Европска унија, возило без мотора

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Бриселска унија суочена је са могућим крахом, а окидач је распад шенгенског система и избегличка криза

Бити или не бити заједно, питање је сад. Тим твитом је председник Европског савета Доналд Туск обзнанио да је британском премијеру Дејвиду Камерону послао предлог реформи Европске уније. Насупрот замисли архитеката Европске уније о „више, а не мање Европе“, што је у пракси значило слабљење роле парламената националних држава за рачун јачања заједничких институција, а последично и постепену федерализацију држава чланица под капом Уније, процес сад креће у обрнутом смеру.

НАЈБОЉЕ ЗА БРИТАНИЈУ Нови курс је „више националног, мање ЕУ“. Брисел је попустио пред Камероновим захтевима за снажнијом улогом националних скупштина науштрб Европског парламента, уз нагласак на новој политици која подразумева јачање суверености локалних влада, чак и могућности вета на регулативе које предлаже администрација Уније. Тусков предлог је, упркос очекивањима, пропраћен новим притиском, јавља ТДД из Трста – званични Лондон је поручио европским партнерима да референдум о изласку Велике Британије из Уније уместо 2017. године може бити одржан већ кроз неколико месеци, у јуну ове године. Италијански медији пренели су оно што је већина других прећутала; Камерон је бираче код куће обавестио да, уколико реформе ЕУ буду усвојене, онда ће „најбоље од оба света“ бити резервисано за Велику Британију: „Још увек ћемо бити пуноправни чланови свега што нам користи, али никада нећемо пристати на јединствену валуту! Евро није за нас! Никада нећемо бити у шенгенској зони. Ни то није за нас! Задржаћемо наше границе. И никада нећемо пристати на европску војску.“

А управо то – заједничка валута, оснивање заједничке војске, заједничка Европа без граница захваљујући Шенген зони, заједничко велико тржиште, владавина права и цветање грађанских слобода – биле су предности које су намамиле још 13 држава да уз 15 иницијалних чланица, кроз три проширења, створе велику Европску унију оставивши Србију уз шаку суседних земаља са Балкана и Турску у вечитој Унијиној чекаоници. О Тусковом предлогу којим би да спречи распад ЕУ, осталих 27 чланица ЕУ имају рок да се изјасне. До 18. фебруара.

[restrictedarea]

НЕК’ СЕ ПОДАВЕ Колико је ситуација алармантна, упозорила је вође Уније и њена спољнополитичка представница Федерика Могерини: „Ако икад, онда нам је сад, први пут у историји здружене Европе – потребна Европа. Парадоксално, уместо да схватимо да нам је ЕУ насушно потребна, ми сумњамо у њу; то је једнако самоубиству. Имамо возило, али никако да покренемо мотор. То је суштина нашег проблема.“ Суштина проблема јесте да је Унија суочена са крахом сопственог опстанка, а окидач је распад шенгенског система и избегличка криза. У потрази за решењем Могеринијева је драматичним тоном позвала чланице Уније на – јединство. Као да је нису поучила искуства из италијанског суседства, где су флоскуле о „братству и јединству“ пре четврт века завршиле на сметлишту историје.

Опомињући лидере Уније да треба да сагледају ширу слику, па уместо уско националне да брину општу бригу, Могеринијева тражи да почну од проблематике избеглица, јер то можемо „учинити само заједно, или никако“. А како „заједништво“ изгледа у пракси где од солидарности и бриге за људска права није остало много, раскринкао је грчки министар за миграције Јанис Музалас. Он је, после састанка министара унутрашњих послова и правосуђа 28 држава Уније у Амстердаму, открио за Би-Би-Си да му је Тео Франкен, белгијски државни секретар за миграције, казао да је „најважније да избеглице преко Егејског мора никако не дотакну европске обале“. Музалас је објаснио да су „Белгијанци тражили (од Грка) да гурнемо те људе натраг, у море“.

„Рекли су нам: Радите противно закону! Није нас брига хоће ли се подавити!“ Еван Дејвис, водитељ емисије „Њузнајт“, нашао се у чуду: „Белгијанци су вам предложили да проблем решите тако да људе, избеглице – бацате у море?“ Одговор није оставио места сумњи: „Да. Да.“ Медији су истог дана јавили да се у Егеју преврнуо чамац; подавиле су се 24 избеглице, међу њима десеторо деце. Музаласово откриће о нељудскости европске политике подстакло је, на пример, коментатора ТВ Словенија да суморно закључи да би то морало да изазове прави политички потрес широм Уније, али је тај, на жалост, изостао. Изостала је и подршка Грчкој, иако је Ђани Питела, шеф парламентарне групе социјалиста и демократа у Европском парламенту, позвао колеге посланике да Атини изразе захвалност што свакодневно спасава хиљаде избеглица, упркос сопственој тешкој економској ситуацији.

Питела је после узастопних претњи Брисела, Беча и Берлина да ће изоловати Грчку заједно са избеглицама, преко портала „Еурактив“ осудио себичну националну реторику држава чланица Уније, истакавши да „није проблем у Грчкој“. Председник групе либерала у Европском парламенту, бивши белгијски премијер Гиј Верхофстат, не дели то мњење, па призива хитне ванредне мере јер је „Унија запала у ванредно стање“. Заједничке мере су изостале, а свака од држава чланица ЕУ се, како зна и уме, хвата укоштац са избегличком кризом која дрма темеље Уније, покушавајући да избеглички проблем збрише са своје територије по принципу „бриго моја, пређи на другога“. Шведска је већ обзнанила да ће прогнати 160 хиљада људи који су лане замолили за азил. План је једноставан, објаснио је шведски министар унутрашњих послова Андерс Игеман: „Прво ћемо их позвати да оду добровољно, и подстакнућемо их да се врате кући. Примена физичке силе ће бити крајња мера. Тако се то ради данас. Ако не одеш сам, присилиће те полиција.“

Финска не заостаје у истом прегнућу – депортоваће чак 20 хиљада од 32 хиљаде миграната који су 2015. затражили азил. Аустрија ће протерати 50 (од 90) хиљада избеглих људи, колико је протеклих месеци завршило на њеном тлу. Ако се зна да је у Грчку само у јануару ове године ушло нових 50 хиљада избеглица, упркос неповољним временским приликама, онда постаје јасно зашто је јавна тајна најновији план да се државе Балкана претворе у последње уточиште за блискоисточне мигранте. Министар спољних послова Аустрије Себастијан Курц све чешће најављује обрнут ток избеглица, не кријући да је не само немачка него и аустријска влада спознала да је „политика добродошлице“ према избеглицама из Сирије и других ратом уништених држава – била грешка. Мајку свих грешки (ратове на Блиском истоку и њихове подстрекаче из ЕУ) која је произвела избеглице, не помиње нико.

ШТА ЋЕ НАМ ЕУ? То није реторичко питање већ закључак уводника у љубљанском „Делу“, дневника у државном власништву, под насловом „Нису избеглице, проблем је у ЕУ“ и уз мисао водиљу: „Шта ће нам уопште Европа кад није способна да реши ни један једини заједнички проблем!“

Чак и медиј под паском словеначке државе, увек податне интересима Брисела, не устручава се да објави бритку критику на рачун неспособности сопствене владе и врха Уније, одбијајући да се утопи у летаргију у којој европска бирократија диктира правила, па захтева чак и од земаља које нису чланице Македоније и Србије да „боље сарађују“ уместо да то тражи од најмоћнијих, великих држава ЕУ, које се понашају као да их се избеглице и друга горућа питања – уопште не тичу. Смисао постојања Уније био је савез држава, способан да заједнички решава све проблеме. Широм ЕУ, међутим, главну реч данас воде политичари без савести, морала и одговорности, па је и поменути смисао нетрагом нестао. Избеглице су само оголиле ту реалност.

Прешерн у жици

На дан 8. фебруара умро је, пре 167 година, Франце Прешерен, песник и аутор стихова „сусед биће нам брат, а не душманин зао!“, који су од 1991. део словеначке химне. Дан Прешернове смрти је словеначки празник културе. Ове године је обележен другачије – споменик Прешерну, у центру Љубљане, код Тромостовља, освануо је у понедељак увијен у колутове бодљикаве жице, док су музи (изнад песника) у руке стављена клешта. Тиме су активисти изразили протест против жилет-жице коју је Церарова влада поставила према комшијама „на југу“, уз границу с Хрватском. У уиграној акцији, истог дана су путнике поздравиле једнако „ужичане“ саобраћајне табле на улазима у Љубљану, Крањ и друге градове Словеније. „Анонимни Истрани“ сличан су подухват извели и за католички Божић, када су пред словеначки парламент поставили огромну јелку од колутова са украдене граничне жице, окићену фотографијама Церарових министара, са фалусним симболом на врху. Власт је саопштила да је уништавање и крађа жице са границе тежак деликт, за који је запрећена вишегодишња казна затвора. Полиција је у штрајку, и није нашла починиоце ових (не)дела.

Уносна уцена

Немачка канцеларка Ангела Меркел боравила је ових дана у Турској како би председнику Реџепу Ердогану објаснила зашто ЕУ још није уплатила Анкари три милијарде евра у циљу заустављања избегличког таласа. Трансфер блокира званични Рим, незадовољан немачком политиком.

У међувремену, грчки портал euro2day.gr дочепао се записника са састанка одржаног поткрај прошле године, када су европски функционери попустили пред захтевима Турске, па је сад јаснија суштина склопљеног „дила“ и напете атмосфере током разговора Ердогана с председником Савета ЕУ Туском и председником Европске комисије Јункером на крају скупа Г-20 (16. новембра 2015.) Ердоган је тада јасно запретио челницима ЕУ: „Можемо било кад да отворимо наша врата ка Грчкој и Бугарској и да укрцамо избеглице у аутобусе… Како ћете се ухватити укоштац са избеглицама, ако се не договоримо? Хоћете ли их убијати?“

Ердоган није крио јед, чак ароганцију према званичницима ЕУ. Казао је да би Брисел требало више да поштује Турску која има 80 милиона становника, јер је рецимо Луксембург (одакле је Јункер) „попут мање турске вароши“. Захтевао је шест милијарди евра, а када му је Јункер понудио половину, узвратио је да „Турској ионако не треба паре ЕУ“. На крају су се ипак договорили – Турска је добила обећање о безвизном режиму, три милијарде евра и одмрзавање преговора о чланству у ЕУ. Политика притиска се исплатила – све до блокаде Рима.

Цмерар и 40 разбојника

Да ни 12-годишње чланство у Унији није гаранција да ће се држава ослободити корупције, показује и пример Словеније, која никако да исплива из економске дубиозе, и неколико година грца под теретом политичких скандала који смењују министре као по текућој траци. Стање у Словенији одражава слику у Унији. Афере се нижу – мито, плагијаторство, лажне дипломе, проневере државних пара… Последња се посебно истиче јер је раскринкала колико је корупција укорењена у самом врху власти, међу најважнијим министрима у влади премијера Мира Церара, али и у академској сфери као инкубатору будућих државних вођа. Испоставило се да је политичка и универзитетска елита од 2008. године наовамо себи исплаћивала тзв. „додатак за спремност“, бонус који у правилу припада лекарима, медицинским сестрама, ватрогасцима… Дакле онима који спасавају животе и који су, и кад нису на послу, ноћ и дан спремни да се одазову и прискоче у помоћ где год треба. Али они за то добијају свега евро или два на дан, 50 до100 евра месечног додатка, док прваци из власти за лажну „причуву“ без гриже савести касирају и до 20 пута више!

Јавност је разбеснео податак да је смицалицу (којом се доскочило јавно прокламованој штедњи и резовима зарада у јавној управи) изумео актуелни министар финансија Душан Мрамор још док је био на функцији декана љубљанског Економског факултета. На исти начин се на рачун пореских обвезника обогатила и министарка просвете Маја Маковец Бренчич; њој није био довољан „додатак на спремност“ (захваљујући коме је незаконито зарадила око 30 хиљада евра) него је из јавне благајне годинама наплаћивала и дупле путне трошкове и више пута узимала надокнаду за присуство на истој седници!

Иако медији и јавност већ недељама захтевају не само Мраморову него оставку још три министра (због истог или сличног деликта – крађе на десетине хиљада евра из јавне касе), словеначки премијер неће ни да чује за то. Уместо да смени посрнуле министре, Церар је усвојио Мраморово – извињење, док се министарка просвете није ни извинила нити је вратила новац, иако ју је председник Рачунског суда, као највиши такав орган у земљи, више пута п(р)озвао. Бирачи су узвратили ударац тако што су премијера на друштвеним мрежама, што су и медији брзо усвојили – прекрстили у Цмерар (у преводу: цмиздравко). Подршка влади је нижа него икад (6 одсто), због чега су све гласнији захтеви за њеном оставком. Церар је сазвао новинарску конференцију, али је уместо оставке на говорнички пулт, испред себе, истакао лист папира с натписом „Словенац сам. Не кукам. Тражим решења“. То је испрва изазвало забринутост колумниста за ментално здравље премијера, а потом и лавину гнева, подсмеха и резигнације.

Симона Топлак из љубљанског дневника „Финанце“ догађање у друштву коментарише речима: „То није влада експерата већ клептомана. То нису политичари већ клипани. То више није држава већ разбојничка јазбина.“ А што се политичког вођства тиче, Топлакова је јасна, то је „Миро Церар и 40 разбојника“.

[/restrictedarea]

Да су неки ипак једнакији од других, утврдио је државни секретар у министарству јавне управе Јанко Бургар. Он је ухваћен у локалној самопослузи, где је неколико дана заредом крао: коцке супе, паштету и кекс. Није да није могао то да плати већ га је стрес на послу, како се исказало, претворио у клептомана… займ онлайн на карту без отказа 100000 займзайм на карту онлайн 24 часазаймы первый займ бесплатно