Почетна / Свет / ПОНОВНО ОКРЕТАЊЕ РУСИЈИ

ПОНОВНО ОКРЕТАЊЕ РУСИЈИ

КУДА ЗАПАД ВОДИ ГРУЗИЈУ?

Tbilisi GruzijaПише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Заблуде Грузина у односу на Запад довеле су до тога да у економији доминирају Турци и Азербејџанци (такође етнички Турци), што се већинском грузинском становништву нимало не допада, те у кулоарима говоре о потреби отпора, чак и уз руску помоћ

Турске амбиције на Блиском истоку и Кавказу, као и претензије на улогу  „млађег брата САД у оквиру НАТО“, обнова османизма, код многих експерата, политичара и патриота довели су до промене погледа на Русију, више прагматично него идеолошки. Јавност Грузије има осећај да ју је Запад позивима ка себи намамио у турски загрљај и да сада жели да је ту и задржи мимо воље Грузинаца. Историјски, тај загрљај је кобан био и остао за Грузине. Сада се отвара ново/старо питање: ко ће Грузију заштитити од Турака? Погледи некако инстиктивно иду ка Русији. Но „стара љубав“ према Западу није у потпуности угасла, па се све чешће и то гласно и јасно изговара: треба ли Грузија Западу, односно где ће Грузија стићи ако иде за Западом?

ДЕСАКРАЛИЗАЦИЈА ЗАПАДА Сви упитани грузијски аналитичари, а одговоре преноси портал odnako.org, сагласни су да Грузија није потребна ни НАТО-у ни Европској унији. Управо у томе се и састоји промашеност политике Михаила Сакшвилија и његових следбеника, али и зачетак десакрализације Запада у Грузији. Мора се, ипак, признати, да је у једном моменту јавно мњење Грузије било у потпуности „омађијано“ и доживљавало је Европску унију као „свету краву“, дакле, потпуно нереално, а НАТО као силу која треба да пројави војну моћ Грузије на Кавказу и у Централној Азији и претвори ову државу у регионалног лидера, чак јачу од Русије. Што би рекла деца: машта може свашта!

Десакрализација Запада почела је суочавањем са корупцијом коју је развио бивши председник Сакашвили, иначе политички идол западњака. Запад је на богаћење Сакашвилија жмурио на оба ока, при чему је запушио и уши да ништа не чује од жалби Грузинаца. Но зато га је хвалио као оличење демократског лидера који одговара Западу. Потом је уследило отрежњење народа Грузије од западне пропаганде. Треће, наступило је суочавање са грешкама политике према Осетима и Абхазима. Чак и председница грузијског парламента и лидер партије „Једина Грузија“ Нино Бурџанадзе каже да су се Грузини разочарали у Запад, а жеља Вашингтона и Брисела да Грузија помогне увођењем санкција Русији наилази на зачуђене погледе политичара, јер такве позиве доживљавају као невиђен безобразлук. Управо председница парламента истиче да је тренутно трећина Грузина за сарадњу с Русима а не са Западом, при чему популарност руске опције стално расте, наводи украјински портал dosie.su.

[restrictedarea]

 Saakashvili На све ово додаје се проблем Блиског истока, чији дах Грузија, као и цели Каквказ веома добро осећају. Интересантно је да Тбилиси избегава да покаже на телевизији свом становништву улогу Русије у борби против Исламске државе, али и токове миграционе кризе и навалу становника Блиског истока у Европску унију. Такође, избегава да приказује новоизграђене жичане ограде и свађе политичара Уније око расподеле избеглица по државама. Другим речима, јасно је да власти Грузије не желе да убрзавају десакрализацију Запада, посебно НАТО-а и САД, те да зато избегавају да говоре о темама које представљају некадашње идоле у реалном светлу властите немоћи и погрешних политичких одлука.

Ипак и сама Грузија прима избеглице. Према незваничним подацима (власт настоји да умањи њихов број) око 5.000 људи са Блиског истока нашло је уточиште у Грузији. Питање, свакако, није тиме затворено, јер Брисел све више и све чешће на тему решавања избегличке кризе окреће погледе на државе које су потписале Споразуме о стабилизацији и придруживању. Међу таквима је и Грузија (ратификовала документ 18. јула 2014. године). Али документи нису ратификовани у Европском парламенту, што би могло, иначе, да се догоди 18. децембра 2015. године уколико то препоручи известилац. Андрејс Мамикинс, известилац Европског парламента за Грузију, у интервјуу азербејџанској новинској агенцији Тренд, изјавио је, међутим, да ће имати нови „услов“. Мамикинс је нагласио да је у Унију током 2015. године дошло око 500.000 избеглица, те да део те популације морају да приме и државе које теже да уђу у заједницу. За Грузију то значи да ратификација докумената о стабилизацији и придруживању неће бити узета у разматрање, уколико не прими избеглице са Блиског истока, иако га је од 28 држава чланица већ 25 ратификовало. Колики број избеглица, у том случају, треба да прихвати Грузија, за сада није познато. Но познато је да су коментари из Тбилисија разочаравајући, они иду ка потпуној уверености да Грузија Западу не треба, осим као „складиште“ непожељног становништва. Наравно, и јавно мњење Грузије је, очигледно, против овакве солидарности са Унијом.

 

МЕНТАЛНИ ПРЕОКРЕТ Доцент Сергеј Маркедонов за портал sputnik-georgia.ru наводи да у политици нема вечних савеза, што је врло евидентно у Грузији, држави која је некада имала репутацију најпрозападније државе Закавказја, а сада са сасвим другим политичким идејама о савезништву. За почетак Грузија је престала да буде „главни провокатор на постсовјетском пространству“. Интересантно је да је грузијска власт била „провокатор“ потпуно бесплатно, чак није утврдила ни услове под којима би евентуално ушла у Европску унију и НАТО, него се у потпуности предала вољи ових центара моћи. Сада кад код грузијске елите евроатлантске интеграције губе привлачност, што се види на сваком кораку, догађа се невероватни „ментални преокрет“. Једнако код политичара као и код народа. Ипак, рано је, изузетно рано говорити да је „Грузија пред вратима Евроазијског савеза“. Како кажу на Кавказу „Плод треба да сазри“!

OsetijaМеђутим, свађа Грузије и Запада, а самим тим и знатно политичко удаљавање, продубљено је западним понашањем на тему грузијских медија, тачније ТВ компаније „Рустави 2“, која је имала кључну улогу, због популарности, у формирању мишљења становника Грузије. Аналитичари тим поводом сугеришу став да Запад не води Грузију у добром правцу, али не жели да је се у потпуности одрекне, већ хоће да задржи манипулативно-пропагандну полугу у својим рукама.

Брисел је владу Грузије упозорио да догађаји око телевизијске компаније „Рустави 2“ могу имати „велике политичке последице“. Поменута компанија је повезана са бившим председником Михаилом Сакашвилијем и његовом партијом. Бројни актери и јавне личности стале су у одбрану телевизије „Рустави 2“, како из Грузије, тако још више са Запада. Изговарају се речи „демократија“, „људска права“, „слобода говора“ итд. Но, за оне са дужим сећањем, догађаји од 7. новембра 2007. године представљају насилно гушење протеста опозиције, када су специјалне полицијске јединице упале у тада опозицији склону телевизију „Имеди“, зауставиле емитовање програма, уништиле технику, физички и вербално извређале новинаре и запослене, па их буквално, потом, избациле на улицу. Од тадашње владе Грузије „Имеди“ је означен организатором „државног преврата“, па га ја Сакашвилијева влада узела под своје уз промену имена. Тако је ТВ „Имеди“ постала ТВ компанија „Рустави 2“.

Запад је тада оправдавао поступке грузијске владе, мада, руку на срце, када је све завршено у корист Запада и (наравно) Сакашвилија, неки комесари из Брисела су га прекорили да је „могао да буде мање груб“.

Питање ТВ компаније „Рустави 2“ поново је поставио у први план Градски суд Тбилисија, који је почетком новембра 2015. по тужби бившег власника ТВ „Имеди“ Кибара Халвашија пресудио у његову корист, односно наложио повраћај имовине, а поступак владе Грузије из 2007. године, на челу са премијерком Бидзини Иванишвили, оценио у пресуди као „корак ка диктатури и ауторитарности“.

У случај телевизијске компаније „Рустави 2“ умешала се чак и америчка влада преко свог представника Џона Кирбија, који је рекао да су „САД дубоко узнемирене питањем  компаније Рустави 2, јер је веома значајна за слободу медија, политички плурализам и незавиност судства у Грузији“. „Покушај смене менаџмента телевизијске компаније до нове пресуде Апелационог суда (држава се жалила) имаће значајне политичке последице. Демократско друштво треба да подржава критичка размишљања, а не ћутање“, рекао је он и додао да „слобода медија, политички плурализам и независност судства представљају основ сваке демократије, и слеђење ових принципа има одлучујући значај за евроатлантске интеграције Грузије“.

Слично су се понели и други важни западни политичари, посебно представници Европске народне партије.  Према речима председника ове партије Џозефа Дола, „догађаји око Рустави 2 потврђују да влада Грузије иде ка ауторитарности“, додајући „да независни плуралистички медији представљају фундаментално европско право“. Другим речима, Сакашвили и лидери његове партије су за Брисел и Вашингтон и даље „проверени борци за европске вредности“, а који су само неколико година назад на најнедемократскији начин, интервенцијом специјалних јединица, угасили рад опозиционе телевизијске станице, што није изазвало реакцију истих држава. Двоструки стандарди или нешто друго?

 

Mamikis EU parliamentМИРИС ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ  Због непримерене реакције Запада, аналитичари у Грузији мисле да се ради о „новој припреми смене власти, чак и методома обојене револуције“, наводи портал geo-politica.info. Једини „проблем“ је недостатак новца. Наиме, обојене револуције се плаћају, а како грузијски аналитичари виде, „новца у фондовима нема“. Немају га ни невладине организације. Остала је још само опција „обојене револуције на кредит“ или одлагање „до бољих времена“!

Додатну со на рану сипају украјински сајтови (тамошње јавно мњење не може да се помири да Сакашвили у овој држави има јавне политичке функције), те објављују снимке разговора од 7. новембра 2007. године ондашњег председника Грузије Сакашвилија са полицајцима који су руководили операцијом, премијерком и другима око заузимања станице „Имеди“, где се јасно препознају политички мотиви за акцију. Такође, пошто Сакашвили сада живи у Украјини, снимљени су његови телефонски разговори око организације протеста у вези са судском пресудом око поменуте телевизије. Јасно се чује како Сакашвили и сарадници у Грузији припремају „револуционарни сценарио“ (говорили су о унајмљивању бораца и бивших специјалаца, организацији крвопролића, тачније „приношењу жртава2 за које би оптужили власт итд, као и да ће Запад ћутати ако силом преузму власт у Грузији, наводи информативна агенција Регнум).

На основу ових снимака Служба државне безбедности Грузије почела је истрагу због „покушаја организације државног преврата“. Интересантно је да сарадници Сакашвилија из Грузије нису негирали снимљено, али су наглашавали да то желе да ураде „ради заштите Рустави 2, слободе говора, европских вредности и европског избора Грузије“.

Да се ради о нечем другом, тачније о геополитичкој борби, посведочио је и амерички Вашингтон пост који је почетком јула објавио чланак у коме тврди да се Грузија поново окреће Русији. Наиме, лист истиче да је после конфликта у Украјини и одлагања економске помоћи Запада Грузији, нагло почела да расте популарност проруских снага у земљи. Запад је растргнут између Блиског истока, Украјине и Грузије, још није дао приоритет ни једном региону, заправо више се бави миграцијом са Блиског истока и Централне Азије, него што има воље да се позабави геополитичким питањима. А Грузија је предуго чекала на вратима Запада, при томе тешко да је добила и чашу воде. Људи, наравно, губе стрпљење и пресабирају се о алтернативама. Руска је, очигледно, најизгледнија. Овде се ради о конкретним потезима. Док је Запад обећавао, Русија је уложила реалан новац у енергетски сектор Грузије (електричне централе, нафтна и гасна постројења), телекомуникације, али и у информативне ресурсе рускојезичког становништва.

 

ПРОМАШЕНА ИНВЕСТИЦИЈА У недавном интервјуу државној телевизији, који је дао у ходницима председничке палате, председник Грузије Георгиј Маргвелашиви нагласио је да „без обзира на растуће присуство Русије, Грузија одлучно тежи да уђе у НАТО и Европску унију“. Како би то и доказали влада је током последњих неколико година слала своје војнике заједно са америчким у Авганистан. Њихова бројност је превазилазила чак и број војника држава чланица НАТО-а. Ипак, лидери Европске уније се још нису сагласили да ли уопште да приме Грузију (такође Украјину и Молдавију), па сва чињења владе у Тбилисију у том смеру делују као „промашене инвестиције“, јер се све одложе до даљег. Чак и укидање, односно смекшавање визног режима виза за грађане Грузије, уз образложење да се, наводно, не наљути Русија. Немачка канцеларка Ангела Меркел, али и амерички председник Барак Обама, одбацили су могућност проширења Европске уније. „Ни Украјина, ни Грузија у догледно време не налазе се на путу ка чланству у НАТО“, нагласио је амерички председник крајем прошле године. Истовремено, јавно мњење Грузије окреће се у правцу Русије, при чему је одлука Јерменије да уђе у Царински савез, те погодности које је тиме стекла, значајно допринела овом „новом размишљању“ Грузина, којима поменуто изазива „воду на уста“. Наиме, у Грузији је општеприхваћено мишљење да они дају више Америци него што добијају. Такво мишљење не шире само проруски активисти него и војници који су заједно са америчким трупама ратовали у Авганистану. „Све више и више народ осећа да од Запада не добија очекивано. Чак се осећамо издано, јер нас је Запад оставио да се сами носимо с Русијом“, нагласила је новинарка Шорена Шавердашвили, иначе прозападно идеолошки усмерена.

ARCIL CKOIDZE chkoidze_archilТаква Грузија тражи помоћ на другим местима. Према резултатима истраживања јавног мњења (урађеног од стране Националног демократског института), подршка евроатлантским интеграцијама опала је са 80 на 68 одсто, а подршка евроазијским је са 10 порасла на 31 одсто (овде западњаци стављају примедбу да испитаници нису разликовали Европску од Евроазијске уније, те да су самим тим погрешно заокруживали). Социолози ово објашњавају одласком Михаила Сакашвилија, бившег председника, десетогодишњег вође државе, од почетка 2003. до 2013. године. Сакашвили, образован на Западу, био је русофоб и није пропуштао прилике да каже коју против Русије. Али све је почело да се мења августа 2008. када је Сакашвили наредио напад на Јужну Осетију, коју су заштитили руски војници сламајући грузијску армију. Последица овог рата је признавање од стране Русије независности Јужне Осетије и Абхазије, али и одбацивање Сакашвилија као лидера. Само је голо насиље на власти још неко време задржало Сакашвилија, иначе сва истраживања јавног мњења показивала су спремност становника Грузије да изаберу богатог суграђанина Бидзина Иванишвилија, који је обећавао поправљање односа са Русијом. Грузија је брзо осетила погодности овакве политике, јер је Русија укинула забрану увоза грузинских вина 2013. године, а међусобна трговина почела је да расте. Грузини су почели да бивају задовољни, а многи, попут трговца Џемала Велијашвилија, који тргује на граници са Русијом, хвале се како је обим трговине порастао чак за три пута.

На политичкој сцени појавили су се нови лидери попут Арчила Чкоидзеа, предводника коалиције „Евроазијски избор – Грузија“, која тренутно има 16.000 чланова и сматра се проруском, наводи протал geo-politica.info. За разлику од Запада коме Грузија треба као још један трофеј у освајању Евроазије, Русији је ова држава заиста потребна, и то као савезник и сарадник. Просто геополитички Кавказ представља врата народа, и ако нема никога на вратима, све је могуће. Илити, као што је Голанска висораван кључ Израела, тако је Кавказ кључ врата која воде ка Русији. Но све има своју цену, а Русија је спремна да плати реалну цену за савез са Грузијом. Другим речима, на питање куда Запад води Грузију, може се са сигурношћу одговорити – у наручје Русије!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *