Evropska unija, vozilo bez motora

za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Briselska unija suočena je sa mogućim krahom, a okidač je raspad šengenskog sistema i izbeglička kriza

Biti ili ne biti zajedno, pitanje je sad. Tim tvitom je predsednik Evropskog saveta Donald Tusk obznanio da je britanskom premijeru Dejvidu Kameronu poslao predlog reformi Evropske unije. Nasuprot zamisli arhitekata Evropske unije o „više, a ne manje Evrope“, što je u praksi značilo slabljenje role parlamenata nacionalnih država za račun jačanja zajedničkih institucija, a posledično i postepenu federalizaciju država članica pod kapom Unije, proces sad kreće u obrnutom smeru.

NAJBOLJE ZA BRITANIJU Novi kurs je „više nacionalnog, manje EU“. Brisel je popustio pred Kameronovim zahtevima za snažnijom ulogom nacionalnih skupština nauštrb Evropskog parlamenta, uz naglasak na novoj politici koja podrazumeva jačanje suverenosti lokalnih vlada, čak i mogućnosti veta na regulative koje predlaže administracija Unije. Tuskov predlog je, uprkos očekivanjima, propraćen novim pritiskom, javlja TDD iz Trsta – zvanični London je poručio evropskim partnerima da referendum o izlasku Velike Britanije iz Unije umesto 2017. godine može biti održan već kroz nekoliko meseci, u junu ove godine. Italijanski mediji preneli su ono što je većina drugih prećutala; Kameron je birače kod kuće obavestio da, ukoliko reforme EU budu usvojene, onda će „najbolje od oba sveta“ biti rezervisano za Veliku Britaniju: „Još uvek ćemo biti punopravni članovi svega što nam koristi, ali nikada nećemo pristati na jedinstvenu valutu! Evro nije za nas! Nikada nećemo biti u šengenskoj zoni. Ni to nije za nas! Zadržaćemo naše granice. I nikada nećemo pristati na evropsku vojsku.“

A upravo to – zajednička valuta, osnivanje zajedničke vojske, zajednička Evropa bez granica zahvaljujući Šengen zoni, zajedničko veliko tržište, vladavina prava i cvetanje građanskih sloboda – bile su prednosti koje su namamile još 13 država da uz 15 inicijalnih članica, kroz tri proširenja, stvore veliku Evropsku uniju ostavivši Srbiju uz šaku susednih zemalja sa Balkana i Tursku u večitoj Unijinoj čekaonici. O Tuskovom predlogu kojim bi da spreči raspad EU, ostalih 27 članica EU imaju rok da se izjasne. Do 18. februara.

[restrictedarea]

NEK’ SE PODAVE Koliko je situacija alarmantna, upozorila je vođe Unije i njena spoljnopolitička predstavnica Federika Mogerini: „Ako ikad, onda nam je sad, prvi put u istoriji združene Evrope – potrebna Evropa. Paradoksalno, umesto da shvatimo da nam je EU nasušno potrebna, mi sumnjamo u nju; to je jednako samoubistvu. Imamo vozilo, ali nikako da pokrenemo motor. To je suština našeg problema.“ Suština problema jeste da je Unija suočena sa krahom sopstvenog opstanka, a okidač je raspad šengenskog sistema i izbeglička kriza. U potrazi za rešenjem Mogerinijeva je dramatičnim tonom pozvala članice Unije na – jedinstvo. Kao da je nisu poučila iskustva iz italijanskog susedstva, gde su floskule o „bratstvu i jedinstvu“ pre četvrt veka završile na smetlištu istorije.

Opominjući lidere Unije da treba da sagledaju širu sliku, pa umesto usko nacionalne da brinu opštu brigu, Mogerinijeva traži da počnu od problematike izbeglica, jer to možemo „učiniti samo zajedno, ili nikako“. A kako „zajedništvo“ izgleda u praksi gde od solidarnosti i brige za ljudska prava nije ostalo mnogo, raskrinkao je grčki ministar za migracije Janis Muzalas. On je, posle sastanka ministara unutrašnjih poslova i pravosuđa 28 država Unije u Amsterdamu, otkrio za Bi-Bi-Si da mu je Teo Franken, belgijski državni sekretar za migracije, kazao da je „najvažnije da izbeglice preko Egejskog mora nikako ne dotaknu evropske obale“. Muzalas je objasnio da su „Belgijanci tražili (od Grka) da gurnemo te ljude natrag, u more“.

„Rekli su nam: Radite protivno zakonu! Nije nas briga hoće li se podaviti!“ Evan Dejvis, voditelj emisije „Njuznajt“, našao se u čudu: „Belgijanci su vam predložili da problem rešite tako da ljude, izbeglice – bacate u more?“ Odgovor nije ostavio mesta sumnji: „Da. Da.“ Mediji su istog dana javili da se u Egeju prevrnuo čamac; podavile su se 24 izbeglice, među njima desetoro dece. Muzalasovo otkriće o neljudskosti evropske politike podstaklo je, na primer, komentatora TV Slovenija da sumorno zaključi da bi to moralo da izazove pravi politički potres širom Unije, ali je taj, na žalost, izostao. Izostala je i podrška Grčkoj, iako je Đani Pitela, šef parlamentarne grupe socijalista i demokrata u Evropskom parlamentu, pozvao kolege poslanike da Atini izraze zahvalnost što svakodnevno spasava hiljade izbeglica, uprkos sopstvenoj teškoj ekonomskoj situaciji.

Pitela je posle uzastopnih pretnji Brisela, Beča i Berlina da će izolovati Grčku zajedno sa izbeglicama, preko portala „Euraktiv“ osudio sebičnu nacionalnu retoriku država članica Unije, istakavši da „nije problem u Grčkoj“. Predsednik grupe liberala u Evropskom parlamentu, bivši belgijski premijer Gij Verhofstat, ne deli to mnjenje, pa priziva hitne vanredne mere jer je „Unija zapala u vanredno stanje“. Zajedničke mere su izostale, a svaka od država članica EU se, kako zna i ume, hvata ukoštac sa izbegličkom krizom koja drma temelje Unije, pokušavajući da izbeglički problem zbriše sa svoje teritorije po principu „brigo moja, pređi na drugoga“. Švedska je već obznanila da će prognati 160 hiljada ljudi koji su lane zamolili za azil. Plan je jednostavan, objasnio je švedski ministar unutrašnjih poslova Anders Igeman: „Prvo ćemo ih pozvati da odu dobrovoljno, i podstaknućemo ih da se vrate kući. Primena fizičke sile će biti krajnja mera. Tako se to radi danas. Ako ne odeš sam, prisiliće te policija.“

Finska ne zaostaje u istom pregnuću – deportovaće čak 20 hiljada od 32 hiljade migranata koji su 2015. zatražili azil. Austrija će proterati 50 (od 90) hiljada izbeglih ljudi, koliko je proteklih meseci završilo na njenom tlu. Ako se zna da je u Grčku samo u januaru ove godine ušlo novih 50 hiljada izbeglica, uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama, onda postaje jasno zašto je javna tajna najnoviji plan da se države Balkana pretvore u poslednje utočište za bliskoistočne migrante. Ministar spoljnih poslova Austrije Sebastijan Kurc sve češće najavljuje obrnut tok izbeglica, ne krijući da je ne samo nemačka nego i austrijska vlada spoznala da je „politika dobrodošlice“ prema izbeglicama iz Sirije i drugih ratom uništenih država – bila greška. Majku svih greški (ratove na Bliskom istoku i njihove podstrekače iz EU) koja je proizvela izbeglice, ne pominje niko.

ŠTA ĆE NAM EU? To nije retoričko pitanje već zaključak uvodnika u ljubljanskom „Delu“, dnevnika u državnom vlasništvu, pod naslovom „Nisu izbeglice, problem je u EU“ i uz misao vodilju: „Šta će nam uopšte Evropa kad nije sposobna da reši ni jedan jedini zajednički problem!“

Čak i medij pod paskom slovenačke države, uvek podatne interesima Brisela, ne ustručava se da objavi britku kritiku na račun nesposobnosti sopstvene vlade i vrha Unije, odbijajući da se utopi u letargiju u kojoj evropska birokratija diktira pravila, pa zahteva čak i od zemalja koje nisu članice Makedonije i Srbije da „bolje sarađuju“ umesto da to traži od najmoćnijih, velikih država EU, koje se ponašaju kao da ih se izbeglice i druga goruća pitanja – uopšte ne tiču. Smisao postojanja Unije bio je savez država, sposoban da zajednički rešava sve probleme. Širom EU, međutim, glavnu reč danas vode političari bez savesti, morala i odgovornosti, pa je i pomenuti smisao netragom nestao. Izbeglice su samo ogolile tu realnost.

Prešern u žici

Na dan 8. februara umro je, pre 167 godina, France Prešeren, pesnik i autor stihova „sused biće nam brat, a ne dušmanin zao!“, koji su od 1991. deo slovenačke himne. Dan Prešernove smrti je slovenački praznik kulture. Ove godine je obeležen drugačije – spomenik Prešernu, u centru Ljubljane, kod Tromostovlja, osvanuo je u ponedeljak uvijen u kolutove bodljikave žice, dok su muzi (iznad pesnika) u ruke stavljena klešta. Time su aktivisti izrazili protest protiv žilet-žice koju je Cerarova vlada postavila prema komšijama „na jugu“, uz granicu s Hrvatskom. U uigranoj akciji, istog dana su putnike pozdravile jednako „užičane“ saobraćajne table na ulazima u Ljubljanu, Kranj i druge gradove Slovenije. „Anonimni Istrani“ sličan su poduhvat izveli i za katolički Božić, kada su pred slovenački parlament postavili ogromnu jelku od kolutova sa ukradene granične žice, okićenu fotografijama Cerarovih ministara, sa falusnim simbolom na vrhu. Vlast je saopštila da je uništavanje i krađa žice sa granice težak delikt, za koji je zaprećena višegodišnja kazna zatvora. Policija je u štrajku, i nije našla počinioce ovih (ne)dela.

Unosna ucena

Nemačka kancelarka Angela Merkel boravila je ovih dana u Turskoj kako bi predsedniku Redžepu Erdoganu objasnila zašto EU još nije uplatila Ankari tri milijarde evra u cilju zaustavljanja izbegličkog talasa. Transfer blokira zvanični Rim, nezadovoljan nemačkom politikom.

U međuvremenu, grčki portal euro2day.gr dočepao se zapisnika sa sastanka održanog potkraj prošle godine, kada su evropski funkcioneri popustili pred zahtevima Turske, pa je sad jasnija suština sklopljenog „dila“ i napete atmosfere tokom razgovora Erdogana s predsednikom Saveta EU Tuskom i predsednikom Evropske komisije Junkerom na kraju skupa G-20 (16. novembra 2015.) Erdogan je tada jasno zapretio čelnicima EU: „Možemo bilo kad da otvorimo naša vrata ka Grčkoj i Bugarskoj i da ukrcamo izbeglice u autobuse… Kako ćete se uhvatiti ukoštac sa izbeglicama, ako se ne dogovorimo? Hoćete li ih ubijati?“

Erdogan nije krio jed, čak aroganciju prema zvaničnicima EU. Kazao je da bi Brisel trebalo više da poštuje Tursku koja ima 80 miliona stanovnika, jer je recimo Luksemburg (odakle je Junker) „poput manje turske varoši“. Zahtevao je šest milijardi evra, a kada mu je Junker ponudio polovinu, uzvratio je da „Turskoj ionako ne treba pare EU“. Na kraju su se ipak dogovorili – Turska je dobila obećanje o bezviznom režimu, tri milijarde evra i odmrzavanje pregovora o članstvu u EU. Politika pritiska se isplatila – sve do blokade Rima.

Cmerar i 40 razbojnika

Da ni 12-godišnje članstvo u Uniji nije garancija da će se država osloboditi korupcije, pokazuje i primer Slovenije, koja nikako da ispliva iz ekonomske dubioze, i nekoliko godina grca pod teretom političkih skandala koji smenjuju ministre kao po tekućoj traci. Stanje u Sloveniji odražava sliku u Uniji. Afere se nižu – mito, plagijatorstvo, lažne diplome, pronevere državnih para… Poslednja se posebno ističe jer je raskrinkala koliko je korupcija ukorenjena u samom vrhu vlasti, među najvažnijim ministrima u vladi premijera Mira Cerara, ali i u akademskoj sferi kao inkubatoru budućih državnih vođa. Ispostavilo se da je politička i univerzitetska elita od 2008. godine naovamo sebi isplaćivala tzv. „dodatak za spremnost“, bonus koji u pravilu pripada lekarima, medicinskim sestrama, vatrogascima… Dakle onima koji spasavaju živote i koji su, i kad nisu na poslu, noć i dan spremni da se odazovu i priskoče u pomoć gde god treba. Ali oni za to dobijaju svega evro ili dva na dan, 50 do100 evra mesečnog dodatka, dok prvaci iz vlasti za lažnu „pričuvu“ bez griže savesti kasiraju i do 20 puta više!

Javnost je razbesneo podatak da je smicalicu (kojom se doskočilo javno proklamovanoj štednji i rezovima zarada u javnoj upravi) izumeo aktuelni ministar finansija Dušan Mramor još dok je bio na funkciji dekana ljubljanskog Ekonomskog fakulteta. Na isti način se na račun poreskih obveznika obogatila i ministarka prosvete Maja Makovec Brenčič; njoj nije bio dovoljan „dodatak na spremnost“ (zahvaljujući kome je nezakonito zaradila oko 30 hiljada evra) nego je iz javne blagajne godinama naplaćivala i duple putne troškove i više puta uzimala nadoknadu za prisustvo na istoj sednici!

Iako mediji i javnost već nedeljama zahtevaju ne samo Mramorovu nego ostavku još tri ministra (zbog istog ili sličnog delikta – krađe na desetine hiljada evra iz javne kase), slovenački premijer neće ni da čuje za to. Umesto da smeni posrnule ministre, Cerar je usvojio Mramorovo – izvinjenje, dok se ministarka prosvete nije ni izvinila niti je vratila novac, iako ju je predsednik Računskog suda, kao najviši takav organ u zemlji, više puta p(r)ozvao. Birači su uzvratili udarac tako što su premijera na društvenim mrežama, što su i mediji brzo usvojili – prekrstili u Cmerar (u prevodu: cmizdravko). Podrška vladi je niža nego ikad (6 odsto), zbog čega su sve glasniji zahtevi za njenom ostavkom. Cerar je sazvao novinarsku konferenciju, ali je umesto ostavke na govornički pult, ispred sebe, istakao list papira s natpisom „Slovenac sam. Ne kukam. Tražim rešenja“. To je isprva izazvalo zabrinutost kolumnista za mentalno zdravlje premijera, a potom i lavinu gneva, podsmeha i rezignacije.

Simona Toplak iz ljubljanskog dnevnika „Finance“ događanje u društvu komentariše rečima: „To nije vlada eksperata već kleptomana. To nisu političari već klipani. To više nije država već razbojnička jazbina.“ A što se političkog vođstva tiče, Toplakova je jasna, to je „Miro Cerar i 40 razbojnika“.

[/restrictedarea]

Da su neki ipak jednakiji od drugih, utvrdio je državni sekretar u ministarstvu javne uprave Janko Burgar. On je uhvaćen u lokalnoj samoposluzi, gde je nekoliko dana zaredom krao: kocke supe, paštetu i keks. Nije da nije mogao to da plati već ga je stres na poslu, kako se iskazalo, pretvorio u kleptomana… zaйm onlaйn na kartu bez otkaza 100000 zaйmzaйm na kartu onlaйn 24 časazaйmы pervый zaйm besplatno