Почетна / Свет / Европска унија као претња америчким интересима

Европска унија као претња америчким интересима

Годишњи извештај Савета за спољне послове

ВашингтонПише Филип Родић

Да ли водећа америчка организација за креирање спољне политике предвиђа даљу еманципацију Европе у односу на Америку? Да ли је мигрантска криза разлог потенцијалне нестабилности на Старом континенту, или је она управо пројекат дестабилизације ентитета који прети да се отргне од потпуног америчког утицаја? Хоће ли „рат за Европу“ кулминирати у 2016. години?

Утицајна америчка невладина организација Савет за спољне послове (Council on Foreign Relations), због веома моћних чланова сматрана Стејт департментом у сенци, телом које управља радом америчке дипломатије, у свом овогодишњем извештају о „превентивним приоритетима“, односно потенцијалним претњама интересима Сједињених Држава, први пут је навео Европску унију и одмах је сврстао у ранг „опасности првог реда“, испред Русије.

Савет за спољне послове истраживање је спровео тако пошто је од јавности затражио мишљење о сукобима који би у наредној години могли да избију и ескалирају. Од око хиљаду предлога стручњаци Савета одабрали су тридесетак најозбиљнијих проблема, а потом су их предали на процењивање државним званичницима, научницима и стручњацима за спољну политику. Сценарио је на крају категоризован у три ранга – висок, умерен и низак – у складу са важношћу за америчке лидере. Циљ истраживања је, како се наводи, да „помогне америчким доносиоцима одлука да одреде приоритете“ у кризама са којима се суочавају.

[restrictedarea]

ЕВРОПА КАО СИРИЈА Од једанаест криза класификованих као „високоприоритетне“, осам се односи на дешавања на Блиском истоку, а највећа од њих је сукоб у Сирији, прошле године рангиран као „умерена претња“ интересима САД. Ово је очигледан пример како аналитичари Савета за спољне послове посматрају кризе и опасност коју оне представљају. Иако је рат у Сирији беснео истом жестином и у 2014. и у 2015, он је ранг „високог приоритета“ добио тек сада и то, јасно је, због директног укључивања Русије у овај сукоб, на начин који води ка могућем мировном решењу, на шта указује интензивирање политичког дијалога оличеног пре свега у прошлонедељној посети америчког државног секретара Џона Керија Москви где је договорен заједнички пут за окончање кризе. Сирија је, дакле, на прво место приоритета доспела не у тренутку када је рат изгледао незаустављив и када се као једини исход назирала победа џихадистичке Исламске државе над легитимном и секуларном влашћу Башара Асада него у моменту када се назире решење. Из овога проистиче да америчке интересе више може да угрози мир који није по њиховој вољи него крвави рат. Али то није ништа чудно.

Иако на први поглед не делује тако, није чудно ни што је Савет за спољне послове у први ранг претњи по америчке интересе сврстао и проблеме с којима се суочава Европска унија. „Политичка нестабилност у земљама Европске уније која произлази из прилива избеглица и миграната окарактерисана је као приоритет првог ранга, а повећане напетости између Русије и НАТО означене су као приоритет другог ранга“, наводи се у извештају Савета. Без икаквих других објашњења. Као и у Сирији, и у Европској унији је до сада било више него алармантних показатеља о надолазећој политичкој нестабилности, као што су дужничке кризе у многим земљама, нејединство у вези многих тема, могућност да неке земље напусте Унију и тако даље, али до „мигрантске кризе“ ништа није било вредно тога да ЕУ уђе на листу опасности, а камоли да буде „приоритет првог ранга“. Питање је, дакле, да ли је заиста само мигрантска криза довела до тога да амерички интереси у Унији буду угрожени, или је реч о нечему другом, нечему што аналитичари из Њујорка сматрају опаснијим и од напетости на релацији НАТО–Русија. По свему судећи, овде се у ствари ради о све већим и интензивнијим покушајима да се неке државе ЕУ, ако не и Унија у целини, еманципују у односу на САД, и да би Вашингтон могао да губи у невидљивом рату за Европу.

СТРАТЕГИЈА СЛАБЉЕЊА КОНКУРЕНАТА Прве пукотине у трансатлантском блоку појавиле су се у вези Украјине. Иако европске државе нису имале снаге да се одупру Вашингтону у његовој намери да уведе санкције Русији, успеле су да зауставе САД у ескалирању војног сукоба у Украјини прво спречивши Обамину намеру да додатно наоружа снаге кијевских пучиста, а потом да без икаквог утицаја и учешћа Вашингтона преговарају са Путином о решавању кризе у овој бившој совјетској републици. Да се разумемо, Европљани, у овом случају предвођени немачком канцеларком Ангелом Меркел и председником Француске Франсоа Оландом, најпре су се борили за сопствени интерес, да не кажемо живот. Већ саме економске санкције на које су европске земље пристале под снажним притиском Вашингтона иду најпре на штету самих држава ЕУ, а њихове последице потпуно одговарају интересима САД које не желе да поред себе имају јаке партнере већ да буду једина сила. У том смислу, у америчкој међународној стратегији то да економске санкције против Русије штете Европи је добро, а не лоше. У борби за светски примат постоје два начина да се победи: један је јачање сопствених капацитета, а други је слабљење капацитета свих других такмаца. У овом случају то нису само Русија и Кина него и Европска унија у коју САД имају све мање поверења, јер све више губе контролу над њом. У последње време САД се у својој спољној политици готово искључиво ослањају на ову другу стратегију. Европљани то виде и, колико год слаби били пред господаром из Вашингтона, покушавају да се из тога извуку. Да нису успели да зауставе америчке војне амбиције у Украјини, Европљани би се нашли у још горој ситуацији – на свом прагу имали би озбиљан рат који би утицао на стабилност читавог континента.

Индикативан пример је и снабдевање Европе гасом. САД су учиниле све да пресеку доток гаса из Русије. Прво је у питање доведена могућност испоруке гаса преко Украјине, потом је под жестоким америчким притиском Бугарска „пресекла“ гасовод „Јужни ток“, да би на крају Анкара обарањем руског бомбардера у Сирији на отпад бацила све планове о алтернативном „Турском току“. Немачка је, међутим, овај проблем решила лаконски, не обазирући се на енергетске споразуме из Брисела, и са Москвом договорила изградњу „Северног тока 2“, који би требало да јој пружи потпуну сигурност у снабдевању неопходним енергентом. То што је адекватно снабдевање гасом остало проблематично за неке друге европске државе као што су Италија или Мађарска, Берлин не брине много.

Мапа приоритета САДБОРБА ЗА ОСАМОСТАЉЕЊЕ Пут којим би Европска унија, или барем њене најзначајније чланице попут Француске и Немачке могле ићи врло јасно показује и реаговање Париза на терористичке нападе који су у новембру потресли Град светлости. Председник Оланд се за војну помоћ прво обратио Бриселу, то јест Европској унији, а не НАТО. Потом је отишао у Вашингтон на састанак са Обамом, али и у Москву, да од Путина тражи стварање савеза за борбу против терориста. Сама идеја о формирању „европске војске“ присутна је годинама, а интензивирана у 2015, јасно има за циљ да се Европа дистанцира од НАТО којим управља Вашингтон и то због напетости на релацији ЕУ–САД, а никако због претње коју би за ЕУ представљала Русија. За одбрану од Русије постоји НАТО, а европска војска би служила за ослобађање од америчког утицаја. На то указује и генеза ове идеје покренуте у време англоамеричких припрема за инвазију на Ирак 2003, чему су се бројне европске земље предвођене Француском и Немачком противиле, а потом је поново оживела у сличним околностима, у све већем неслагању између, опет, Француске и Немачке са Вашингтоном око војног мешања у украјинску кризу.

Релевантне су и речи бившег француског председника Николе Саркозија, у својој земљи названог и Саркози Американац због блиских веза са Америком. Човек који је поништио Деголов успех враћајући Француску у окриље заједничке команде НАТО, ове године је почео да промовише идеју тешње сарадње са Русијом и Путином. То највероватније није израз његовог политичког преумљења него спознаје да Французи махом имају више разумевања за политику коју води Москва од оне вашингтонске, и жеље да бирачи не оду у јасно пропутиновски и антиамерички Национални фронт.

На крају, обратимо пажњу и на узрок кризе који наводи и сам Савет за спољну политику – прилив избеглица, односно миграната. Све везано за ову инвазију на Европу указује на директну или индиректну америчку умешаност. Ако, поред осталог, чињеница да се Џорџ Сорош отворено залаже за то да Европа прими милионе избеглица није довољан доказ уплетености америчког естаблишмента у кризу, онда је довољно то што су Американци својом политиком уништавања свега стабилног на Блиском истоку макар индиректно допринели овој сеоби народа. И као када су у питању европске санкције против Русије, и овде САД спроводе стратегију слабљења ривала и практично уцењивања Европе њеном сопственом безбедношћу. Чињеница да је тако озбиљна и утицајна организација као што је Савет за спољне послове прогнозирала да ће Европа у 2016. бити од примарног значаја за интересе САД говори да се „рат за Европу“ не само наставља него и интензивира.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *