Почетна / Култура / Српска књижевност на почетку двадесет и првог века: Пресек стања

Српска књижевност на почетку двадесет и првог века: Пресек стања

Књижевност 21 векаПише Никола Маринковић

Шта је, дакле, ново у српској књижевности двадесет првог века, а да није било присутно у српској књижевности 20. века?

Јубиларни број „Печата“, једног од ретких магазина који од самог почетка има место за књижевну критику, добар је повод да се замислимо над стањем у српској књижевности, свесни ризика да наш суд можда неће бити валидан већ у догледно време, а камоли за дужи низ година, када ће се, надамо се, појавити књижевни историчар који ће пронаћи довољно добар оквир да изврши периодизацију, делује и даље недохватну на половини друге деценије двадесет првог века. Шта је, дакле, ново у српској књижевности двадесет првог века, а да није било присутно у српској књижевности 20. века?

НАЛОГ ДУХА ВРЕМЕНА На први поглед готово ништа се није променило. Постмодернизам, иако у светским оквирима ефективно ствар прошлости, код нас се и даље држи, готово подједнако жилаво као и његово теоријско залеђе, постструктурализам у свим својим облицима, заједно са деконструкцијом. По својој природи инертне, академске институције су тренутно њихов главни чувар, што је потпуно природна ствар: нека књижевна појава мора бити довршена да би је катедре за књижевност, као научне институције опредељене према прошлости, озбиљно промишљале. Критика, с друге стране, промене је ипак осетила, па се о романима Владимира Тасића пише као о „пост-постмодернизму“, што је ипак знак свести да се епоха мења иако јој не можемо наденути име. Периодизацијске покушаје бележимо и у нашем окружењу, па се писање Миљенка Јерговића сврстава у оквире „новог сентиментализма“, а у Црној Гори се говори о „новом валу“ у тамошњој књижевности, што свеукупно значи да постоји потреба да се књижевност каталогизује, да се сведу њени историјски рачуни, поглавито у вези са спољним факторима: преломом столећа, распадом заједничке државе (који и даље траје), конструисањем нових идентитета и сл. Отуд, уосталом, и метафорика поменутих систематизација: као што кроз Јерговићеву прозу тече флуидна меланхолија због искуства рата, тако се у манифестном (пост)модернизму нових црногорских писаца крије налог духа времена за (вечито актуелном) детрадиционализацијом културног модела.

[restrictedarea]

Поменути налог делу наше књижевне јавности (с правом) делује као угрожавајући, па традиционалнији видови књижевног говора и даље претрајавају, тематски наслоњени на националну историју и трауме. Ови писци имају своју публику, своје критичаре, своје награде, укратко, један подсистем у оквиру нашег књижевног живота који егзистира паралелно са модернизацијским. Готово је непотребно напомињати да оба носе снажан идеолошки призвук, јер повлађују одређене поступке, теме, естетске и друге вредности. Трећи чинилац савременог књижевног живота у Србији су они писци који два налога, континуитета и преврата, покушавају да помире, паралелно мењајући и традицију и модернизацију, што је и једини прави пут, макар ако судимо из перспективе наше књижевне прошлости. Сродни овој групи су они писци који и даље, упркос свему, претрајавају у вери у самодовољни карактер уметности, у њен позив да сведочи и оплемењује људски дух оним најдубљим што човек може да пружи.

SRPSKA-KNJIZEVNOST-U-100-KNJIGAСЦЕНА И – ПОДСЦЕНЕ Модел систематизације, који смо укратко изложили, није достатан: у овој подели постоји макар још једно место за неомарксистичке писце, иако би се о субверзивном потенцијалу марксизма могло озбиљно дискутовати с обзиром на симбиозу културне револуције 1968. и неолибералног капитализма (па и постомодернизма и неолиберализма, како пише марксиста Фредрик Џејмсон). Тек, иако ова систематизација, као и свака друга, не одговара реалности неухватљиве књижевне продукције у Србији, за разумевање књижевне сцене је корисна, јер показује да унутар књижевности српског језика постоји неколико подсцена које се боре за утицај, простор у медијима и буџетима, последично и за удео у креирању националног културног обрасца, паралелно егзистирајући у додељеним им оквирима. Шта ово говори? Говори нам да је књижевни живот у Србији на почетку 21. века више устројен по моделу тржишта него према моделу сцене. Говори нам, такође, да дискретну равнотежу међу различитим парадигмама ипак неко одржава, да постоје обриси одређене инстанце која с књижевношћу има некакву намеру и жели да јој да одређено усмерење. Обриси те надређене инстанце нису пак изван досега саме књижевности: о томе говоре три последње књиге Мирослава Максимовића, од полемике са економистом Бошком Мијатовићем у књизи Поезија, тржиште, држава (2009), преко Цртања стварности (2012), до аутопоетичке књиге есеја Скривени посао (2014), у којој песник покушава да одговори на питање о месту поезије (а и свеукупне књижевности) у свету неолибералног капитализма.

ТЕНЗИЈА ИЗМЕЂУ ПЕСНИКА И „КАПИТАЛА“ Ово није једноставно, али ни јединствено питање. Од самих почетака модерне поезије, како је писао Хуго Фридрих, постоји непрестана тензија између песника и капиталистичког друштва. Код нас, после Тодора Манојловића, ово питање отворили су шездесетих година часопис Економска политика и Петар Џаџић, али је сукоб поезије и тржишта добио на оштрини тек пола века касније, у колумнама Мирослава Максимовића и Бошка Мијатовића. Од 2008, када су песник и економиста покренули расправу, општа друштвена ситуација се није поправила, па је сасвим оправдана Максимовићева претпоставка да поезије можда неће ни бити: „Она не може постојати у свету тржишта не само зато што се помоћу ње не прави профит него зато што је сама по себи онемогућена да у тој игри учествује.“ И заиста, ретко која издавачка кућа у Србији штампа поезију: Архипелаг је ту чист изузетак (да ли?), ако узмемо у обзир да су остали водећи издавачи поезије „буџетски корисници“ (Библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева, Културни центар Новог Сада, Књижевна општина Вршац и делимично Службени гласник). Поезија, дакле, као суштински део књижевности, не може преживети без помоћи државе. Не како економисти пишу, у смислу ухлебљења песника, већ у смислу базичне продукције књига. Слично је и са уметничком прозом: оријентисана на сам израз, оптерећена свешћу о књижевној историји и одговорности писца спрам сопственог стила, она тешко може наћи пут до читалаца који књизи прилазе једино због „добре фабуле“. Потпуно препуштање тржишту стога не би убило књижевност него би онемогућило функционисање њеног најквалитетнијег дела – због неисплативости. У Србији, још увек, није тако и држава се није потпуно повукла, али једном када се то деси, а сви знаци говоре да то неће бити у тако недогледној будућности, ситуација ће постати прилично сива. Излаз за издаваче, посреднике између писца и публике, који због свог статуса морају посредовати само исплативим рукописима, представљаће регион, као простор у којем живе говорници истог језика. Ипак, ту се крије друга замка: оптерећена баластом српске кривице, наша књижевност неће бити потпуно слободна пред тржиштима Хрватске, Црне Горе и БиХ. Обрисе ове стратегије већ је могуће видети у наглашеној окренутости латиничном писму наших највећих издавача (Лагуне и Вулкана), што је само први корак, узевши у обзир да избор писма никада није културолошки безначајан чин.

Miroslav_MaksimovicКЊИЖЕВНА КРИТИКА ПРЕСУЂУЈЕ? Зато посебна одговорност лежи на књижевној критици. У ситуацији када је свака уметничка књижевност унапред хендикепирана, када мора да пристане на егзистирање у условима крајње неповољним по њу, критичари, хтели то или не, имају тешко бреме. Они морају да надилазе постојеће ефективне поделе у књижевном животу Србије, тражећи и истичући једино уметничку вредност. За то је потребна свеобухватна деидеологизација макар књижевне критике у Србији, ако не и читаве књижевне сцене. Деидеологизована књижевна критика би морала, дакле, да се врати негативним оценама са становишта уметничке ефектности неког књижевног дела, уместо да вредност, саму по себи, налази у „српском“, „европском“, „традицијском“ или „превратничком“ предзнаку. Јер, никакав авангардни преврат не може књижевност вратити у фокус јавности. Естетика шока потпуно је немоћна пред савременом жутом штампом, пред којом би, верујемо, и Мајаковски деловао као конзервативац. Зато је задатак критике да инсистира на квалитету, да негативним оценама динамизује књижевни живот колико год је могуће, не дозвољавајући му да чами на маргини, утешен жалопојкама о незаслуженом статусу.

BOSKO MIJATOVICО РАЗЛИЦИ ПЕСИМИЗМА И ПАТЕТИКЕ А позиција маргине може донети и одређену слободу. Можда је најекстремнији (и стога најразумљивији) пример савремена ангажована, политички некоректна литература. Као простор фикције, дакле простор чија веза са друштвеном стварношћу увек остаје упитна, ова врста књижевности је једини медиј где политичка некоректност уопште може да проговори без реперкусија. Тиме ова књижевност тихо показује да свест о негативности глобализацијског процеса ипак постоји, и да се не може тако лако затомити. Слична је и слобода свеукупне уметничке књижевности, која самом естетском природом сведочи о непристајању на правила игре. Она је простор слободе како за аутора, тако и за читаоца, који уласком у њен имагинарни свет престаје, макар у авантури читања, да буде део постисторијске гомиле и претвара се у креативног појединца. У том, и само том тренутку читања, он је недоступан свим стратегијама којима капитал човека држи доступним: не прима рекламе, не суспендује свест, не одлучује о понуди, не ствара потражњу.

Зато чувајући књижевност, чувамо слободу. Коме овакво разумевање књижевности делује романтично не греши превише, сем у разлици између песимизма и патетике. Јер патетично стање би производило жалопојке без намере да се дела, пошто онога ко жалопоји ништа егзистенцијално не угрожава – наглашена реторика увек значи мањак чињења, док песимизам подразумева реалну храброст да се поразно стање разуме до дна – осуђени смо на маргину, али то треба да искористимо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *