Почетна / Култура / Трагедија недозвољене љубави

Трагедија недозвољене љубави

„Лолита”

Премијера на камерној сцени Мадленианум

LolitaПише Рашко В. Јовановић

У сагласју са духом нашег времена, у минималистичкој сценографији огољене позорнице изведена је постмодерно конципирана представа покрета и ужурбаности што је изведби давало посебно обележје

Ова позоришна сезона почела је у знаку Владимира Набокова, иако руско-амерички писац није писао за театар, већ је он један од водећих светских романсијера. Најпре је стварао на руском више дела од којих је „Позив на погубљење“ послужио као основа за комад приказан у Београдском драмском позоришту, а сада се на Малој сцени Опере и театра „Мадленианум“ појавила драматизација његове популарне Лолите. Реч је о трећем роману на енглеском што га је Владимир Набоков, пошто је емигрирао, написао у Сједињеним Америчким Државама. У основи дела је запањујућа прича о четрдесетогодишњаку Хамберту Хамберту и његовој љубави према дванаестогодишњој Лолити. У суштини то је мелодрамска прича о педофилу који искоришћава малолетницу држећи је застрашивањем две године уза се, да би је ипак изгубио. Када је поново налази, Лолита је удата и у другом је стању; Хамберт убија њеног мужа зато што се овај окрутно понашао према њој и потом се предаје полицији и умире у затвору. Ускоро затим, умреће и Лолита, пошто је родила мртво дете. У предговору писац истиче да се радња романа не сме схватити дословно, нити је сврсисходно из овог дела извлачити некакве моралне поуке, већ га првенствено треба схватити као књижевну алегорију, па тек онда сагледавати у ширем друштвено-моралном контексту. Када се поступи тако, онда се Хамберту може као олакшавајућа околност приписати чињеница да он није био први Лолитин љубавник, она је завела њега. Не треба занемарити и то да његова осећања према Лолити остају и даље дубока и када она одрасте, те ће бити вољан да се њоме ожени и прихвати њено дете. Све то омогућује да се Лолита чита и као иронијом обавијена алегорија апсурдне, али могућне људске љубави засноване на вечитој чежњи за лепотом. Иако пише у другој половини 20. века, Набоков је у основи романтичне и сублимне теме провукао иза шокантне приче препуне књижевних алузија и различитих досетки и један иронични однос према ситуацијама и обртима у делу. Сагледан у целини, роман Лолита утемељен је на крајњим супротностима – с једне стране писац не бежи од шала и ироније, али су му протагонисти прожети дубоким емоцијама; такође, писац као да са уживањем исписује еротичне пасаже, али се истовремено томе и руга. С друге стране, кроз тривијалност и игру често избија људска топлина, или пак некаква зачудност и недокучива тајновитост. Не треба мимоићи и мишљења према којима су (анти)јунаци Набокова често емигранти из својих средина и то њихово прогонство не ваља схватити дословно него пре свега као постмодерну филозофску тему, будући да су они често својевољни прогнаници из властите збиље, попут својеврсних чудака и мономанијака. Заиста нећемо погрешити ако констатујемо да Лолита представља јединствен спој модернизма и постмодернизма.

[restrictedarea]

Димитрије Коканов, аутор драматизације овог познатога романа, који није ништа друго до трагедија недозвољене љубави, испољио је спретност у сажимању читаве приче, обративши пажњу, како сам истиче, на три основна поља дела – на проблем константног кретања, затим на проблем додира, односно телесности и на исповедни карактер дела. Постављајући драматизацију на позоришну сцену, редитељка Јована Томић имала је то у виду и аранжирала је динамично и у пуном замаху извођење са много кретања, од којих су нека, како нам се учинило, могла и ометати саопштавање текста, без обзира што се сценски покрет у представи у више наврата приближавао кореографији. Врлина режије је у томе што је поступно и неосетно причу довела до трагичнога краја. Томе је свакако допринела кореографкиња Маја Калафатић: иако је било доста еротичних призора, никада није било дешавања која би представу и за тренутак одводила на порно терен. Наравно, за то првенствено је заслужно двоје протагониста – Ана Мандић у насловној улози и Бојан Жировић као Хамберт Хамберт. Ако је Ана Мандић умела да буде симпатична у изразу младалачких несташлука, да би потом била убедљива у време сазревања а тако и дефинитивног уозбиљења, Бојан Жировић знао је да изрази еволуцију емоционалне ангажованости у широком луку од првобитне иронично обојене зачудности до пуног распламсавања љубавне страсти. Тумачећи неколико улога Ирма Миловић испољила је способност за диференцију различитих ликова при представљању њихових карактеристичних епизода. Пеђа Марјановић био је прецизан у улози која је у основи била нараторско-коментаторска. У свему, у сагласју са духом нашег времена, у минималистичкој сценографији огољене позорнице гледали смо постмодерно конципирану представу покрета и ужурбаности што је изведби давало посебно обележје. Извођењем Лолите, сва је прилика, почиње оживљавање репертоара Камерне сцене „Мадленианума“. Дабоме, очекујемо да ће ова сцена бити и полигон за извођење драмских дела наших класичних и савремених аутора.

[/restrictedarea]

ПИСАЦ
Владимир Набоков
ПОЗОРИШТЕ
Опера и театар „Мадленианум“
– Мала сцена
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
14. новембар 2015.
РЕЖИЈА
Јована Томић
ДРАМАТИЗАЦИЈА
Димитрије Коканов
КОСТИМОГРАФ
Даринка Михајловић
КОРЕОГРАФ
Маја Калафатић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *