PONOVNO OKRETANJE RUSIJI

KUDA ZAPAD VODI GRUZIJU?

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Zablude Gruzina u odnosu na Zapad dovele su do toga da u ekonomiji dominiraju Turci i Azerbejdžanci (takođe etnički Turci), što se većinskom gruzinskom stanovništvu nimalo ne dopada, te u kuloarima govore o potrebi otpora, čak i uz rusku pomoć

Turske ambicije na Bliskom istoku i Kavkazu, kao i pretenzije na ulogu  „mlađeg brata SAD u okviru NATO“, obnova osmanizma, kod mnogih eksperata, političara i patriota doveli su do promene pogleda na Rusiju, više pragmatično nego ideološki. Javnost Gruzije ima osećaj da ju je Zapad pozivima ka sebi namamio u turski zagrljaj i da sada želi da je tu i zadrži mimo volje Gruzinaca. Istorijski, taj zagrljaj je koban bio i ostao za Gruzine. Sada se otvara novo/staro pitanje: ko će Gruziju zaštititi od Turaka? Pogledi nekako instiktivno idu ka Rusiji. No „stara ljubav“ prema Zapadu nije u potpunosti ugasla, pa se sve češće i to glasno i jasno izgovara: treba li Gruzija Zapadu, odnosno gde će Gruzija stići ako ide za Zapadom?

DESAKRALIZACIJA ZAPADA Svi upitani gruzijski analitičari, a odgovore prenosi portal odnako.org, saglasni su da Gruzija nije potrebna ni NATO-u ni Evropskoj uniji. Upravo u tome se i sastoji promašenost politike Mihaila Sakšvilija i njegovih sledbenika, ali i začetak desakralizacije Zapada u Gruziji. Mora se, ipak, priznati, da je u jednom momentu javno mnjenje Gruzije bilo u potpunosti „omađijano“ i doživljavalo je Evropsku uniju kao „svetu kravu“, dakle, potpuno nerealno, a NATO kao silu koja treba da projavi vojnu moć Gruzije na Kavkazu i u Centralnoj Aziji i pretvori ovu državu u regionalnog lidera, čak jaču od Rusije. Što bi rekla deca: mašta može svašta!

Desakralizacija Zapada počela je suočavanjem sa korupcijom koju je razvio bivši predsednik Sakašvili, inače politički idol zapadnjaka. Zapad je na bogaćenje Sakašvilija žmurio na oba oka, pri čemu je zapušio i uši da ništa ne čuje od žalbi Gruzinaca. No zato ga je hvalio kao oličenje demokratskog lidera koji odgovara Zapadu. Potom je usledilo otrežnjenje naroda Gruzije od zapadne propagande. Treće, nastupilo je suočavanje sa greškama politike prema Osetima i Abhazima. Čak i predsednica gruzijskog parlamenta i lider partije „Jedina Gruzija“ Nino Burdžanadze kaže da su se Gruzini razočarali u Zapad, a želja Vašingtona i Brisela da Gruzija pomogne uvođenjem sankcija Rusiji nailazi na začuđene poglede političara, jer takve pozive doživljavaju kao neviđen bezobrazluk. Upravo predsednica parlamenta ističe da je trenutno trećina Gruzina za saradnju s Rusima a ne sa Zapadom, pri čemu popularnost ruske opcije stalno raste, navodi ukrajinski portal dosie.su.

[restrictedarea]

Na sve ovo dodaje se problem Bliskog istoka, čiji dah Gruzija, kao i celi Kakvkaz veoma dobro osećaju. Interesantno je da Tbilisi izbegava da pokaže na televiziji svom stanovništvu ulogu Rusije u borbi protiv Islamske države, ali i tokove migracione krize i navalu stanovnika Bliskog istoka u Evropsku uniju. Takođe, izbegava da prikazuje novoizgrađene žičane ograde i svađe političara Unije oko raspodele izbeglica po državama. Drugim rečima, jasno je da vlasti Gruzije ne žele da ubrzavaju desakralizaciju Zapada, posebno NATO-a i SAD, te da zato izbegavaju da govore o temama koje predstavljaju nekadašnje idole u realnom svetlu vlastite nemoći i pogrešnih političkih odluka.

Ipak i sama Gruzija prima izbeglice. Prema nezvaničnim podacima (vlast nastoji da umanji njihov broj) oko 5.000 ljudi sa Bliskog istoka našlo je utočište u Gruziji. Pitanje, svakako, nije time zatvoreno, jer Brisel sve više i sve češće na temu rešavanja izbegličke krize okreće poglede na države koje su potpisale Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju. Među takvima je i Gruzija (ratifikovala dokument 18. jula 2014. godine). Ali dokumenti nisu ratifikovani u Evropskom parlamentu, što bi moglo, inače, da se dogodi 18. decembra 2015. godine ukoliko to preporuči izvestilac. Andrejs Mamikins, izvestilac Evropskog parlamenta za Gruziju, u intervjuu azerbejdžanskoj novinskoj agenciji Trend, izjavio je, međutim, da će imati novi „uslov“. Mamikins je naglasio da je u Uniju tokom 2015. godine došlo oko 500.000 izbeglica, te da deo te populacije moraju da prime i države koje teže da uđu u zajednicu. Za Gruziju to znači da ratifikacija dokumenata o stabilizaciji i pridruživanju neće biti uzeta u razmatranje, ukoliko ne primi izbeglice sa Bliskog istoka, iako ga je od 28 država članica već 25 ratifikovalo. Koliki broj izbeglica, u tom slučaju, treba da prihvati Gruzija, za sada nije poznato. No poznato je da su komentari iz Tbilisija razočaravajući, oni idu ka potpunoj uverenosti da Gruzija Zapadu ne treba, osim kao „skladište“ nepoželjnog stanovništva. Naravno, i javno mnjenje Gruzije je, očigledno, protiv ovakve solidarnosti sa Unijom.

 

MENTALNI PREOKRET Docent Sergej Markedonov za portal sputnik-georgia.ru navodi da u politici nema večnih saveza, što je vrlo evidentno u Gruziji, državi koja je nekada imala reputaciju najprozapadnije države Zakavkazja, a sada sa sasvim drugim političkim idejama o savezništvu. Za početak Gruzija je prestala da bude „glavni provokator na postsovjetskom prostranstvu“. Interesantno je da je gruzijska vlast bila „provokator“ potpuno besplatno, čak nije utvrdila ni uslove pod kojima bi eventualno ušla u Evropsku uniju i NATO, nego se u potpunosti predala volji ovih centara moći. Sada kad kod gruzijske elite evroatlantske integracije gube privlačnost, što se vidi na svakom koraku, događa se neverovatni „mentalni preokret“. Jednako kod političara kao i kod naroda. Ipak, rano je, izuzetno rano govoriti da je „Gruzija pred vratima Evroazijskog saveza“. Kako kažu na Kavkazu „Plod treba da sazri“!

Međutim, svađa Gruzije i Zapada, a samim tim i znatno političko udaljavanje, produbljeno je zapadnim ponašanjem na temu gruzijskih medija, tačnije TV kompanije „Rustavi 2“, koja je imala ključnu ulogu, zbog popularnosti, u formiranju mišljenja stanovnika Gruzije. Analitičari tim povodom sugerišu stav da Zapad ne vodi Gruziju u dobrom pravcu, ali ne želi da je se u potpunosti odrekne, već hoće da zadrži manipulativno-propagandnu polugu u svojim rukama.

Brisel je vladu Gruzije upozorio da događaji oko televizijske kompanije „Rustavi 2“ mogu imati „velike političke posledice“. Pomenuta kompanija je povezana sa bivšim predsednikom Mihailom Sakašvilijem i njegovom partijom. Brojni akteri i javne ličnosti stale su u odbranu televizije „Rustavi 2“, kako iz Gruzije, tako još više sa Zapada. Izgovaraju se reči „demokratija“, „ljudska prava“, „sloboda govora“ itd. No, za one sa dužim sećanjem, događaji od 7. novembra 2007. godine predstavljaju nasilno gušenje protesta opozicije, kada su specijalne policijske jedinice upale u tada opoziciji sklonu televiziju „Imedi“, zaustavile emitovanje programa, uništile tehniku, fizički i verbalno izvređale novinare i zaposlene, pa ih bukvalno, potom, izbacile na ulicu. Od tadašnje vlade Gruzije „Imedi“ je označen organizatorom „državnog prevrata“, pa ga ja Sakašvilijeva vlada uzela pod svoje uz promenu imena. Tako je TV „Imedi“ postala TV kompanija „Rustavi 2“.

Zapad je tada opravdavao postupke gruzijske vlade, mada, ruku na srce, kada je sve završeno u korist Zapada i (naravno) Sakašvilija, neki komesari iz Brisela su ga prekorili da je „mogao da bude manje grub“.

Pitanje TV kompanije „Rustavi 2“ ponovo je postavio u prvi plan Gradski sud Tbilisija, koji je početkom novembra 2015. po tužbi bivšeg vlasnika TV „Imedi“ Kibara Halvašija presudio u njegovu korist, odnosno naložio povraćaj imovine, a postupak vlade Gruzije iz 2007. godine, na čelu sa premijerkom Bidzini Ivanišvili, ocenio u presudi kao „korak ka diktaturi i autoritarnosti“.

U slučaj televizijske kompanije „Rustavi 2“ umešala se čak i američka vlada preko svog predstavnika Džona Kirbija, koji je rekao da su „SAD duboko uznemirene pitanjem  kompanije Rustavi 2, jer je veoma značajna za slobodu medija, politički pluralizam i nezavinost sudstva u Gruziji“. „Pokušaj smene menadžmenta televizijske kompanije do nove presude Apelacionog suda (država se žalila) imaće značajne političke posledice. Demokratsko društvo treba da podržava kritička razmišljanja, a ne ćutanje“, rekao je on i dodao da „sloboda medija, politički pluralizam i nezavisnost sudstva predstavljaju osnov svake demokratije, i sleđenje ovih principa ima odlučujući značaj za evroatlantske integracije Gruzije“.

Slično su se poneli i drugi važni zapadni političari, posebno predstavnici Evropske narodne partije.  Prema rečima predsednika ove partije Džozefa Dola, „događaji oko Rustavi 2 potvrđuju da vlada Gruzije ide ka autoritarnosti“, dodajući „da nezavisni pluralistički mediji predstavljaju fundamentalno evropsko pravo“. Drugim rečima, Sakašvili i lideri njegove partije su za Brisel i Vašington i dalje „provereni borci za evropske vrednosti“, a koji su samo nekoliko godina nazad na najnedemokratskiji način, intervencijom specijalnih jedinica, ugasili rad opozicione televizijske stanice, što nije izazvalo reakciju istih država. Dvostruki standardi ili nešto drugo?

 

MIRIS OBOJENE REVOLUCIJE  Zbog neprimerene reakcije Zapada, analitičari u Gruziji misle da se radi o „novoj pripremi smene vlasti, čak i metodoma obojene revolucije“, navodi portal geo-politica.info. Jedini „problem“ je nedostatak novca. Naime, obojene revolucije se plaćaju, a kako gruzijski analitičari vide, „novca u fondovima nema“. Nemaju ga ni nevladine organizacije. Ostala je još samo opcija „obojene revolucije na kredit“ ili odlaganje „do boljih vremena“!

Dodatnu so na ranu sipaju ukrajinski sajtovi (tamošnje javno mnjenje ne može da se pomiri da Sakašvili u ovoj državi ima javne političke funkcije), te objavljuju snimke razgovora od 7. novembra 2007. godine ondašnjeg predsednika Gruzije Sakašvilija sa policajcima koji su rukovodili operacijom, premijerkom i drugima oko zauzimanja stanice „Imedi“, gde se jasno prepoznaju politički motivi za akciju. Takođe, pošto Sakašvili sada živi u Ukrajini, snimljeni su njegovi telefonski razgovori oko organizacije protesta u vezi sa sudskom presudom oko pomenute televizije. Jasno se čuje kako Sakašvili i saradnici u Gruziji pripremaju „revolucionarni scenario“ (govorili su o unajmljivanju boraca i bivših specijalaca, organizaciji krvoprolića, tačnije „prinošenju žrtava2 za koje bi optužili vlast itd, kao i da će Zapad ćutati ako silom preuzmu vlast u Gruziji, navodi informativna agencija Regnum).

Na osnovu ovih snimaka Služba državne bezbednosti Gruzije počela je istragu zbog „pokušaja organizacije državnog prevrata“. Interesantno je da saradnici Sakašvilija iz Gruzije nisu negirali snimljeno, ali su naglašavali da to žele da urade „radi zaštite Rustavi 2, slobode govora, evropskih vrednosti i evropskog izbora Gruzije“.

Da se radi o nečem drugom, tačnije o geopolitičkoj borbi, posvedočio je i američki Vašington post koji je početkom jula objavio članak u kome tvrdi da se Gruzija ponovo okreće Rusiji. Naime, list ističe da je posle konflikta u Ukrajini i odlaganja ekonomske pomoći Zapada Gruziji, naglo počela da raste popularnost proruskih snaga u zemlji. Zapad je rastrgnut između Bliskog istoka, Ukrajine i Gruzije, još nije dao prioritet ni jednom regionu, zapravo više se bavi migracijom sa Bliskog istoka i Centralne Azije, nego što ima volje da se pozabavi geopolitičkim pitanjima. A Gruzija je predugo čekala na vratima Zapada, pri tome teško da je dobila i čašu vode. Ljudi, naravno, gube strpljenje i presabiraju se o alternativama. Ruska je, očigledno, najizglednija. Ovde se radi o konkretnim potezima. Dok je Zapad obećavao, Rusija je uložila realan novac u energetski sektor Gruzije (električne centrale, naftna i gasna postrojenja), telekomunikacije, ali i u informativne resurse ruskojezičkog stanovništva.

 

PROMAŠENA INVESTICIJA U nedavnom intervjuu državnoj televiziji, koji je dao u hodnicima predsedničke palate, predsednik Gruzije Georgij Margvelašivi naglasio je da „bez obzira na rastuće prisustvo Rusije, Gruzija odlučno teži da uđe u NATO i Evropsku uniju“. Kako bi to i dokazali vlada je tokom poslednjih nekoliko godina slala svoje vojnike zajedno sa američkim u Avganistan. Njihova brojnost je prevazilazila čak i broj vojnika država članica NATO-a. Ipak, lideri Evropske unije se još nisu saglasili da li uopšte da prime Gruziju (takođe Ukrajinu i Moldaviju), pa sva činjenja vlade u Tbilisiju u tom smeru deluju kao „promašene investicije“, jer se sve odlože do daljeg. Čak i ukidanje, odnosno smekšavanje viznog režima viza za građane Gruzije, uz obrazloženje da se, navodno, ne naljuti Rusija. Nemačka kancelarka Angela Merkel, ali i američki predsednik Barak Obama, odbacili su mogućnost proširenja Evropske unije. „Ni Ukrajina, ni Gruzija u dogledno vreme ne nalaze se na putu ka članstvu u NATO“, naglasio je američki predsednik krajem prošle godine. Istovremeno, javno mnjenje Gruzije okreće se u pravcu Rusije, pri čemu je odluka Jermenije da uđe u Carinski savez, te pogodnosti koje je time stekla, značajno doprinela ovom „novom razmišljanju“ Gruzina, kojima pomenuto izaziva „vodu na usta“. Naime, u Gruziji je opšteprihvaćeno mišljenje da oni daju više Americi nego što dobijaju. Takvo mišljenje ne šire samo proruski aktivisti nego i vojnici koji su zajedno sa američkim trupama ratovali u Avganistanu. „Sve više i više narod oseća da od Zapada ne dobija očekivano. Čak se osećamo izdano, jer nas je Zapad ostavio da se sami nosimo s Rusijom“, naglasila je novinarka Šorena Šaverdašvili, inače prozapadno ideološki usmerena.

Takva Gruzija traži pomoć na drugim mestima. Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja (urađenog od strane Nacionalnog demokratskog instituta), podrška evroatlantskim integracijama opala je sa 80 na 68 odsto, a podrška evroazijskim je sa 10 porasla na 31 odsto (ovde zapadnjaci stavljaju primedbu da ispitanici nisu razlikovali Evropsku od Evroazijske unije, te da su samim tim pogrešno zaokruživali). Sociolozi ovo objašnjavaju odlaskom Mihaila Sakašvilija, bivšeg predsednika, desetogodišnjeg vođe države, od početka 2003. do 2013. godine. Sakašvili, obrazovan na Zapadu, bio je rusofob i nije propuštao prilike da kaže koju protiv Rusije. Ali sve je počelo da se menja avgusta 2008. kada je Sakašvili naredio napad na Južnu Osetiju, koju su zaštitili ruski vojnici slamajući gruzijsku armiju. Posledica ovog rata je priznavanje od strane Rusije nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, ali i odbacivanje Sakašvilija kao lidera. Samo je golo nasilje na vlasti još neko vreme zadržalo Sakašvilija, inače sva istraživanja javnog mnjenja pokazivala su spremnost stanovnika Gruzije da izaberu bogatog sugrađanina Bidzina Ivanišvilija, koji je obećavao popravljanje odnosa sa Rusijom. Gruzija je brzo osetila pogodnosti ovakve politike, jer je Rusija ukinula zabranu uvoza gruzinskih vina 2013. godine, a međusobna trgovina počela je da raste. Gruzini su počeli da bivaju zadovoljni, a mnogi, poput trgovca Džemala Velijašvilija, koji trguje na granici sa Rusijom, hvale se kako je obim trgovine porastao čak za tri puta.

Na političkoj sceni pojavili su se novi lideri poput Arčila Čkoidzea, predvodnika koalicije „Evroazijski izbor – Gruzija“, koja trenutno ima 16.000 članova i smatra se proruskom, navodi protal geo-politica.info. Za razliku od Zapada kome Gruzija treba kao još jedan trofej u osvajanju Evroazije, Rusiji je ova država zaista potrebna, i to kao saveznik i saradnik. Prosto geopolitički Kavkaz predstavlja vrata naroda, i ako nema nikoga na vratima, sve je moguće. Iliti, kao što je Golanska visoravan ključ Izraela, tako je Kavkaz ključ vrata koja vode ka Rusiji. No sve ima svoju cenu, a Rusija je spremna da plati realnu cenu za savez sa Gruzijom. Drugim rečima, na pitanje kuda Zapad vodi Gruziju, može se sa sigurnošću odgovoriti – u naručje Rusije!

[/restrictedarea]