probijena je tek krajem 2010, kada su ruske Strateške snage počele da se opremaju mobilnim raketnim sistemima nove generacije RS-24 „Jars“ sa više nezavisno vođenih bojevih glava, o kojima je naš list pisao pre tačno šest godina („Pečat“ br. 106). „Jars“, u bazičnoj verziji nosi tri bojeve glave do 300 kilotona svaka, ima mnogo veće sposobnosti u probijanju PRO od dotadašnjih srodnih sistema „Topolj-M“ koji su nosili samo po jednu bojevu glavu.

Na pravu revoluciju čekalo se više od pet godina, kada je rođen prvi sistem zasnovan na potpuno novoj filozofiji – RS-26 „Rubež“. Slično kao i „Jars“, koji je mobilan i sa tri bojeve glave, „Rubež“ ih ima četiri i sve one se kreću brzinama većim od 9.000 kilometara na čas (preko 2.500 metara u sekundi). Ali ključna razlika je što ove bojeve glave lete po trajektoriji koja se stalno menja. No ni to nije sve – prava revolucija je u tome što i sama raketa-nosač (sa bojevim glavama ukupne snage 1,2 megatona) više ne leti po striktno balističkoj trajektoriji već tokom leta stalno menja putanju. U ovom trenutku, to je tehnologija kojom ne raspolažu ni Kinezi, ni Amerikanci. Zato protivnici Rusije mogu slobodno da zaborave na bilo kakav PRO, osim ako cilj nije trošenje novca samo po sebi, što u slučaju Vašingtona ne treba isključiti kao mogućnost.

Novi sistem upravljanja i navođenja na cilj RS-26 radi po jedinstvenom algoritmu, koji omogućava izbegavanje antiraketa i izlazak na borbeni kurs sa najvišim stepenom verovatnoće pogađanja cilja. Svaka bojeva glava ima individualni sistem koji stvara aperiodične fluktuacije brzine i pravca, a one sprečavaju njihovo pogađanje u toku leta. Ovaj algoritam omogućava preživljavanje bojeve glave čak i ako na nju bude upućeno 35 najbržih perspektivnih antiraketa, dok pojedini eksperti tvrde da može da nadmudri i više od 50 skupocenih američkih SM-3 projektila. Značajna novina je i to što sama raketa poseduje energiju da može da poleti i izađe na borbeni kurs i kroz oblak nuklearne eksplozije!

Cilj ruskih konstruktora je, dakle, jasan: stvoriti raketni sistem koji može da preživi sve, od udara nuklearnog projektila, do kiše antiraketa. I da, na kraju balade, bar tri od četiri bojeve glave unište zadate ciljeve. Sa ovakvom tehnologijom, procenjuje se da samo 10 raketa sistema „Rubež“ mogu da unište 80 odsto ekonomskog potencijala SAD. Imajući u vidu da prvi „Rubeži“ stupaju na bojevo dežurstvo već ove godine, jasno je da će Rusija u skorijoj budućnosti imati znatno više od 10 raketa. I to je ono na šta Putin i Medvedev skoro čitavu deceniju upozoravaju – nikakav PRO ne može zaustaviti ruske strateške snage, ali zato može veoma uspešno ruinirati američko-ruske odnose.

Ako se pažljivije pogleda, ne treba isključiti mogućnost da to i jeste nečiji cilj u Vašingtonu: graditi sliku strašnog ruskog neprijatelja, koji samo što nije krenuo u invaziju, uz istovremeno izvlačenje stotina milijardi dolara američkih poreskih obveznika za programe „ratova zvezda“ i slične gluposti. Rusija je sa mnogo manje novca, samo nastavljajući rad na konzerviranim, tajnim sovjetskim istraživanjima, proizvela mač za koji NATO protivnici još dugo neće imati adekvatan štit. Tako se još jednom potvrdila teza po kojoj su ruske vlasti i u najtežim vremenima „kapitulacije“ 90-ih godina imale svoju nevidljivu agendu, po kojoj su ključne tajne bile sakrivene daleko od domašaja američkih „prijatelja“.

TEHNOLOŠKA BAJKA TEK POČINJE Međutim, ni to nije sve. Reklo bi se da ruska tehnološka bajka tek sada počinje. „Rubež“ označava prelazak na potpuno novu, petu generaciju nuklearnih raketa, ali njegova pojava najavljuje neslućene mogućnosti razvoja tehnologije, pre svega vojne. Na primer, hipersonično manevrisanje postalo je moguće zahvaljujući primeni novih polimernih materijala i nove vrste pogonskog goriva. I jedno i drugo još dugo će ostati najstrože čuvane državne tajne Rusije, jer čak ni najbolji domaći i strani eksperti nemaju pojma o čemu se radi.

Pogotovo se to odnosi na sastav pogonskog energenta rakete RS-26, za koju se jedino zna da koristi čvrsto gorivo, kao i sve ruske rakete novije generacije. U ovom slučaju pak jasno je da se radi o sasvim novom proizvodu. Karakteristike ove rakete su takve da bi je bilo veoma teško presresti, čak i da nema mogućnost hiperzvučnog manevrisanja. Jer glavni kvalitet bilo kog goriva određuje se prema količini energije koja se oslobađa sagorevanjem jedinice njegove mase. Pored toga, od ključnog značaja je stabilnost procesa sagorevanja, nezavisno od temperaturnih, barometarskih i indikatora vlažnosti spoljašnje sredine. Unutar svakog od tri stepena RS-26 nalaze se energetski elementi čvrstog goriva na osnovi oktogena, koji omogućuju stabilan let projektila na veoma visokim brzinama – to svedoči o potpuno novim mogućnostima ovog goriva po oba navedena kriterijuma. I to je sve što je poznato javnosti o ovom gorivu.

 

ASIMETRIČNI ODGOVOR Za uspeh ruskih konstruktora bili su neophodni i skroz novi polimerski materijali izuzetne čvrstine, ali smanjene mase u odnosu na prethodne generacije. Tako je postignut veliki rezultat: masa „Rubeža“ je samo 80 tona, u poređenju sa 120 tona, koliko je težak „Jars“, i ove cifre pokazuju veličinu granice između dva tehnološka nivoa. Pri tome, snaga nuklearnog punjenja ostala je ista, ili i veća od „Jarsa“ (u zavisnosti od broja bojevih glava). Amerikance najviše zabrinjava domet RS-26 od 11.000 kilometara, što znači da pokriva bez problema teritoriju SAD, ali je sposoban da dejstvuje i na znatno manjim rastojanjima, na primer po ciljevima u Evropi – a uz to ne potpada pod dejstvo Sporazuma o raketama srednjeg i malog dometa iz 1987. godine! Zahvaljujući smanjenoj masi, rakete „Rubež“ prolaze početnu fazu leta, „hvatanje zaleta“, za manje od pet minuta, posle čega postaju neuhvatljive. Zemaljski radari NATO u Evropi za tako kratko vreme ne mogu ni da „uhvate“ start rakete, a kamoli da pošalju presretače. Čak i kada bi to mogli, manevrisanje same rakete onemogućilo bi i pomisao da je izvodljivo presresti RS-26.

Ni tu nije kraj neprijatnim iznenađenjima „Rubeža“ za američke eksperte – oni smatraju da se radi o najvećoj bezbednosnoj pretnji koja se pojavila u poslednje tri decenije. Osim što drastično smanjuje vreme za reakciju PRO, i što višestruko povećava antiraketne kapacitete neophodne za takav pokušaj, RS-26 odlikuje se i visokom preciznošću pogađanja sve četiri bojeve glave, zahvaljujući ugrađenom sistemu kosmičke astrokorekcije, koja određuje položaj prema položaju zvezda na nebu. Koristeći složene algoritme manevrisanja i promene pravca i visine leta, to čini gotovo nemogućim presretanje „Rubeža“, a skupocenu američku tehnologiju PRO – praktično beskorisnom. Ovo i jeste asimetrični odgovor Rusije na stvaranje američkog PRO u Evropi, o kome su Putin i Medvedev godinama upozoravali „zapadne partnere“.

Istovremeno sa objavljivanjem pokretanja serijske proizvodnje „Rubeža“, pojavili su se i novi podaci o drugim hipersoničnim projektima ruskih naučnika. Reč je, zapravo, o finaliziranju čitave palete proizvoda, što će na kraju označiti da je Rusija u potpunosti ovladala tehnologijom koja već skoro čitav vek raspaljuje maštu stručnjaka širom sveta – počev od nemačke vojne industrije pod Hitlerom, gde su se najpre pojavile ove vizije, pa do Amerikanaca, Kineza i Rusa danas. Radi se o pokušaju stvaranja potpuno upravljivih hiperzvučnih letelica. A pre svega o krstarećim raketama, odnosno avionima koji mogu da izvode rutinske suborbitalne letove na visinama preko 100 kilometara, pri brzinama većim od 8 ili 9 maha. To znači da teoretski mogu da oblete oko Ekvatora za nešto više od tri sata.

Rusi sada sa oprezom, ali neskrivenim optimizmom, saopštavaju o svojim uspesima na ovom, najvažnijem polju. Tako je generalni direktor Korporacije „Taktičko raketno naoružanje“ (KTRV) Boris Obnosov indirektno potvrdio medijima da rade na još uvek misterioznom projektu „Objekat 4202“. Obnosov nije želeo „ni reč“ da kaže o samom projektu, ali je napomenuo da je za stvaranje takvog oružja neophodan „sistemski rad, koji se vodi u ovom pravcu“. „O ’hiperzvuku’ sve dobro znate iz medija. Time se bave Kina, Indija, Francuska, SAD i naravno Rusija. U tom smislu mi posedujemo ne tako malo istorijsko iskustvo“, ostao je zagonetan šef KTRV, ali je očigledno mislio na sovjetski projekat „H-90“ s kraja 80-ih godina, smatran pretečom „Objekta 4202“, odnosno projekta „Ю-71“ (Ju-71).

 

KOLIKO MINUTA DO – VAŠINGTONA! Ako neće da pričaju Rusi, hoće Amerikanci. Prvi ozbiljan signal o ruskom napretku na ovom polju poslao je američki „The Washington Free Beacon (WFB)“, pozivajući se na izveštaj britanskog izdanja „Jane’s Intelligence Review“, o tome da je Rusija iz Dombarovskog pozicionog rejona u Orenburškoj oblasti izvela lansiranje aparata „Ю-71“ u Zemljinu orbitu, koji je tamo izbačen interkontinentalnom raketom UR-100N. Ova informacija odgovara ranije iznetim podacima o tome da Rusija aktivno vrši ispitivanja hipersoničnih aparata još od 2009. godine. Prema ovim navodima, cilj supertajnog programa „4202“ jeste ovladavanje potpuno novim udarnim naoružanjem, koje će značajno uvećati moć ruske Raketne vojske strateške namene (RVSN). Kompleksan zadatak pred konstruktorima je da „Ю-71“, koji bi leteo brzinom preko 3.500 metara u sekundi (više od 11.000 kilometara, odnosno 7.000 milja na sat), bude moguće opremati kako konvencionalnim, tako i nuklearnim bojevim glavama. I da takav aparat, pri brzinama većim od 9 maha može, kao i RS-26, da manevriše i po kursu i po visini, čime bi bio apsolutno neuhvatljiv za bilo kakav PRO.

Kako bi bilo potpuno jasno o čemu se radi, treba napomenuti da čuvene američke „Tomahavk“ krstareće rakete lete brzinom od 890 kilometara na čas, što znači 12 puta sporije od onoga što se želi postići sa „Ю-71“. Poređenja radi, prema nekim dostupnim podacima, ruske krstareće rakete „Kalibar“, nedavno demonstrirane u sirijskom ratu, razvijaju brzinu između 1.000 i 3.500 km/č, što ih i dalje ostavlja u „supersoničnoj zoni“, jer je za prelazak u „hiperzvuk“ neophodno postići bar 4.000 km/č. Drugi cilj postavljen pred „Ю-71“ jeste da ovi leteći aparati imaju visoku preciznost i promenljivu trajektoriju, koja se može korigovati sve vreme leta. Savremeni PVO i PRO sistemi praktično ne mogu da „uhvate“ bilo šta što leti preko 2.500 kilometara na čas, dok se Amerikanci nadaju da bi posle 2020. godine mogli da imaju antirakete sposobne da rade i pri brzinama 7.000–9.000 km/č, ali je to i dalje u sferi teorije i eksperimenata. Ipak, „Ю-71“ ostao bi nedostižan čak i u tom slučaju, jer ne samo što razvija veću brzinu već i zato što SM-3 može da „lovi“ hipersonične objekte samo sa balističkim, ali ne i sa promenljivim krstarećim putanjama.

Vojni analitičari smatraju da je ruska namenska industrija, a pre svih KTRV, već ovladala hipersoničnim brzinama do 5.000 kilometara na čas, ali da između 7.000 i 10.000 km/č i dalje postoje izvesni problemi sa motorima koji pokreću takve letelice. „Tražimo rešenja i ona se pojavljuju. Napredujemo s tim u vezi“, opet je nedorečen bio Obnosov, ali je ruski Centralni institut avionske motorogradnje još prošle godine na aviokosmičkoj izložbi „MAKS 2015“ predstavio hipersonični motor koji može da „potera“ do 9.000 km/č! Zapadni izvori navode da je Rusija do sada obavila četiri probe aparata „Ю-71“, i to: decembra 2011, septembra 2013, i još po jedan probni let 2014. i 2015. godine.

Pretpostavlja se da će tehnologija sa „Ю-71“ biti primenjena na još dva krunska vojna projekta. Prvi je dugo najavljivani novi strateški bombarder dugog dometa „PAK-DA“, o kojem nema jasnih podataka, iako se pouzdano zna da se na njemu već godinama radi. Drugi je projekat nove interkontinentalne balističke rakete šahtnog baziranja „Sarmat“, koja treba da zameni zastarele R-36M i postane novi „ruski monstrum“. Osim toga, zapadni vojni eksperti predviđaju da će Rusija do 2025. imati do 24 hipersonične letelice u svojoj 13. raketnoj diviziji RVSN u Orenburškoj oblasti, odnosno u Dombarovskom pozicionom rejonu. Odatle do Vašingtona „Ю-71“ doleće za nešto više od 45, do Njujorka za 40, a do Londona za 20 minuta.

Ove mašine, opremljene sistemom radioelektronske borbe, moći će bukvalno za petnaestak minuta da prelete čitavu teritoriju SAD i izbace iz stroja sve radare na svom putu – što je tehnologija koju je Rusija već demonstrirala u Crnom moru, u Siriji i na drugim mestima. Jasno je da ove letelice sadašnja američka tehnologija neće moći ni da uoči, a kamoli da obori. Dalje, Rusija razvija i hipersonične krstareće rakete koje do cilja lete na veoma malim visinama, a to još više otežava rad PRO sistema protiv njih. One čak ne moraju ni da nose nuklearne glave: neprijateljske objekte, uključujući i raketne šahte, razbijaće u prah užasnom kinetičkom energijom koja se razvija pri takvim brzinama, pojačanom „običnim“ eksplozivom. U kombinaciji sa svim navedenim problemima u suprotstavljanju ovim projektilima, javlja se još jedan – (ne)mogućnost manevrisanja NATO antiraketa pri ekstremnim ubrzanjima, odnosno preopterećenjima.

Iz svega navedenog može se izvući zaključak da ozbiljne vojne nacije, koje poseduju pun državni suverenitet, ne razmišljaju više o ratovima budućnosti kao o sukobima tenkova, topova i pešadije. Ove metode predviđene su za manje teatre borbenih dejstava, lokalne konflikte i antiterorističke operacije. Scenario totalnog sukoba razmatra se u vremenskim okvirima koji se izražavaju minutima, najviše satima. U njegovom epicentru biće sajber-vojnici, kosmička i satelitska tehnologija, hipersonično i, naravno, nuklearno oružje kao krajnje sredstvo. Možda to sve izgleda kao naučna fantastika, ali ko je pre sto godina mogao da sanja o letu preko Atlantika ili automobilima koji se kreću brzinama većim od 300 km/č? Ili o bombama koje za sat vremena prelete kontinent i sruše čitav grad? A danas čak i deca sve to dobro znaju. I možda bismo i mi danas na hipersonične ratove mogli da gledamo kao na obračun džedaja na planeti Tatuin da nije nečega što je od marta 2016. godine gotovo iznenada postalo realnost – RS-26 „Rubež“. Granica je pređena, Rusija je uputila poslednje upozorenje Americi.