Почетна / Свет / Стварање белоруског десног сектора

Стварање белоруског десног сектора

ЛУКАШЕНКО – НОВИ ЈАНУКОВИЧ ИЛИ АЉЕНДЕ?

Александар ЛукашенкоПише Зоран Милошевић

Део Белорусије и скоро сва Русија су у шоку. Догодило се незамисливо, нешто што Русе подсећа на украјинску трауму. У Минску је током јануара 2016. године организовано јавно сакупљање помоћи добровљцима из Белорусије који су ратовали на страни Кијева, а против Руса у Украјини, што је показало да белоруски националисти појачавају своју делатност и шире утицај у друштвеном животу

У другој половини јануара у Минску, главном граду Белорусије, одржана је хуманитарна акција „Помози белоруском војнику“, са циљем да се сакупе новчана средства за рањене и страдале добровољце из Белорусије који су учествовали у рату против проруских устаника у Донбасу, а у оквиру различитих украјинских јединица, највише профашистичком Десном сектору. Акција је изазвала невероватан број коментара на друштвеним мрежама, као и занимање медија. Интрига лежи у чињеници да је Белорусија најближи савезник Русије, а Белоруси братски народ, којег Руси сматрају ако не истоветним себи, а оно најближим. Према социолошким истраживањима јавног мњења у Белорусији је 2015. године расло проруско расположење, при чему је 47 одсто Белоруса за улазак у Евроазијски савез, а 37,3 у Европску унију, саопштио је Независни институт социјално-економских и политичких истраживања из Минска.

Ако је тако, одакле сада белоруски националисти којима је, као и Кијеву, непријатељ Русија, али и председник државе Александар Лукашенко? Колико их има? Зар они нису разбијени и потиснути на маргину, будући да о њима одавно није било речи… само је део питања која су поставили медији.

[restrictedarea]

ИЗМИШЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ Од доласка на власт у Белорусији Александар Лукашенко се позиционирао као противник белоруског национализма. Иницирао је референдум о новој застави и грбу државе, руском језику доделио статус државног (чињеница је да белоруски говори мањина становника ове републике) и званично је промовисао курс интеграције са Русијом. Политичко поље и дискурс постепено су очишћени од белоруских националиста, које је Запад преко Пољске и Литваније издашно помагао. Националисти, видевши да им нема места у политици, сместили су се на различите универзитете, углавном на катедре друштвених и хуманистичких наука, затим у медије, издавачку делатност и невладин сектор. Отуда су ширили своје идеје, повели су тзв. културни рат против „проруских петоколонаша у Белорусији“, евроазијских интеграција и руске културе, „инсистирајући на будућности, која је нужно евроатлантска“.

За разлику од данас, на пример, у белоруским књижарама почетком двехиљадитих тешко су се могле наћи књиге са насловом „Забрањена историја Белорусије“, „Русија, другачија историја“, „Рат московске Русије са Великим литванским књажевством и речи пасполитом“, „1812 – трагедија Белорусије“ и многе друге са фантастичним тезама прилагођеним новом, националистичком и прозападном виђењу историје Белорусије, где је главни тиранин Белоруса (који су, да то нагласимо, постали посебан народ тек по комунистичкој револуцији, а до тада су се сматрали Русима) била (и остала) Русија, а не Пољска и Немачка, како је (у)тврдила историјска наука.

Белоруски неонациста Анатолиј ТарасВећину ових књига објавио је „Харвест“, уз помоћ различитих западних фондова, укључујући Сорошев. Власник ове издавачке куће је Анатолиј Тарас, који је не једном нагласио да жели да његова пропаганда постане државна идеологија Белорусије. На универзитетима антируска пропаганда је такође појачана, изгледа не без сагласности Владе. Наиме, аутору ових редова, на прошлогодишњој научној конференцији у Минску, учесник са Полицијске академије испричао је да већ пет пута поништавају конкурс за професора историје „због идеолошке неподобности“. Руководство Академије тражи професора историје који је белоруски националиста, а не објективни историчар, какви су се јављали за посао. Такође, све лидере опозиције (борили су се против актуелне политике Белорусије), а према сведочанству другог учесника конференције, председник Лукашенко је запослио у тзв. Идеолошки сектор владе са задатком стварања државне идеологије. Чињеница је да су после тога престали да нападају Лукашенка, али не и Русију и „проруску пету колону у Белорусији“.

Градска влада Минска је, што је 2015. године већ било више него видљиво, заменила све јавне натписе исписане на руском језику таблама на којима сада све пише на белоруском, а на верском плану започет је чудан процес пропагирања уније са Римокатоличком црквом (у том случају православни задржавају византијску литургију, али признају папу), уз образложење да је то белоруска традиција коју су Руси поништили. Ово је пак у складу са уџбеником историје Белорусије, објављеном 2003, у коме пише да је „припајање западно-белоруских земаља БССР, 1939. године, окупаторска акција“.

 

ГДЕ ЈЕ ТУ ЛУКАШЕНКО Када се разматра у свему овоме улога председника Белорусије Александра Лукашенка, закључци су различити. Једни наглашавају да му је било важно да очисти политичку позорницу од националиста, док на остало није обраћао пажњу. Тако је било све до 2014. године, када су украјински националисти и нацисти свргнули Виктора Јануковича, те повратка Крима у састав Русије и устанка Руса на југоистоку Украјине и рата који је потом избио. Од тада не само што су се Белоруси поделили, јер су се као добровољци борили на обе стране, већ се мења унутрашња политика државног руководства, што се у медијима правдало страхом од могућности понављања украјинског сценарија. Другим речима, Минск је јавно признао да се плаши могућности нестанка Белорусије као државе и њеног интегрисања у руски свет.

На кијевском Мајдану многи белоруски националисти су стекли потребно искуство у рушењу власти, а учешћем у војним операцијама у Донбасу, у оквиру различитих јединица, највише у тзв. Десном сектору, они су постали опасност по безбедност Белорусије. Посебно јер су утицајни међу студентском популацијом, коју им је власт несмотрено предала. Отворена борба за белоруским националистима сада, процењује се у Минску, може дати обрнут ефекат пошто су постали реална снага, која се мора уважавати.

Добровољачки белоруски одред „Погонја“, тактичка група „Белорусија“, затим борци батаљона „Донбас 1“, „Азов“, ОУН имају отворену подршку дела белоруске националистичке интелигенције, која је до 2014. године водила само културну и медијску пропаганду својих идеја. Подршку белоруским националистима, па и сакупљању помоћи за борце поменутих јединица, дали су и неки популарни музичари и певачи попут Андреја Мељника, песника Михаила Анемпадиста, сликарке Наталије Бордак и других.

У Белорусији је „неочекивано“ постала популарна необична литература: романтизована и идеологизована биографија Михаила Жизневског, грађанина Белорусије (по националности Пољака) и активисте украјинских националиста, који је погинуо на Мајдану у Кијеву. Због храбрости исказане у свргавању Јануковича, кијевска влада га је унела у списак „Небеске сатније“ („Небеске чете“). Сада је идол дела младих Белоруса. Поучна је и нешто мање популарна биографија становника града Бреста Алесја Черкишина, римокатоличког капелана, који је, такође, погинуо у Украјини у борби против руских устаника. Судбина поменуте двојице не би била позната да је нису заједно јавности презентовали припадници украјинског и белоруског шоу-бизниса, али и белоруских националиста – на интернету су од њих створили пожељни лик војника, борца „за вашу и нашу слободу“!

До 2014. године белоруски језик је у Белорусији био језик мањине, а у образовном систему учио се тек у средњој школи. Но од украјинских догађаја као гљиве после кише никле су приватне школе белоруског језика, културе и историје. На тим курсевима се, наравно, не говори о Белорусима и Русима као о браћи већ као непријатељским народима, „јер је Русија окупирала Белорусију“. На том таласу „нових историјских знања о националној историји и судбини“ у Витебску, између осталог познатом по музичком фестивалу словенске песме, подигнут је споменик пољском племићу Ољгерду, који се борио против Руса. У истом граду је одржана грандиозна прослава поводом 500 година од победе римокатоличке војске Великог књажевства литванског над руском војском од 80.000 војника код Орше. Реакције централних белоруских власти није било.

Значајну пажњу медија у Белорусији и Русији заузимају различите војнопатриотске организације које у својим програмима имају борбу са „проруском петом колоном у Белорусији“. Ове милитаризоване организације праве спискове „проруских људи“, тзв. пете колоне и отворено прете њиховом ликвидацијом (кад дође време). Истиче се клуб „Вајар“, који је основала друштвена организација „Млади фронт“, званично регистрована у Чешкој, затим конзервативно-хришћанска партија „Белоруски народни фронт“, која се позиционира као настављач идеја Зенона Познјака (Пољака, римокатолика, који је емигрирао 1996. године прво у Пољску, а потом у САД). Чланови поменутих организација користе сваку прилику да се „боре против проруске пете колоне“, а посебно су вешти у уличним борбама против белоруске полиције, када се организују протести поводом председничких и парламентарних избора. То су показали кад год су имали шансу.

Белоруски неонацисти у Украјини

ПРЕСЛИКАВАЊЕ УКРАЈИНСКОГ МОДЕЛА Све, дакле, изузетно подсећа на делатност украјинских националистичких организација Патриоти Украјине, Трозуб Степана Бандере, Социјално-националног ансамбла, Десног сектора итд. Све ове украјинске организације бавиле су се војнопатриотским васпитањем омладине (о чему смо својевремено писали у „Печату“), а обука је спровођена у прибалтичким републикама и Пољској. Инструктори су били бивши амерички и британски официри. Такође, све поменуте украјинске и белоруске организације имале су и имају негативан став према руском језику и проруским становницима Украјине и Белорусије.  Отуда и није изненађење да су белоруски националисти ратовали на страни Кијева, наводи портал topwar.ru.

Белоруска власт суштински око појаве националиста реагује исто као и некада украјинска, чак и ако је фактички била проруска, каква је сматрана власт Кучме и Јануковича. Наиме, власт није сметала развоју националистичких организација у Украјини, а тако је сада и у Белорусији, што се у првом случају показало као неопростива грешка.

Но нема сумње да Лукашенко контролише унутарполитичку ситуацију у Белорусији и да зато носи директну одговорност за појаву и јачање белоруског Десног сектора. Јасно је да су националистичке организације ударне песнице обојених револуција. За разлику од украјинске обојене револуције, када су „револуционари“ стицали борбено искуство, белоруски га већ имају, а подршка Запада сасвим сигурно неће изостати. У тим околностима Александар Лукашенко може да бира судбину Јануковича или Салвадора Аљендеа. Треће опције изгледа неће бити.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Porazne cinjenice su iznete u ovom clanku.

    Pravoslavlje je na meti svestrane ofanzive Vatikana i euro-atlantske zajednice. Vodi se psiholoski rat za promenu genetskog koda pravoslavnih naroda. U Bugarskoj kruze teorije o navodnom nasilnom nametanju pravoslavlja od strane cara Simeona, u Crnoj Gori dukljanski separatisti sire slicne pseudo-istorijske izmisljotine sire o nekakvoj „crvenoj Hrvatskoj“ i „genocidnom Savi“ koji je na silu popravoslavio Crnogorce. U Ukrajini, galicijski unijati, koji su odnedavno premestili sediste svoje mitropolije u Kijev, su iskoristili majdanski prevrat da pokrenu proces „galicizacije“ ukrajinskog identiteta i preobrazavanja iskonske male Rusije u anti-Rusiju. Sve to ostavlja utisak o necemu koordinisanog sa viseg mesta (iz evro-klerikalnih desnicarskih i vatikanskig krugova) i rasejanog preko orijentalnih „predzidja hriscanstva“, odnosno Hrvatske i Poljske.

    Za sada, pravoslavni svet nije nasao paradu tom novom obliku prozelitizma i unijacenja, kamoli pokrenuo ideolosku kontraofanzivu. Nazalost, potpuno je zapostavljena kod nas psiholoska dimenzija ratovanja, tzv rat za duse, cije vaznosti su bili nekada svesni ruski komunisti. Vreme je doslo da shvatimo eshatolosku i ontolosku dimenziju sadasnjeg sukoba sa Zapadom. Radi nam se o biti ili ne biti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *