ЖИВОТ И СМРТ ИЗДАНОГ ПАТРИОТЕ (4) – Аписов крај

Пише Слободан Орловић

Регент Александaр био је оптерећен мишљу да му је Апис животна опасност. Како би ту опасност отклонио, послужио се „Солунским процесом“, својеврсном претечом других светских монтираних процеса

Судски поступак, назван „Солунски процес“, после којег је Апис стрељан, био је „алат“ којим је Апис заувек неутралисан. Поред уклањања Аписа, судским поступком је требало дисквалификовати целу организацију „Уједињење или смрт“, без обзира што ће се судити само неколицини чланова (М. Живановић). У свом негативном значају Солунски процес је био претеча монтираних судских процеса који се здушно повезују са Стаљиновом влашћу у Совјетском Савезу, али судски начин елиминисања противника није, наравно, изум српске власти. „На први поглед, Солунски процес у великој мери подсећа на француску Драјфусову аферу из 1894. године, али се од ње разликује у неким кључним детаљима…“ (Д. Мекензи).

Регент Александaр је све више био оптерећен мишљу да му је Апис животна опасност. Да га у то увере много су се трудили и успевали Аписови противници, не само белорукци већ и припадници министарства унутрашњих послова, па и сам министар Љубомир Јовановић. Тај министар је причао како Апис пати од убилачког лудила. Убио је аустријског престолонаследника у намери да изазове светски рат; краљевски пар Обреновића; спремао се да убије и немачког цара и да је опасно оставити на слободи таквог злочинца (С. Прибићевић). Противници су стално пунили Александру уши како Апис не седи скрштених руку него припрема злочин и да је чудо да већ није нешто покушао. То је стварало престолонаследнику такву узнемиреност да више од страха није могао да разликује истину од лажи: да има у својој близини тобоже злочинца кога је опасно више држати на слободи јер се атентат стварно може десити. А истина је да је Апис био патриота и монарху лојалан официр.

При Александровом повратку са обиласка фронта, крајем августа 1916, док је његов аутомобил јурио од Острова (садашњи назив Арниса, малог града у грчкој Македонији близу језера Вегоритида и планине Ворас), чула су се два пуцња. Пуцњи су се само чули, а нико није видео онога ко је пуцао, чиме је пуцао, на шта је пуцано. То је све што се знало о тим пуцњима. Но то није сметало Аписовим непријатељима да извезу причу да је пуцано баш на Александров аутомобил у намери да се он убије и да је атентатор Аписов најамник. Како је Александар већ веровао да је Апис потенцијални организатор његовог убиства, није му сада много требало да поверује да је доживео неуспели атентат.

[restrictedarea]

Започињање судског уморства Ако се на Александра могло утицати недоказаним оптуживањима, са судом би то ишло (или би требало да иде) теже. Аписови противници су се досетили своме јаду и дошли на идеју да Апису суди преки суд, а не редовни. Преки суд не би марио много за доказе већ би се ослањао на слободно судијско уверење. Али наишли су на озбиљну препреку. Преки суд по закону могао је судити само војницима, али не и официрима. Брже-боље спремљен је законски предлог по коме би се надлежност преког суда протегла и на официре. Шеф војног судског одељења, са Александровим личним лекаром, одлетео је на Крф где је боравила влада, да за такву измену закона добије њен пристанак. Али су сви чланови владе осим двојице министара (војске и унутрашњих послова) гласали против тог предлога. Чак су самосталци Драшковић и Давидовић запретили оставкама. И Пашић је избегао да прими на себе одговорност за тај непопуларан чин којим би преки суд судио и официрима. Александар се нерадо и мрзовољно приволео владином ставу. Приређивачи суђења су привремено одустали и од Аписовог притварања, извођења на суд и оптуживања за атентат.

Апис је и даље је био под будним оком полиције и белорукаца да би крајем децембра 1916. био притворен. Тадашњи Закон о устројству војних судова од 1901. је у мобилном и ратном стању познавао првостепени Војни суд за официре и другостепени Велики војни суд. Оба суда су пре суђења Апису расформирана „по заповести врховног команданта (регента Александра, нап. С. О.)“. Начелник штаба Врховне команде, генерал Петар Бојовић својом наредбом је поставио нове судије, односно формирао је два нова суда који ће судити Апису и друговима (М. Живановић).

Објавом тајног документа на обновљеном Солунском процесу 1953. сазнало се да је одлука о Аписовом хапшењу и отварању кривичног поступка над њим донета на основу реферата начелника Судског одељења Врховне команде, пуковника Гојка Павловића. У његовом реферату не спомињу се ни атентат на престолонаследника нити „Уједињење или смрт“, већ се само констатује, без ослонца на доказе, да су Апис и његови другови образовали један превратнички круг. О превратничким Аписовим намерама закључивало се на основу онога што се, по сазнању достављача, причало у Аписовој околини. А требало је знати да се после српског пораза и стравичног повлачења кроз Албанију, у општој депресији говорило свашта (С. Јовановић). Како намера о ликвидацији путем преког суда није успела, као основа оптужбе и будућег процеса послужио је „президијал“, поверљиви акт о превратничким намерама Аписа и официра, који је саставио Љубомир Јовановић Патак, министар унутрашњих дела. „Президијал“ је основа реферата Гојка Павловића (М. Живановић).

Уз Аписа ухапшено је и неколико његових другова. Савезнички официри су се интересовали за узроке таквог поступка. Министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић је савезничким официрима то образложио тиме „да су се добиле доставе о њиховом сувише слободном критиковању владиног рада и политике“ (С. Јовановић). Како се може закључити очито је да су прогонитељи Аписа од самог почетка показали мало пажње стварним доказима његове кривице. Додуше, споменута је и припрема атентата, али не на Александра него на грчког краља Ђорђа II, који је својим германофилским понашањем претио слабљењу Солунског фронта. Али припреме атентата на страног непријатеља нису могле бити узете строго као угрожавање домаће власти.

Јавности је притвор образлаган тобожњом Аписовом издајом: као спремао се да са делом војске пређе на страну непријатеља. Апис – чији је патриотизам стизао до фанатизма – издајник?! Али пропаганда је донекле учинила своје чак и у иностранству. Забeлежено је да су у Алжиру протеране црнорукце дочекали са погрдама као издајнике. Издаја је пласирана у јавност јер је то лакше и безболније  пролазило, мада су људи то примали вртећи главама.

Полиција је приликом хапшења пронашла део архиве са списком припадника  друштва „Уједињење или смрт“ и похапсила чланове управе.

То је послужило као „озбиљан“ доказни материјал, па је и оптужница, поднета 20. марта 1917. Војном суду, ту једину кривицу оквалификовала најтеже: као буну у војсци. За то кривично дело предвиђена је смртна казна. За овом оптужницом стигла је 27. марта и друга: она терети Раду Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића за атентат на престолонаследника (С. Јовановић). Подигнута је и трећа оптужница која је теретила само Љубомира Вуловића за „неиспуњење заповести“ и „увреду старијега“ (М. Живановић).

Оптужница је сасвим изокренула карактер Црне руке. Програмска оријентација Аписовог друштва била је уједињење свих Срба. Оптужница је пак инсистирала на превратничким намерама Црне руке у Србији, тј. на њеној намери да збаци закониту власт и да у земљи заведе војну диктатуру! Оптужница се трудила да пошто-пото претвори Црну руку од превратничког друштва ван Србије у Аустрији и Турској, у превратничко друштво у Србији. Ако би Апис био оптужен за оно што је програмским циљевима означио за иностранство, тј. за Турску и Аустрију где су Срби били у ропском положају, окренуло би јавно мњење Апису. Зато је главни правац оптужнице ишао за тим да га оптужи за тероризам у Србији. Оптуживачима је било јако стало да се Уједињење или смрт представи као превратничко удружење у земљи. И Пашић је тражио од свог министра Љубомира Јовановића да се намере Црне руке ван граница Србије и не спомињу.

Иако је друштво „Уједињење или смрт“ било општепознато у јавности (како би га Београђани могли назвати Црна рука, а њене припаднике црнорукци да је било непознато), министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић говорио је 1917. о Црној руци као да је тек откривена. А тог истог Љубомира Јовановића, док је био министар просвете, Апис је обавестио 1911. о оснивању друштва „Уједињење или смрт“. Покренуто је у мају, а већ у јулу Јовановић се у разговору са Светозаром Прибићевићем похвално изразио о основаном друштву верујући да ће оно добро водити пропаганду о Србији. Апис је одмах по оснивању друштва „Уједињење или смрт“ обавестио и председника владе Милована Миловановића који је прихватио сарадњу коју му је Апис понудио у области спољне политике (С. Јовановић; М. Живановић).

Док се једнима смркавало, другима је свањивало. Позатварани су сви чланови Главне управе Друштва. Затварање свих припадника Црне руке није било упутно јер их је било много, а питање је како би то у јавности било дочекано (процене о броју чланова Црне руке су различите; од податка о њих 178 изнетог на Солунском процесу, затим о 517 припадника (Д. Мекензи), процене о 2.500 чланова (С. Станојевић), до процене Мустафе Голубића о чак 100‒150.000 припадника из свих  југословенских народа (В. Дедијер). Из војске су почишћени црнорукци што је добродошло белорукцима. Представљајући се као патриоте и браниоци државе, чувари престолонаследника од црнорукаца, белорукцима је „свануло“. Постали су господари војске.

 

Реализација судског уморства На почетку Солунског процеса оптужница се устремила само на Црну руку тврдећи да је „споља деловала као патриотско удружење, али су јој стварни циљеви били превратнички“ (оптужница од 15. марта 1917. године против 10 официра, црнорукаца, Д. Мекензи). Потом је тужилаштво новом оптужницом (од 24. марта 1917. године против Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића) обухватило наводни атентат на престолонаследника, желећи да га повеже са Црном руком како би доказало да је Црна рука имала за циљ унутрашњи преврат, да је атентат почетак тога преврата, те да су организатори атентата исти људи који су основали „Уједињење или смрт“ као превратничко друштво. Гонитељима није сметала чињеница да је престолонаследник Александар благонаклоно гледао на оснивање  тог друштва. Његови односи са Црном руком и Аписом били су врло добри. Већ је спомињан дар у новцу који је приложио „Пијемонту“, те довођење берлинског доктора да спасава Аписа који је лебдео између живота и смрти после тровања млеком на Косову. Према тој чињеници означавање Црне руке као превратничког друштва требало би да подразумева да је и Александар био превратник.

Оптужница је како-тако ипак спетљала Црну руку и атентат и отпочела доказивање. Пронашла је очевица атентата у лику Темељка Вељановића. Тај Темељко је био у потпуној власти полиције због покушаја неког убиства. Његови, иако шепртљави искази донели су Апису непријатности. Сведок је изјавио да је видео атентатора кад је пуцао на престолонаследников аутомобил и означио га као Рада Малобабића. Апис није порицао да је са Малобабићем стајао у блиској, полицији неразумљивој вези, па је тако индиректно повезан са атентатором и атентатом (Малобабића је полиција почетком рата 1914. ухапсила сматрајући да је аустријски шпијун. Апис га је спасио из затвора, прикривао га донекле од полиције држећи га у својој близини. Тврдио је да је Малобабић његов сарадник из Босне, да је прикупљао и достављао му извештаје о аустријској војсци. За пречанске Србе Малобабић је био честити и одушевљени српски националиста. За полицију Малобабић је био и до краја остао сумњив. Држала га је за двојног шпијуна: аустријског и српског).

Однос Малобабића и Аписа постао је у току суђења главно питање јер је суд настојао да правно ирелевантне индиције о Аписовој умешаности у покушај атентата на престолонаследника „претвори“ у стварне доказе. У том смислу вршен је притисак на Аписа да објасни његов однос са Малобабићем, а Апис је изјавио да тај однос може објаснити само уз претходна објашњења Сарајевског атентата. Андра Николић, тадашњи председник српске Народне скупштине, испричао је Слободану Јовановићу да је суђење прекинуто под тобожњим изговором одмора за ускршње празнике, а Апису препоручено да добро размисли да ли ће у наставку суђења и даље инсистирати да буде јавно, пред судом, саслушан о Сарајевском атентату. Позивајући га на његов патриотизам, предлагали су му да то не чини, а оно што има да каже да писмено саопшти суду. Апис је, као доказани патриота наивно прихватио овај судски предлог – дао је писмену изјаву у којој је признао да је био умешан у Сарајевски атентат. Отуд произлазе његове везе са Малобабићем који му је био важан сарадник у организацији Сарајевског атентата. Да је то што је „црно на бело“ предао суду изјавио на јавном претресу створио би Влади и држави велике неприлике. У јавном мњењу би добио симпатије. Али он то није урадио из патриотских осећања (С. Јовановић).

Тако су Аписови односи са Малобабићем остали необјашњени на јавном претресу. То га је скупо стало. По свему судећи неутврђени атентат на регента Александра остао је главна доказна „чињеница“ у процесу.

Као и приликом састављања оптужница, политика је одредила и чланове првостепеног суда. Судско веће сачињавали су све сами Аписови противници. Председавајући првостепеног већа био је пуковник Петар Мишић, завереник од 1903, белорукац. Петар Мишић се поколебао пре самог почетка завере од 1903. и закаснио својим батаљоном на договорено место, што је могло бити кобно за исход завере (Д. Васић). Мишић је покушавао да се докаже прво на војном пољу, па на политичком, потом на финансијском плану, да би коначно пристао да води монтирани Солунски процес. Касније, у затвору Апис је изјавио да је Мишић „негативан човек потпуно“ (Д. Живановић). Иако није био правник, Мишић је руководио поступком, постављао најважнија питања окривљенима и сведоцима, што је супротно члану 194 тадашњег Војног кривичног законика Србије по коме само судија-правник може да води поступак. Члан 194 Војног кривичног законика недвосмислено предвиђа да ток суђења усмеравају сталне судије, односно професионални правници, чак и у случају да је председник виши по чину, како би се обезбедило да поступак у ствари воде стручњаци. Пуковник Јован Јовановић, војни судија, члан већа, испитивао је окривљене, али је често следио инструкције Петра Мишића и налазио се у подређеном положају у односу на њега (Д. Мекензи).

Апис није захтевао изузеће ниједног судије, чак ни председника већа, познатог по томе да је у наступима мржње показивао чак неурачунљивост. Је ли такво Аписово понашање произлазило из његове сигурности у своју невиност којој, по његовом уверењу, ништа нису могли ни судије његови непријатељи, или у жељи да се према судијама – српским официрима – понаша лојално и каваљерски? Већ на почетку поступка Апис је пропустио прилику да оспори суду непристрасност.

Солунским процесом је спроведен унапред утврђен план и обезбеђена „исправна“ пресуда, без обзира на закон и чињенице утврђене у истражном поступку. Овакво кршење закона захтевало је и многе ситније прекршаје током процеса, чиме је српско војно судство било дискредитовано (Д. Мекензи).

Милош Богићевић је груписао један број незаконитости у Солунском процесу: 1) Разлог хапшења није касније био предмет суђења – окривљени су ухапшени због велеиздаје: вођење преговора са непријатељем у време рата и покушаја предаје дела фронта (чланови 85 и 85г Војног казненог законика Србије), да би оптужба била измењена у покушај изазивања побуне у војсци и покушај атентата на регента Александра (чланови 85е и 87а Војног казненог законика Србије); 2) Разлози за изузеће – у састав првостепеног суда укључени су и жестоки лични противници окривљених (супротно члану 43ф Војног казненог законика Србије); 3) Кршење права на одбрану – окривљенима није било омогућено да лично бирају браниоце; 4) Злоупотреба материјалних доказа – основа оптужнице били су Устав и Пословник организације „’Уједињење или смрт’. Као материјална основа оптужнице изостављени су делови“ који откривају да су активности организације биле усмерене искључиво против спољних непријатеља, у циљу ослобођења јужнословенских народа; 5) Режимски критеријуми разврставања црнорукаца – пријатељи Аписови су осуђени на строге казне, остали црнорукци су уклоњени с положаја, прекомандовани, интернирани или нису ни гоњени, остајући на високим положајима; 6) Погрешна правна квалификација – оптужба за изазивање побуне заснивала се на Аписовом писму у којем он захтева од официра у Македонији 1914. да уклоне с власти неспособне и корумпиране представнике цивилне власти, што може произвести само Аписову одговорност за подстрекивање на побуну јер побуна није ни покушана; 7) Правна валидност истраге – истрага (увиђај) на месту наводног атентата на регента Александра 29. августа 1916. спроведена је тек након готово седам месеци, 20. марта 1917. године.

Првобитно се, по казивању престолонаследника, атентат десио 12. септембра 1916 (по старом, јулијанском календару), али су касније Пашић и министар Јовановић „утврдили“ да је дан атентата заправо 29. август 1916, по старом календару. Да би се превазишла ова „непријатност“, Пашић се „досетио“ да узме да је атентат покушан 12. септембра по новом, грегоријанском календару, па је датум померен за један дан, на 11. септембар који одговара 29. августу по старом (С. Јовановић).

Како су материјални докази били оскудни и недовољно компромитијући за окривљене, суд је доказе изводио саслушањем сведока. Током поступка пред судом саслушана су 82 сведока. Скоро сви сведоци су сведочили на штету окривљених. Председник већа је одбио да позове већину сведока које су тражили оптужени. Изјаве сведока су углавном биле тако конфузне, нејасне, противречне и неаргументоване да непристрасни посматрачи из њих нису могли да извуку никакав значајан закључак (С. Прибићевић). Сведоци који су сведочили на суду били су углавном присталице солунског режима, полицијски агенти и присталице Беле руке. Чекајући у Солуну свој ред на сведочење – месец дана или дуже – сведоци су редовно одлазили у Врховну команду, где су добијали инструкције како да „спасу“ отаџбину. Наводи се и пример Милана Цигановића, Србина из Босне који је обучавао Гаврила Принципа и остале учеснике у Сарајевском атентату. С обзиром на то да је аустријска влада желела да му суди као саучеснику у том убиству, солунски режим је Цигановића ставио пред избор: или да сведочи против оптужених у Солуну или ће бити изручен Аустрији. Цигановић је богато награђен за лажно сведочење у Солуну (Д. Мекензи).

Једини сведок атентата на регента Александра Темељко Велановић није знао ко се налазио у колима, ни колико особа је било у ауту, какав је аутомобил био, тврдио је да аутомобил није стао после пуцњева (пратња тврди да је аутомобил стао и да је терен претражен), помињао је различито растојање између њега и наводног атентатора Малобабића, није знао у ком је положају заправо био атентатор, што је навело на закључак да није ни био на лицу места. Сличних недоумица и противречности било је у исказу и при саслушању Констадиновића, сведока коме је Вељановић причао да је пуцано на аутомобил. Оба сведока су сведочила под полицијском пресијом јер је против њих вођен поступак за убиство и оба су у исто време и под истим условима пуштени из затвора (М. Живановић). Касније су, на обнови Солунског процеса 1953, признали да су лажно сведочили.

 

Опијеност наивношћу

Апис је добродушно и наивно поступао током самог поступка, као да га је увереност да је невин помало опила и умртвила му чула, нагон за самоодржање, за одбрану. Апис је био такав ауторитет да „када је Апис почео да даје исказ, остали окривљени су очекивали да ће бити спасени“. Међутим, Аписова искреност, отвореност, изношење детаља на суду и наивно поверење у председника већа Мишића показали су се као контрапродуктивни. Аргументи Аписове одбране нису могли да докажу невиност окривљених поред унапред припремљених лажних чињеница и сведока (Д. Мекензи).

Тако је Апис пристанком да свој исказ о Сарајевском атентату да написмено, мимо јавног претреса, и исповеди се искрено својим крвницима као да су му пријатељи, заправо веровао да показује свој патриотизам и да му смртна пресуда неће бити изречена, или да неће бити извршена уколико буде изречена. Био је постојан друг и пријатељ, па је сматрао да су такви и људи који се издају за његове другове и пријатеље. Показало се да је био у заблуди. Петар Живковић, ранији Аписов друг и пријатељ, имао је међу белорукцима највише утицаја на Александра, такође Аписовог бившег пријатеља (ако је то монарху уопште својствено). Апис је упразно веровао да старо пријатељство код веома утицајног Живковића није у толикој мери замрло да му не би помогао у смртној опасности. Али Живковић је према Апису остао мртав хладан. Апис је и поред толико утицајних пријатеља и другова остављен сам, схвативши да је његова смрт плод „виших интереса“.

Пред само извршење смртне пресуде Апис је присутном судији говорио да је његова смрт нужна из виших државних разлога. Није мислио на своје учешће у Сарајевском атентату већ на своје исувише затегнуте односе с престолонаследником и владом. Србији је у рату било потребно што потпуније јединство: ако је он сметња томе јединству – е лепо, нека га не буде!… Он који је из патриотизма убијао друге, био је готов да из патриотизма прими и властиту смрт. А како управо с њиме стоји, Апис је видео тек кад су га пробудили да га воде на стрељање. Пролазећи кроз ходник поред ћелије својих пријатеља, кроз затворена врата је поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом. На месту стрељања он је због формалности поступка имао да издржи право мучење. Пре стрељања ваљало му је прочитати целу пресуду, и то читање трајало је више од два сата. За то време, у оној језивој атмосфери пред свитање, Апис је стајао крај своје раке на једној пустој пољани. Члан суда који је по службеној дужности био присутан, каже у свом извештају да је Апис био врло присебан, и да се само по нешто блеђем лицу и нешто несигурнијем гласу могло познати његово унутрашње узбуђење. Пушио је цигарету за цигаретом, још пре свршетка претходних формалности био их је попушио све. У последњем часу узвикнуо је прво „Живела Србија“, па онда: „Живела Југославија!“ На њега је испаљено двадесет метака, докле је довршен. Малобабић је био довршен после петог метка“ (С. Јовановић).

Првостепеном судском пресудом осуђено је на Солунском процесу 11 лица; Апис, Малобабић и још седморица на смрт. Сви оптужени на смрт осуђени су за кривично дело преврата у стицају са кривичним делом атентата на „ма кога члана краљевског дома“ (чл. 87-87а Војног казненог законика). Пресуда се унапред могла претпоставити јер током самог поступка искази оптужених, сведока одбране и бранилаца нису имали ефекта на одлуку већа.

Реакције на првостепену пресуду биле су различите, у зависности ко је подржавао коју струју у војсци, а када је штампа са великим закашњењем почела да пише о атентату, у војсци је преовладао став да је процес намештен и лажан (Д. А. Димитријевић).

Од другостепеног, Вишег војног суда могла се очекивати само потврда првостепене пресуде јер су и судије овог суда такође пре почетка процеса замењенe личним непријатељима оптужених. Апису и друговима није саопштено ко су судије другостепеног суда, што је противно закону (члан 185 Војног казненог законика), јер се власт плашила де ће бити тражено изузеће судија. Један судија је издвојио мишљење (пуковник Бранко Гаталовић) држећи да оптужбе на основу којих су донесене смртне пресуде нису биле правно засноване и доказане, што је сам скупо платио (Д. Мекензи).

Након доношења другостепене пресуде уследио је период политичких превирања у вези са евентуалним помиловањем осуђених. Без обзира на настојања једног дела војне и цивилне јавности, неких савезничких влада, првака Југословенског одбора (А. Трумбић, Х. Хинковић), министара (М. Драшковић, Љ. Давидовић) и других угледних личности (принц Ђорђе), регент и влада су одлучили да Апис мора да умре. Тврдило се да ће извршење смртне пресуде шкодити националним циљевима и да се Александар тада више бавио могућношћу склапања сепаратног мира са Аустроугарском (Х. Хинковић). Стрељани су Апис, Раде Малобабић и Љубомир Вуловић, Аписови блиски сарадници. Остали су помиловани.

 

Рехабилитација Рехабилитација осуђених извршена је обновом Солунског процеса пред Врховним судом Србије у Београду, 1953. године. Током тог поступка утврђено је да су за стављање Аписа у притвор послужиле обичне доставе о наводном формирању превратничког круга. Читањем Аписове писане изјаве о Сарајевском атентату утврђена је неоснованост главне тачке оптужнице: веза Малобабића, наводног атентатора на Александра, са Црном руком. Такође прочитан је и писани циркулар владе у коме Пашић износи разлоге због чега се влада не може заузети за помиловање Аписа; влада би се могла сматрати саучесником у Сарајевском атентату ако би и после Аписове писане изјаве о том атентату захтевала његово помиловање. Поред признања кључних сведока да су лажно сведочили на суђењу Апису, и политички разлози Аписове ликвидације, који су постојали у време Солунског процеса – Слободан Јовановић истиче да преговори о засебном миру са Аустријом нису постојали у време обнове поступка. Тиме је суду, лишеном политичког притиска, „олакшан“ посао.

Крај

[/restrictedarea]