Tragedija nedozvoljene ljubavi

„Lolita”

Premijera na kamernoj sceni Madlenianum

Piše Raško V. Jovanović

U saglasju sa duhom našeg vremena, u minimalističkoj scenografiji ogoljene pozornice izvedena je postmoderno koncipirana predstava pokreta i užurbanosti što je izvedbi davalo posebno obeležje

Ova pozorišna sezona počela je u znaku Vladimira Nabokova, iako rusko-američki pisac nije pisao za teatar, već je on jedan od vodećih svetskih romansijera. Najpre je stvarao na ruskom više dela od kojih je „Poziv na pogubljenje“ poslužio kao osnova za komad prikazan u Beogradskom dramskom pozorištu, a sada se na Maloj sceni Opere i teatra „Madlenianum“ pojavila dramatizacija njegove popularne Lolite. Reč je o trećem romanu na engleskom što ga je Vladimir Nabokov, pošto je emigrirao, napisao u Sjedinjenim Američkim Državama. U osnovi dela je zapanjujuća priča o četrdesetogodišnjaku Hambertu Hambertu i njegovoj ljubavi prema dvanaestogodišnjoj Loliti. U suštini to je melodramska priča o pedofilu koji iskorišćava maloletnicu držeći je zastrašivanjem dve godine uza se, da bi je ipak izgubio. Kada je ponovo nalazi, Lolita je udata i u drugom je stanju; Hambert ubija njenog muža zato što se ovaj okrutno ponašao prema njoj i potom se predaje policiji i umire u zatvoru. Uskoro zatim, umreće i Lolita, pošto je rodila mrtvo dete. U predgovoru pisac ističe da se radnja romana ne sme shvatiti doslovno, niti je svrsishodno iz ovog dela izvlačiti nekakve moralne pouke, već ga prvenstveno treba shvatiti kao književnu alegoriju, pa tek onda sagledavati u širem društveno-moralnom kontekstu. Kada se postupi tako, onda se Hambertu može kao olakšavajuća okolnost pripisati činjenica da on nije bio prvi Lolitin ljubavnik, ona je zavela njega. Ne treba zanemariti i to da njegova osećanja prema Loliti ostaju i dalje duboka i kada ona odraste, te će biti voljan da se njome oženi i prihvati njeno dete. Sve to omogućuje da se Lolita čita i kao ironijom obavijena alegorija apsurdne, ali mogućne ljudske ljubavi zasnovane na večitoj čežnji za lepotom. Iako piše u drugoj polovini 20. veka, Nabokov je u osnovi romantične i sublimne teme provukao iza šokantne priče prepune književnih aluzija i različitih dosetki i jedan ironični odnos prema situacijama i obrtima u delu. Sagledan u celini, roman Lolita utemeljen je na krajnjim suprotnostima – s jedne strane pisac ne beži od šala i ironije, ali su mu protagonisti prožeti dubokim emocijama; takođe, pisac kao da sa uživanjem ispisuje erotične pasaže, ali se istovremeno tome i ruga. S druge strane, kroz trivijalnost i igru često izbija ljudska toplina, ili pak nekakva začudnost i nedokučiva tajnovitost. Ne treba mimoići i mišljenja prema kojima su (anti)junaci Nabokova često emigranti iz svojih sredina i to njihovo progonstvo ne valja shvatiti doslovno nego pre svega kao postmodernu filozofsku temu, budući da su oni često svojevoljni prognanici iz vlastite zbilje, poput svojevrsnih čudaka i monomanijaka. Zaista nećemo pogrešiti ako konstatujemo da Lolita predstavlja jedinstven spoj modernizma i postmodernizma.

[restrictedarea]

Dimitrije Kokanov, autor dramatizacije ovog poznatoga romana, koji nije ništa drugo do tragedija nedozvoljene ljubavi, ispoljio je spretnost u sažimanju čitave priče, obrativši pažnju, kako sam ističe, na tri osnovna polja dela – na problem konstantnog kretanja, zatim na problem dodira, odnosno telesnosti i na ispovedni karakter dela. Postavljajući dramatizaciju na pozorišnu scenu, rediteljka Jovana Tomić imala je to u vidu i aranžirala je dinamično i u punom zamahu izvođenje sa mnogo kretanja, od kojih su neka, kako nam se učinilo, mogla i ometati saopštavanje teksta, bez obzira što se scenski pokret u predstavi u više navrata približavao koreografiji. Vrlina režije je u tome što je postupno i neosetno priču dovela do tragičnoga kraja. Tome je svakako doprinela koreografkinja Maja Kalafatić: iako je bilo dosta erotičnih prizora, nikada nije bilo dešavanja koja bi predstavu i za trenutak odvodila na porno teren. Naravno, za to prvenstveno je zaslužno dvoje protagonista – Ana Mandić u naslovnoj ulozi i Bojan Žirović kao Hambert Hambert. Ako je Ana Mandić umela da bude simpatična u izrazu mladalačkih nestašluka, da bi potom bila ubedljiva u vreme sazrevanja a tako i definitivnog uozbiljenja, Bojan Žirović znao je da izrazi evoluciju emocionalne angažovanosti u širokom luku od prvobitne ironično obojene začudnosti do punog rasplamsavanja ljubavne strasti. Tumačeći nekoliko uloga Irma Milović ispoljila je sposobnost za diferenciju različitih likova pri predstavljanju njihovih karakterističnih epizoda. Peđa Marjanović bio je precizan u ulozi koja je u osnovi bila naratorsko-komentatorska. U svemu, u saglasju sa duhom našeg vremena, u minimalističkoj scenografiji ogoljene pozornice gledali smo postmoderno koncipiranu predstavu pokreta i užurbanosti što je izvedbi davalo posebno obeležje. Izvođenjem Lolite, sva je prilika, počinje oživljavanje repertoara Kamerne scene „Madlenianuma“. Dabome, očekujemo da će ova scena biti i poligon za izvođenje dramskih dela naših klasičnih i savremenih autora.

[/restrictedarea]

PISAC
Vladimir Nabokov
POZORIŠTE
Opera i teatar „Madlenianum“
– Mala scena
DATUM PREMIJERE
14. novembar 2015.
REŽIJA
Jovana Tomić
DRAMATIZACIJA
Dimitrije Kokanov
KOSTIMOGRAF
Darinka Mihajlović
KOREOGRAF
Maja Kalafatić