ŽIVOT I SMRT IZDANOG PATRIOTE (4) – Apisov kraj

Piše Slobodan Orlović

Regent Aleksandar bio je opterećen mišlju da mu je Apis životna opasnost. Kako bi tu opasnost otklonio, poslužio se „Solunskim procesom“, svojevrsnom pretečom drugih svetskih montiranih procesa

Sudski postupak, nazvan „Solunski proces“, posle kojeg je Apis streljan, bio je „alat“ kojim je Apis zauvek neutralisan. Pored uklanjanja Apisa, sudskim postupkom je trebalo diskvalifikovati celu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“, bez obzira što će se suditi samo nekolicini članova (M. Živanović). U svom negativnom značaju Solunski proces je bio preteča montiranih sudskih procesa koji se zdušno povezuju sa Staljinovom vlašću u Sovjetskom Savezu, ali sudski način eliminisanja protivnika nije, naravno, izum srpske vlasti. „Na prvi pogled, Solunski proces u velikoj meri podseća na francusku Drajfusovu aferu iz 1894. godine, ali se od nje razlikuje u nekim ključnim detaljima…“ (D. Mekenzi).

Regent Aleksandar je sve više bio opterećen mišlju da mu je Apis životna opasnost. Da ga u to uvere mnogo su se trudili i uspevali Apisovi protivnici, ne samo belorukci već i pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova, pa i sam ministar Ljubomir Jovanović. Taj ministar je pričao kako Apis pati od ubilačkog ludila. Ubio je austrijskog prestolonaslednika u nameri da izazove svetski rat; kraljevski par Obrenovića; spremao se da ubije i nemačkog cara i da je opasno ostaviti na slobodi takvog zločinca (S. Pribićević). Protivnici su stalno punili Aleksandru uši kako Apis ne sedi skrštenih ruku nego priprema zločin i da je čudo da već nije nešto pokušao. To je stvaralo prestolonasledniku takvu uznemirenost da više od straha nije mogao da razlikuje istinu od laži: da ima u svojoj blizini tobože zločinca koga je opasno više držati na slobodi jer se atentat stvarno može desiti. A istina je da je Apis bio patriota i monarhu lojalan oficir.

Pri Aleksandrovom povratku sa obilaska fronta, krajem avgusta 1916, dok je njegov automobil jurio od Ostrova (sadašnji naziv Arnisa, malog grada u grčkoj Makedoniji blizu jezera Vegoritida i planine Voras), čula su se dva pucnja. Pucnji su se samo čuli, a niko nije video onoga ko je pucao, čime je pucao, na šta je pucano. To je sve što se znalo o tim pucnjima. No to nije smetalo Apisovim neprijateljima da izvezu priču da je pucano baš na Aleksandrov automobil u nameri da se on ubije i da je atentator Apisov najamnik. Kako je Aleksandar već verovao da je Apis potencijalni organizator njegovog ubistva, nije mu sada mnogo trebalo da poveruje da je doživeo neuspeli atentat.

[restrictedarea]

Započinjanje sudskog umorstva Ako se na Aleksandra moglo uticati nedokazanim optuživanjima, sa sudom bi to išlo (ili bi trebalo da ide) teže. Apisovi protivnici su se dosetili svome jadu i došli na ideju da Apisu sudi preki sud, a ne redovni. Preki sud ne bi mario mnogo za dokaze već bi se oslanjao na slobodno sudijsko uverenje. Ali naišli su na ozbiljnu prepreku. Preki sud po zakonu mogao je suditi samo vojnicima, ali ne i oficirima. Brže-bolje spremljen je zakonski predlog po kome bi se nadležnost prekog suda protegla i na oficire. Šef vojnog sudskog odeljenja, sa Aleksandrovim ličnim lekarom, odleteo je na Krf gde je boravila vlada, da za takvu izmenu zakona dobije njen pristanak. Ali su svi članovi vlade osim dvojice ministara (vojske i unutrašnjih poslova) glasali protiv tog predloga. Čak su samostalci Drašković i Davidović zapretili ostavkama. I Pašić je izbegao da primi na sebe odgovornost za taj nepopularan čin kojim bi preki sud sudio i oficirima. Aleksandar se nerado i mrzovoljno privoleo vladinom stavu. Priređivači suđenja su privremeno odustali i od Apisovog pritvaranja, izvođenja na sud i optuživanja za atentat.

Apis je i dalje je bio pod budnim okom policije i belorukaca da bi krajem decembra 1916. bio pritvoren. Tadašnji Zakon o ustrojstvu vojnih sudova od 1901. je u mobilnom i ratnom stanju poznavao prvostepeni Vojni sud za oficire i drugostepeni Veliki vojni sud. Oba suda su pre suđenja Apisu rasformirana „po zapovesti vrhovnog komandanta (regenta Aleksandra, nap. S. O.)“. Načelnik štaba Vrhovne komande, general Petar Bojović svojom naredbom je postavio nove sudije, odnosno formirao je dva nova suda koji će suditi Apisu i drugovima (M. Živanović).

Objavom tajnog dokumenta na obnovljenom Solunskom procesu 1953. saznalo se da je odluka o Apisovom hapšenju i otvaranju krivičnog postupka nad njim doneta na osnovu referata načelnika Sudskog odeljenja Vrhovne komande, pukovnika Gojka Pavlovića. U njegovom referatu ne spominju se ni atentat na prestolonaslednika niti „Ujedinjenje ili smrt“, već se samo konstatuje, bez oslonca na dokaze, da su Apis i njegovi drugovi obrazovali jedan prevratnički krug. O prevratničkim Apisovim namerama zaključivalo se na osnovu onoga što se, po saznanju dostavljača, pričalo u Apisovoj okolini. A trebalo je znati da se posle srpskog poraza i stravičnog povlačenja kroz Albaniju, u opštoj depresiji govorilo svašta (S. Jovanović). Kako namera o likvidaciji putem prekog suda nije uspela, kao osnova optužbe i budućeg procesa poslužio je „prezidijal“, poverljivi akt o prevratničkim namerama Apisa i oficira, koji je sastavio Ljubomir Jovanović Patak, ministar unutrašnjih dela. „Prezidijal“ je osnova referata Gojka Pavlovića (M. Živanović).

Uz Apisa uhapšeno je i nekoliko njegovih drugova. Saveznički oficiri su se interesovali za uzroke takvog postupka. Ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović je savezničkim oficirima to obrazložio time „da su se dobile dostave o njihovom suviše slobodnom kritikovanju vladinog rada i politike“ (S. Jovanović). Kako se može zaključiti očito je da su progonitelji Apisa od samog početka pokazali malo pažnje stvarnim dokazima njegove krivice. Doduše, spomenuta je i priprema atentata, ali ne na Aleksandra nego na grčkog kralja Đorđa II, koji je svojim germanofilskim ponašanjem pretio slabljenju Solunskog fronta. Ali pripreme atentata na stranog neprijatelja nisu mogle biti uzete strogo kao ugrožavanje domaće vlasti.

Javnosti je pritvor obrazlagan tobožnjom Apisovom izdajom: kao spremao se da sa delom vojske pređe na stranu neprijatelja. Apis – čiji je patriotizam stizao do fanatizma – izdajnik?! Ali propaganda je donekle učinila svoje čak i u inostranstvu. Zabeleženo je da su u Alžiru proterane crnorukce dočekali sa pogrdama kao izdajnike. Izdaja je plasirana u javnost jer je to lakše i bezbolnije  prolazilo, mada su ljudi to primali vrteći glavama.

Policija je prilikom hapšenja pronašla deo arhive sa spiskom pripadnika  društva „Ujedinjenje ili smrt“ i pohapsila članove uprave.

To je poslužilo kao „ozbiljan“ dokazni materijal, pa je i optužnica, podneta 20. marta 1917. Vojnom sudu, tu jedinu krivicu okvalifikovala najteže: kao bunu u vojsci. Za to krivično delo predviđena je smrtna kazna. Za ovom optužnicom stigla je 27. marta i druga: ona tereti Radu Malobabića i Muhameda Mehmedbašića za atentat na prestolonaslednika (S. Jovanović). Podignuta je i treća optužnica koja je teretila samo Ljubomira Vulovića za „neispunjenje zapovesti“ i „uvredu starijega“ (M. Živanović).

Optužnica je sasvim izokrenula karakter Crne ruke. Programska orijentacija Apisovog društva bila je ujedinjenje svih Srba. Optužnica je pak insistirala na prevratničkim namerama Crne ruke u Srbiji, tj. na njenoj nameri da zbaci zakonitu vlast i da u zemlji zavede vojnu diktaturu! Optužnica se trudila da pošto-poto pretvori Crnu ruku od prevratničkog društva van Srbije u Austriji i Turskoj, u prevratničko društvo u Srbiji. Ako bi Apis bio optužen za ono što je programskim ciljevima označio za inostranstvo, tj. za Tursku i Austriju gde su Srbi bili u ropskom položaju, okrenulo bi javno mnjenje Apisu. Zato je glavni pravac optužnice išao za tim da ga optuži za terorizam u Srbiji. Optuživačima je bilo jako stalo da se Ujedinjenje ili smrt predstavi kao prevratničko udruženje u zemlji. I Pašić je tražio od svog ministra Ljubomira Jovanovića da se namere Crne ruke van granica Srbije i ne spominju.

Iako je društvo „Ujedinjenje ili smrt“ bilo opštepoznato u javnosti (kako bi ga Beograđani mogli nazvati Crna ruka, a njene pripadnike crnorukci da je bilo nepoznato), ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović govorio je 1917. o Crnoj ruci kao da je tek otkrivena. A tog istog Ljubomira Jovanovića, dok je bio ministar prosvete, Apis je obavestio 1911. o osnivanju društva „Ujedinjenje ili smrt“. Pokrenuto je u maju, a već u julu Jovanović se u razgovoru sa Svetozarom Pribićevićem pohvalno izrazio o osnovanom društvu verujući da će ono dobro voditi propagandu o Srbiji. Apis je odmah po osnivanju društva „Ujedinjenje ili smrt“ obavestio i predsednika vlade Milovana Milovanovića koji je prihvatio saradnju koju mu je Apis ponudio u oblasti spoljne politike (S. Jovanović; M. Živanović).

Dok se jednima smrkavalo, drugima je svanjivalo. Pozatvarani su svi članovi Glavne uprave Društva. Zatvaranje svih pripadnika Crne ruke nije bilo uputno jer ih je bilo mnogo, a pitanje je kako bi to u javnosti bilo dočekano (procene o broju članova Crne ruke su različite; od podatka o njih 178 iznetog na Solunskom procesu, zatim o 517 pripadnika (D. Mekenzi), procene o 2.500 članova (S. Stanojević), do procene Mustafe Golubića o čak 100‒150.000 pripadnika iz svih  jugoslovenskih naroda (V. Dedijer). Iz vojske su počišćeni crnorukci što je dobrodošlo belorukcima. Predstavljajući se kao patriote i branioci države, čuvari prestolonaslednika od crnorukaca, belorukcima je „svanulo“. Postali su gospodari vojske.

 

Realizacija sudskog umorstva Na početku Solunskog procesa optužnica se ustremila samo na Crnu ruku tvrdeći da je „spolja delovala kao patriotsko udruženje, ali su joj stvarni ciljevi bili prevratnički“ (optužnica od 15. marta 1917. godine protiv 10 oficira, crnorukaca, D. Mekenzi). Potom je tužilaštvo novom optužnicom (od 24. marta 1917. godine protiv Rada Malobabića i Muhameda Mehmedbašića) obuhvatilo navodni atentat na prestolonaslednika, želeći da ga poveže sa Crnom rukom kako bi dokazalo da je Crna ruka imala za cilj unutrašnji prevrat, da je atentat početak toga prevrata, te da su organizatori atentata isti ljudi koji su osnovali „Ujedinjenje ili smrt“ kao prevratničko društvo. Goniteljima nije smetala činjenica da je prestolonaslednik Aleksandar blagonaklono gledao na osnivanje  tog društva. Njegovi odnosi sa Crnom rukom i Apisom bili su vrlo dobri. Već je spominjan dar u novcu koji je priložio „Pijemontu“, te dovođenje berlinskog doktora da spasava Apisa koji je lebdeo između života i smrti posle trovanja mlekom na Kosovu. Prema toj činjenici označavanje Crne ruke kao prevratničkog društva trebalo bi da podrazumeva da je i Aleksandar bio prevratnik.

Optužnica je kako-tako ipak spetljala Crnu ruku i atentat i otpočela dokazivanje. Pronašla je očevica atentata u liku Temeljka Veljanovića. Taj Temeljko je bio u potpunoj vlasti policije zbog pokušaja nekog ubistva. Njegovi, iako šeprtljavi iskazi doneli su Apisu neprijatnosti. Svedok je izjavio da je video atentatora kad je pucao na prestolonaslednikov automobil i označio ga kao Rada Malobabića. Apis nije poricao da je sa Malobabićem stajao u bliskoj, policiji nerazumljivoj vezi, pa je tako indirektno povezan sa atentatorom i atentatom (Malobabića je policija početkom rata 1914. uhapsila smatrajući da je austrijski špijun. Apis ga je spasio iz zatvora, prikrivao ga donekle od policije držeći ga u svojoj blizini. Tvrdio je da je Malobabić njegov saradnik iz Bosne, da je prikupljao i dostavljao mu izveštaje o austrijskoj vojsci. Za prečanske Srbe Malobabić je bio čestiti i oduševljeni srpski nacionalista. Za policiju Malobabić je bio i do kraja ostao sumnjiv. Držala ga je za dvojnog špijuna: austrijskog i srpskog).

Odnos Malobabića i Apisa postao je u toku suđenja glavno pitanje jer je sud nastojao da pravno irelevantne indicije o Apisovoj umešanosti u pokušaj atentata na prestolonaslednika „pretvori“ u stvarne dokaze. U tom smislu vršen je pritisak na Apisa da objasni njegov odnos sa Malobabićem, a Apis je izjavio da taj odnos može objasniti samo uz prethodna objašnjenja Sarajevskog atentata. Andra Nikolić, tadašnji predsednik srpske Narodne skupštine, ispričao je Slobodanu Jovanoviću da je suđenje prekinuto pod tobožnjim izgovorom odmora za uskršnje praznike, a Apisu preporučeno da dobro razmisli da li će u nastavku suđenja i dalje insistirati da bude javno, pred sudom, saslušan o Sarajevskom atentatu. Pozivajući ga na njegov patriotizam, predlagali su mu da to ne čini, a ono što ima da kaže da pismeno saopšti sudu. Apis je, kao dokazani patriota naivno prihvatio ovaj sudski predlog – dao je pismenu izjavu u kojoj je priznao da je bio umešan u Sarajevski atentat. Otud proizlaze njegove veze sa Malobabićem koji mu je bio važan saradnik u organizaciji Sarajevskog atentata. Da je to što je „crno na belo“ predao sudu izjavio na javnom pretresu stvorio bi Vladi i državi velike neprilike. U javnom mnjenju bi dobio simpatije. Ali on to nije uradio iz patriotskih osećanja (S. Jovanović).

Tako su Apisovi odnosi sa Malobabićem ostali neobjašnjeni na javnom pretresu. To ga je skupo stalo. Po svemu sudeći neutvrđeni atentat na regenta Aleksandra ostao je glavna dokazna „činjenica“ u procesu.

Kao i prilikom sastavljanja optužnica, politika je odredila i članove prvostepenog suda. Sudsko veće sačinjavali su sve sami Apisovi protivnici. Predsedavajući prvostepenog veća bio je pukovnik Petar Mišić, zaverenik od 1903, belorukac. Petar Mišić se pokolebao pre samog početka zavere od 1903. i zakasnio svojim bataljonom na dogovoreno mesto, što je moglo biti kobno za ishod zavere (D. Vasić). Mišić je pokušavao da se dokaže prvo na vojnom polju, pa na političkom, potom na finansijskom planu, da bi konačno pristao da vodi montirani Solunski proces. Kasnije, u zatvoru Apis je izjavio da je Mišić „negativan čovek potpuno“ (D. Živanović). Iako nije bio pravnik, Mišić je rukovodio postupkom, postavljao najvažnija pitanja okrivljenima i svedocima, što je suprotno članu 194 tadašnjeg Vojnog krivičnog zakonika Srbije po kome samo sudija-pravnik može da vodi postupak. Član 194 Vojnog krivičnog zakonika nedvosmisleno predviđa da tok suđenja usmeravaju stalne sudije, odnosno profesionalni pravnici, čak i u slučaju da je predsednik viši po činu, kako bi se obezbedilo da postupak u stvari vode stručnjaci. Pukovnik Jovan Jovanović, vojni sudija, član veća, ispitivao je okrivljene, ali je često sledio instrukcije Petra Mišića i nalazio se u podređenom položaju u odnosu na njega (D. Mekenzi).

Apis nije zahtevao izuzeće nijednog sudije, čak ni predsednika veća, poznatog po tome da je u nastupima mržnje pokazivao čak neuračunljivost. Je li takvo Apisovo ponašanje proizlazilo iz njegove sigurnosti u svoju nevinost kojoj, po njegovom uverenju, ništa nisu mogli ni sudije njegovi neprijatelji, ili u želji da se prema sudijama – srpskim oficirima – ponaša lojalno i kavaljerski? Već na početku postupka Apis je propustio priliku da ospori sudu nepristrasnost.

Solunskim procesom je sproveden unapred utvrđen plan i obezbeđena „ispravna“ presuda, bez obzira na zakon i činjenice utvrđene u istražnom postupku. Ovakvo kršenje zakona zahtevalo je i mnoge sitnije prekršaje tokom procesa, čime je srpsko vojno sudstvo bilo diskreditovano (D. Mekenzi).

Miloš Bogićević je grupisao jedan broj nezakonitosti u Solunskom procesu: 1) Razlog hapšenja nije kasnije bio predmet suđenja – okrivljeni su uhapšeni zbog veleizdaje: vođenje pregovora sa neprijateljem u vreme rata i pokušaja predaje dela fronta (članovi 85 i 85g Vojnog kaznenog zakonika Srbije), da bi optužba bila izmenjena u pokušaj izazivanja pobune u vojsci i pokušaj atentata na regenta Aleksandra (članovi 85e i 87a Vojnog kaznenog zakonika Srbije); 2) Razlozi za izuzeće – u sastav prvostepenog suda uključeni su i žestoki lični protivnici okrivljenih (suprotno članu 43f Vojnog kaznenog zakonika Srbije); 3) Kršenje prava na odbranu – okrivljenima nije bilo omogućeno da lično biraju branioce; 4) Zloupotreba materijalnih dokaza – osnova optužnice bili su Ustav i Poslovnik organizacije „’Ujedinjenje ili smrt’. Kao materijalna osnova optužnice izostavljeni su delovi“ koji otkrivaju da su aktivnosti organizacije bile usmerene isključivo protiv spoljnih neprijatelja, u cilju oslobođenja južnoslovenskih naroda; 5) Režimski kriterijumi razvrstavanja crnorukaca – prijatelji Apisovi su osuđeni na stroge kazne, ostali crnorukci su uklonjeni s položaja, prekomandovani, internirani ili nisu ni gonjeni, ostajući na visokim položajima; 6) Pogrešna pravna kvalifikacija – optužba za izazivanje pobune zasnivala se na Apisovom pismu u kojem on zahteva od oficira u Makedoniji 1914. da uklone s vlasti nesposobne i korumpirane predstavnike civilne vlasti, što može proizvesti samo Apisovu odgovornost za podstrekivanje na pobunu jer pobuna nije ni pokušana; 7) Pravna validnost istrage – istraga (uviđaj) na mestu navodnog atentata na regenta Aleksandra 29. avgusta 1916. sprovedena je tek nakon gotovo sedam meseci, 20. marta 1917. godine.

Prvobitno se, po kazivanju prestolonaslednika, atentat desio 12. septembra 1916 (po starom, julijanskom kalendaru), ali su kasnije Pašić i ministar Jovanović „utvrdili“ da je dan atentata zapravo 29. avgust 1916, po starom kalendaru. Da bi se prevazišla ova „neprijatnost“, Pašić se „dosetio“ da uzme da je atentat pokušan 12. septembra po novom, gregorijanskom kalendaru, pa je datum pomeren za jedan dan, na 11. septembar koji odgovara 29. avgustu po starom (S. Jovanović).

Kako su materijalni dokazi bili oskudni i nedovoljno kompromitijući za okrivljene, sud je dokaze izvodio saslušanjem svedoka. Tokom postupka pred sudom saslušana su 82 svedoka. Skoro svi svedoci su svedočili na štetu okrivljenih. Predsednik veća je odbio da pozove većinu svedoka koje su tražili optuženi. Izjave svedoka su uglavnom bile tako konfuzne, nejasne, protivrečne i neargumentovane da nepristrasni posmatrači iz njih nisu mogli da izvuku nikakav značajan zaključak (S. Pribićević). Svedoci koji su svedočili na sudu bili su uglavnom pristalice solunskog režima, policijski agenti i pristalice Bele ruke. Čekajući u Solunu svoj red na svedočenje – mesec dana ili duže – svedoci su redovno odlazili u Vrhovnu komandu, gde su dobijali instrukcije kako da „spasu“ otadžbinu. Navodi se i primer Milana Ciganovića, Srbina iz Bosne koji je obučavao Gavrila Principa i ostale učesnike u Sarajevskom atentatu. S obzirom na to da je austrijska vlada želela da mu sudi kao saučesniku u tom ubistvu, solunski režim je Ciganovića stavio pred izbor: ili da svedoči protiv optuženih u Solunu ili će biti izručen Austriji. Ciganović je bogato nagrađen za lažno svedočenje u Solunu (D. Mekenzi).

Jedini svedok atentata na regenta Aleksandra Temeljko Velanović nije znao ko se nalazio u kolima, ni koliko osoba je bilo u autu, kakav je automobil bio, tvrdio je da automobil nije stao posle pucnjeva (pratnja tvrdi da je automobil stao i da je teren pretražen), pominjao je različito rastojanje između njega i navodnog atentatora Malobabića, nije znao u kom je položaju zapravo bio atentator, što je navelo na zaključak da nije ni bio na licu mesta. Sličnih nedoumica i protivrečnosti bilo je u iskazu i pri saslušanju Konstadinovića, svedoka kome je Veljanović pričao da je pucano na automobil. Oba svedoka su svedočila pod policijskom presijom jer je protiv njih vođen postupak za ubistvo i oba su u isto vreme i pod istim uslovima pušteni iz zatvora (M. Živanović). Kasnije su, na obnovi Solunskog procesa 1953, priznali da su lažno svedočili.

 

Opijenost naivnošću

Apis je dobrodušno i naivno postupao tokom samog postupka, kao da ga je uverenost da je nevin pomalo opila i umrtvila mu čula, nagon za samoodržanje, za odbranu. Apis je bio takav autoritet da „kada je Apis počeo da daje iskaz, ostali okrivljeni su očekivali da će biti spaseni“. Međutim, Apisova iskrenost, otvorenost, iznošenje detalja na sudu i naivno poverenje u predsednika veća Mišića pokazali su se kao kontraproduktivni. Argumenti Apisove odbrane nisu mogli da dokažu nevinost okrivljenih pored unapred pripremljenih lažnih činjenica i svedoka (D. Mekenzi).

Tako je Apis pristankom da svoj iskaz o Sarajevskom atentatu da napismeno, mimo javnog pretresa, i ispovedi se iskreno svojim krvnicima kao da su mu prijatelji, zapravo verovao da pokazuje svoj patriotizam i da mu smrtna presuda neće biti izrečena, ili da neće biti izvršena ukoliko bude izrečena. Bio je postojan drug i prijatelj, pa je smatrao da su takvi i ljudi koji se izdaju za njegove drugove i prijatelje. Pokazalo se da je bio u zabludi. Petar Živković, raniji Apisov drug i prijatelj, imao je među belorukcima najviše uticaja na Aleksandra, takođe Apisovog bivšeg prijatelja (ako je to monarhu uopšte svojstveno). Apis je uprazno verovao da staro prijateljstvo kod veoma uticajnog Živkovića nije u tolikoj meri zamrlo da mu ne bi pomogao u smrtnoj opasnosti. Ali Živković je prema Apisu ostao mrtav hladan. Apis je i pored toliko uticajnih prijatelja i drugova ostavljen sam, shvativši da je njegova smrt plod „viših interesa“.

Pred samo izvršenje smrtne presude Apis je prisutnom sudiji govorio da je njegova smrt nužna iz viših državnih razloga. Nije mislio na svoje učešće u Sarajevskom atentatu već na svoje isuviše zategnute odnose s prestolonaslednikom i vladom. Srbiji je u ratu bilo potrebno što potpunije jedinstvo: ako je on smetnja tome jedinstvu – e lepo, neka ga ne bude!… On koji je iz patriotizma ubijao druge, bio je gotov da iz patriotizma primi i vlastitu smrt. A kako upravo s njime stoji, Apis je video tek kad su ga probudili da ga vode na streljanje. Prolazeći kroz hodnik pored ćelije svojih prijatelja, kroz zatvorena vrata je pozdravljao svakog po imenu i uzimao poslednje zbogom. Na mestu streljanja on je zbog formalnosti postupka imao da izdrži pravo mučenje. Pre streljanja valjalo mu je pročitati celu presudu, i to čitanje trajalo je više od dva sata. Za to vreme, u onoj jezivoj atmosferi pred svitanje, Apis je stajao kraj svoje rake na jednoj pustoj poljani. Član suda koji je po službenoj dužnosti bio prisutan, kaže u svom izveštaju da je Apis bio vrlo priseban, i da se samo po nešto bleđem licu i nešto nesigurnijem glasu moglo poznati njegovo unutrašnje uzbuđenje. Pušio je cigaretu za cigaretom, još pre svršetka prethodnih formalnosti bio ih je popušio sve. U poslednjem času uzviknuo je prvo „Živela Srbija“, pa onda: „Živela Jugoslavija!“ Na njega je ispaljeno dvadeset metaka, dokle je dovršen. Malobabić je bio dovršen posle petog metka“ (S. Jovanović).

Prvostepenom sudskom presudom osuđeno je na Solunskom procesu 11 lica; Apis, Malobabić i još sedmorica na smrt. Svi optuženi na smrt osuđeni su za krivično delo prevrata u sticaju sa krivičnim delom atentata na „ma koga člana kraljevskog doma“ (čl. 87-87a Vojnog kaznenog zakonika). Presuda se unapred mogla pretpostaviti jer tokom samog postupka iskazi optuženih, svedoka odbrane i branilaca nisu imali efekta na odluku veća.

Reakcije na prvostepenu presudu bile su različite, u zavisnosti ko je podržavao koju struju u vojsci, a kada je štampa sa velikim zakašnjenjem počela da piše o atentatu, u vojsci je preovladao stav da je proces namešten i lažan (D. A. Dimitrijević).

Od drugostepenog, Višeg vojnog suda mogla se očekivati samo potvrda prvostepene presude jer su i sudije ovog suda takođe pre početka procesa zamenjene ličnim neprijateljima optuženih. Apisu i drugovima nije saopšteno ko su sudije drugostepenog suda, što je protivno zakonu (član 185 Vojnog kaznenog zakonika), jer se vlast plašila de će biti traženo izuzeće sudija. Jedan sudija je izdvojio mišljenje (pukovnik Branko Gatalović) držeći da optužbe na osnovu kojih su donesene smrtne presude nisu bile pravno zasnovane i dokazane, što je sam skupo platio (D. Mekenzi).

Nakon donošenja drugostepene presude usledio je period političkih previranja u vezi sa eventualnim pomilovanjem osuđenih. Bez obzira na nastojanja jednog dela vojne i civilne javnosti, nekih savezničkih vlada, prvaka Jugoslovenskog odbora (A. Trumbić, H. Hinković), ministara (M. Drašković, LJ. Davidović) i drugih uglednih ličnosti (princ Đorđe), regent i vlada su odlučili da Apis mora da umre. Tvrdilo se da će izvršenje smrtne presude škoditi nacionalnim ciljevima i da se Aleksandar tada više bavio mogućnošću sklapanja separatnog mira sa Austrougarskom (H. Hinković). Streljani su Apis, Rade Malobabić i Ljubomir Vulović, Apisovi bliski saradnici. Ostali su pomilovani.

 

Rehabilitacija Rehabilitacija osuđenih izvršena je obnovom Solunskog procesa pred Vrhovnim sudom Srbije u Beogradu, 1953. godine. Tokom tog postupka utvrđeno je da su za stavljanje Apisa u pritvor poslužile obične dostave o navodnom formiranju prevratničkog kruga. Čitanjem Apisove pisane izjave o Sarajevskom atentatu utvrđena je neosnovanost glavne tačke optužnice: veza Malobabića, navodnog atentatora na Aleksandra, sa Crnom rukom. Takođe pročitan je i pisani cirkular vlade u kome Pašić iznosi razloge zbog čega se vlada ne može zauzeti za pomilovanje Apisa; vlada bi se mogla smatrati saučesnikom u Sarajevskom atentatu ako bi i posle Apisove pisane izjave o tom atentatu zahtevala njegovo pomilovanje. Pored priznanja ključnih svedoka da su lažno svedočili na suđenju Apisu, i politički razlozi Apisove likvidacije, koji su postojali u vreme Solunskog procesa – Slobodan Jovanović ističe da pregovori o zasebnom miru sa Austrijom nisu postojali u vreme obnove postupka. Time je sudu, lišenom političkog pritiska, „olakšan“ posao.

Kraj

[/restrictedarea]