Почетна / Свет / ЈУЧЕ КОСОВО ДАНАС СЕН ДЕНИ

ЈУЧЕ КОСОВО ДАНАС СЕН ДЕНИ

Pariz poginuliПише ФИЛИП РОДИЋ

Париз су потресли крвави терористички напади какви на европском тлу одавно нису виђени, али који су постали чест призор у другим деловима света, само што им се тамо посвећује много мања медијска пажња. То указује да је примарни циљ био медијски ефекат, али се поставља питање због чега? Да ли Исламској држави није довољно грозота којима је запљуснула свет, или је ново згражавање јавности потребно због нечега другог?

Док се Париз дави

у спирали лажи,

НАТО спроводи свој закон,

а пропаганда вас преплављује,

Београд је жртва бомби

и пламена,

Не убијају они војнике,

него жене и децу (…)

А ти, за то време, шта си

радио у Француској?

Задовољавао си се

да животариш у незнању,

Данас Србија, а сутра

Сен Сан Дени,

Застава са полумесецом

вијориће се над Паризом.

Ове, показује се данас, пророчке стихове спевала је готово анонимна француска рок група Ин мемориам, описујући у својој песми Paris-Belgradе ситуацију у Србији у време НАТО бомбардовања и своје наступ на Бранковом мосту те 1999. године. Нису случајно за поређење с Косовом узели баш северно париско предграђе Сен Дени. У једној од првих и најчувенијих хришћанских базилика која се ту налази сахрањени су готово сви француски краљеви, а она је данас у потпуно муслиманском окружењу, пошто ова општина има један од највиших процената имиграната у Француској. Случајно или не, и Стад де Франс, једна од главних мета терористичких напада који су потресли Париз, налази се у Сен Денију. С обзиром на садашњи састав становништва, међутим, није случајно што су се највеће рације после терористичких напада, праћене и разменом ватре између полицајаца и осумњичених терориста и експлозијама, одиграле баш ту. Случајност није ни чињеница да су и напади на Париз у којима је убијено 129 људи, по свему судећи, планирани на истој географској локацији као и напади на Србију 1999. године – у Бриселу.

[restrictedarea]

Бриселска општина Моленбек налази се на свега неколико километара од седишта НАТО и Европске уније, а одавно је позната као легло исламског екстремизма. Управо из ње је човек за којег француске власти тврде да је организатор терористичких напада у Паризу Абделхамид Абауд. Абауд је ноторни терориста, и верује се да је својеручно извршио више „морбидних егзекуција“ за Исламску државу у Сирији.

AbdelhamidОДРАНИЈЕ ПОЗНАТИ ПОЛИЦИЈИ Јавност не зна поуздано које је националности и држављанства Абауд. РТЛ је јавио да је држављанин Белгије, а белгијски дневник Дернијер ер наводи да је мароканског порекла. Још у јануару ове године био је осумњичен као организатор више планираних терористичких напада широм Белгије, а наводно је био и лидер терористичке ћелије у градићу Вервије, недалеко од белгијске границе са Немачком. Двојица џихадиста која су се налазила у њиховој „бази“ у Вервијеу убијена су у полицијској акцији у јануару, а Абауд је сам признао, како наводи британски Гардијан, за гласило Исламске државе Дабик, да су се они заједно с њим вратили из Сирије пре годину дана и ту направили своју „сигурну кућу“.

После напада на кућу, власти су „схватиле да сам био са браћом и да смо заједно планирали акције“, рекао је Абауд. „Моје име и фотографија нашли су се у свим вестима, али сам успео да останем у њиховој домовини, планирам операције против њих и касније безбедно одем, када је то постало неопходно“, додао је он, и причу зачињава анегдотом како га је чак једном зауставио и легитимисао полицајац, али није могао да га препозна иако је гледао у његову фотографију с потернице. Везу са Моленбеком потврђује и чињеница да је белгијска полиција у недељу, два дана после напада, у том делу престонице спровела опсежну полицијску операцију током које је ухапшено седам људи осумњичених за покољ у Паризу.

Један од нападача на Стад де Франс, Омар Исмаил Мостефај имао је досије у француској полицији под ознаком „С“, што значи да се верује да је исламски екстремиста, још од 2010. Познато је да је на сиријско ратиште отпутовао 2013, а да се у Француску вратио на пролеће 2014. године. Турске власти тврде да су у два наврата упозоравале своје француске колеге на то колику претњу овај човек представља, у децембру 2014. и шест месеци касније, прошлог јуна, али да су се Французи о ова упозорења оглушили. Слично је и са Самијем Амимуром, једним од нападача на концертну дворану Батаклан, који је био приведен у октобру 2012. због сумњи да је повезан са терористима и за којим је издата међународна потерница пошто је прекршио правила условне слободе и 2013. отпутовао за Сирију. И овај терориста се у Француску вратио средином октобра 2014. и успео да избегне француску полицију до напада. Врло је сумњиво и како је Салах Абдеслам, брат бомбаша самоубице који се разнео испред кафића „Комптоар Волтер“, и који је изнајмио једно од коришћених возила, могао бити пуштен пошто је заустављен и испитиван са још две особе на француско-белгијској граници свега неколико часова после напада.

Опште је место постало да су терористи који спроводе смртоносне нападе добро познати обавештајним службама и полицији, али да власти не предузимају ништа против њих. Такав је случај био и са нападима на Шарли ебдо и јеврејску продавницу у Паризу у јануару ове године, и са једним од првих „домаћих“ француских терориста Мохамедом Мером, који је у марту 2012. у Монтобану и Тулузи убио седморо људи, француске војнике и Јевреје, да би, потом био убијен током хапшења. Још већу сумњу изазива чињеница да службе безбедности, у овим случајевима француска, нису адекватно радиле свој посао, или су биле ометене на овај или онај начин. Као и у случају са нападима на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, и у терористичким нападима на Париз постојала су јасна упозорења да се нешто спрема, а која су пак била игнорисана.

Још већу енигму представља информација коју је у јавност изнео амерички политиколог и економиста Пол Крејг Робертс, бивши помоћник министра финансија у администрацији Роналда Регана, да су комуникације француских служби безбедности биле прекинуте током 48 сати пре напада. „Добио сам извештај од европских безбедњака да је 48 сати пре и током напада у Паризу дошло до масовног компјутерског напада на француске системе. Поред осталог, срушена је француска мобилна интернет мрежа и ослепео је полицијски надзор. Овај атак није био обичан ДДОС напад (Distributed denial of service – онеспособљава се мрежа, рачунар или неки други део инфраструктуре тако да се не могу користити), него софистициран, онај који је циљао на слабост у инфраструктурној опреми“, навео је Робертс. „Овакав напад је далеко изнад могућности највећег броја организација, и захтева способности које се мало вероватно налазе у арсеналу Исламске државе. Напад ових размера је тешко извести, а да га власти не предосете. Неопходна координација указује на умешаност неке државе“, навео је Робертс и додао да „није у могућности да изнесе даље податке“. Ако су информације којима овај амерички аналитичар располаже тачне, онда је јасно да неки исламистички кољач из Брисела никако није могао да буде главни организатор овог напада него само један од непосредних „команданата на терену“, а да иза њега и иза Исламске државе, која је преузела одговорност за покољ, стоји неко много способнији и опремљенији. Такође, ако би ове информације биле тачне, не би чудило ни зашто их француске власти прећуткују. Не само да се не би обрукале и показале своју рањивост већ и да не би додатно испровоцирале моћника.

Поставља се и питање да ли су, ако су већ били познати полицији, терористи који су извели нападе у Паризу били предмет манипулације неке од тајних служби. Пређашња искуства указују да би то могао бити случај. Тако је, на пример, горепоменути Мохамед Мера, како је јуна 2012. писао угледни Монд, пред смрт (полицијско убиство током хапшења) сазнао да је један од његових најближих пријатеља, за којег је веровао да је џихадиста, у ствари био агент француске обавештајне службе. „Невин сам. Открио сам да мој најбољи пријатељ Зухеир ради за француску тајну службу“, навео је Мера у видео-тестаменту који је снимио пред упад полиције у његово скровиште. Према Монду, Зухеир је био и део тима који је покушавао да договори Мерину предају. „Ти си ме послао у Ирак, у Пакистан и у Сирију да помогнем муслиманима. И на крају испада да си криминалац и капетан у француској служби. Никада не бих поверовао у то. Иди у пакао, издајицо. Убићете ме без разлога. Ви сте ме довели у овакву ситуацију. Никада ти нећу опростити“, навео је млади терориста у поруци. Да је овај превод речи које је Мера изговорио на арапском тачан, агенцији Франс прес потврдила је адвокатица његове породице Изабел Кутан-Пејр.

Policija na licu mesta

ИНСТАНТ ЏИХАДИСТИ

Веома је индикативно и то што ни Мохамед Мера, ни нападачи на Шарли ебдо, нити наводни организатор париског петка 13. Абделхамид Абауд немају дугу историју радикалног исламизма. Мохамед Мера је не тако дуго пре своје терористичке акције више волео да изиграва локалног криминалца и гангстера по мери малолетничких банди из америчких градова, него радикалног исламисту. Фанатичну религиозност пре одласка у Сирију није показивао ни Абауд, посведочила је у јануару Њујорк тајмсу његова старија сестра Јасмина Абуд. „Није ишао ни у џамију“, рекла је она. Како је онда могуће да су ови младићи, а и други, попут нападача на јеврејску продавницу у Паризу Амедија Кулибалија, у року од свега неколико година постали и верски фанатици, и терористичке вође (Абауд је у августу са својих 28 година постављен за команданта јединице Исламске државе за Деир ел Зор, југоисточно од Раке, коју је пре њега предводио чеченски терориста Абу Омар ел Шишани)? Ако ни Мера, нити Абауд нису баш били познати по верској ревности, ко их је онда врбовао? Исламске верске вође или наводни „капетани обавештајних служби“ попут агента Зухеира?

Постоји, међутим, и могућност да су ови терористи заиста успели да, упркос свом неискуству и недостатку било каквог обавештајног образовања, овако дуго остану испод радара обавештајних служби и да путују не само по Европи без граница него и ван континента, у Сирију, Пакистан или Ирак. „Морамо да се запитамо зашто терористички напад оваквих размера (као покољ у Паризу), чије организовање мора да остави неки траг, обавештајне службе нису детектовале“, рекао је за Гардијан један бивши високи оперативац британског МИ6. Слично је реаговао и директор ЦИА Џон Бренан, који је за „обавештајне пропусте“ који су довели до напада оптужио „повећану способност терористичких мрежа да комуницирају, а да их безбедносне службе не пресретну“.

Лајтмотив код, пре свега америчких, али и других западних обавештајних служби, од 11. септембра 2001 преко Арапског пролећа и присаједињења Крима до упада Исламске државе у Мосул и руске интервенције у Сирији, постала је реченица „нисмо то очекивали“. Проблем западних служби је у томе што егзистира превелики број различитих агенција чија се овлашћења неретко преклапају и које се даве у мору информација најчешће потпуно бескорисних. Могуће је да, на пример, америчке службе које прислушкују све живо, од све буке у ушима ништа и не чују. Можда тако ни француске службе нису чуле јасна упозорења која су пред покољ у Паризу стизала, на пример, из Ирака. Како је Асошијетед прес јавио, ирачка обавештајна служба упозорила је своје колеге из земаља коалиције која бомбардује Исламску државу, да предстоји непосредан терористички напад дан пре покоља у Паризу. Ако ирачка служба није била довољно гласна и прецизна у свом упозорењу француским властима, како је онда тек могуће да у самој Француској није постојала координација и да су информације које је париска полиција имала десет дана пре напада остале у некој фиоци? Наиме, како је државни канал Франс 24 јавио, позивајући се на два извора, париска полиција је десет дана пре напада имала сазнања да група терориста спрема нападе, али није проследила документ о томе обавештајцима. Како се наводи, документ је направљен почетком месеца и у њему се спомиње шест терориста који живе на северу Париза у 18. арондисману, као и један Сиријац задужен за фалсификоване сиријске пасоше, и да су они „радили на нечему великом, највероватније великом нападу“. Тај документ, међутим, никада није стигао до обавештајне агенције ДГСИ.

Tabela

CUI BONO Одговор на питање да ли су обавештајне службе биле неспособне или невољне да спрече ове нападе може се наћи у одговору на питање ко и какву корист има од напада, и сагледавањем шире слике која укључује и кризу са избеглицама и унутрашњу политику европских земаља и Европске уније.

Европу је последњих месеци задесио талас миграната без преседана. Западни медији су већ почели постепено да указују на оно што је Печат одавно писао – да је немогуће да је овај талас био неконтролисан и неорганизован, те да је мало вероватно да иза кризе не стоје извесни финансијски и политички кругови. Избеглички талас је одагнао и мистерију с прошлогодишњег наглог егзодуса косовских Албанаца који се никако није могао логички објаснити. Сада је јасно да се у ствари радило о генералној проби на малом узорку. Избегличка криза одговара финансијским круговима, који на овом премештању народа могу зарадити обезбеђивањем јефтине радне снаге и даљим срозавањем стандарда обичних Европљана, и политичким круговима, којима одговара да Европа буде под сталним жестоким притиском, те да се спречи њена еманципација у односу на САД и евентуална ближа сарадња са Москвом. Такође, европске нације желе да сачувају свој културни идентитет и противе се перспективи да буду приморани да живе у модерној Вавилонској кули коју би створио прилив додатних имиграната у виду више милиона избеглица. Ово потенцијално ствара политичке проблеме у земљама Уније и нејединство у самој Унији. Као што већ видимо, ЕУ почиње да клеца и да се одриче своје прве вредности – слободе кретања. Подижу се жице на границама и враћају граничне контроле. Такође, овим се слаби и европска позиција у преговорима о спорном Трансатлантском партнерству са САД, а треба имати у виду да је управо Француска најмање вољна да тек тако потпише овакав споразум.

У овом контексту посебну пажњу треба обратити на америчко реаговање на ове нападе, јер оно указује на истинску улогу Вашингтона у трагедији. Као и увек, док је покушавао да јавност обмане успехом у борби против тероризма (видети графику о порасту броја терористичких напада од почетка овог рата) председник САД Барак Обама је у изјави тог 13. новембра, неколико часова пре напада у Паризу, рекао да су САД, захваљујући „одлучним акцијама“ успеле да „обуздају терористе из Исламске државе“. Ово се показало лажним колико и изјава америчког државног секретара Џона Керија на преговорима у Бечу да је сиријски председник Башар ел Асад „тесно повезан са Исламском државом“ пошто „од ње купује нафту“. Суманута идеја, посебно што је познато да нафту коју од Сирије краде ИД, препродају амерички савезници – Турска и Украјина.

Док покушавају да избегну директно војно мешање у Сирији, САД су позивале Француску да пошаље експедиционе снаге да се боре против Исламске државе. Овај позив упућен је преко Стратфора који има репутацију да говори оно што ЦИА жели да поручи. Стратфор је, тако, приметио да је небо изнад Сирије пуно Асадових и Путинових авиона, па би било згодно да Париз, после ових напада, пошаље копнене снаге у Ирак и друге земље, укључујући Либију. САД би помогле Француској упућивањем транспортних авиона…

Могуће је да ћемо наредних недеља сазнати још „мрачних детаља“ о бруталниим нападима на Париз и улози западних елита у покољу. Могуће је и да смо сведоци обнављања у пуном интензитету операције Гладио, коју је планирала ЦИА и у којој је живот изгубило на стотине недужних Италијана и других Европљана. А могуће је и да све ово оствари потпуно супротан ефекат – удаљавање Европе од САД и приближавање Русији, што се може назрети у све чешћим изјавама о томе како се у борби против Исламске државе „мора сарађивати са Москвом“.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ово је моја нова адреса е-поште. Шта рећи, мој бивши директоре (РТС) ! Тако почињу велике игре светских глобалних играча ратова, повезаних светских политичара – режисера свеколиког људског живљења на целој планети. Таква разрада живота свих нас, до у детаље, је апсолутно нехумана. Шта остаје сваком појединцу у овако великој оскудици свих нас ? Ја сам учесник готово свих протеста у Београду. Учиних и ја велико зло ! Тражила сам преко хлеба погачу. Рушећи Милошевића, дозвали смо још веће зло. О демократији, кажу, је реч. Гле молим те! Па поред мене је седела чистачица и имала иста права да „к а ж е“ своје мишљење, ако га је имала, као и ја која сам била неко ко је организовао пројекте у РТС-у. Неки су се и дошколовавали, па су од портира напредовали до мог званја. Поздрав Печату, који, на моју жалост могу да само делимично читам, јер пензија продуцента (са Академије за позориште, филм, радио и телевизију ми то не може да обезбеди.




    0



    0
  2. „Још већу енигму представља изјава коју је дао Пол Крег Робертс, да су комуникације француских служби безбедности биле прекинуте 48 сати пре напада (између осталог срушена је мобилна интернет мрежа и ослепео је полицијски надзор…. напад није био обичан DDOS (distibuted denial of service), него софистикован… и захтева способности које тешко да се налазе у арсеналу исламске државе.“

    Нема ту никакве енигме, све иде по зацртаном плану и по уходаним сценаријима. Иако већина оних који спроводе план заиста верују да се боре против тероризма и не знају да је крајња сврха намештених напада претварање света у конц. логор.

    „Директор Ције Џон Бренан је за „обавештајне пропусте“ који су довели до напада оптужио „повећану способност терористичких мрежа да комуницирају, а да их безбедносне службе не пресретну.“

    Како да не, а на Марсу живе мали црвени људи. Бренан је између редова рекао да он и његови пајташи користе тероризам не би ли убедили људе да прихвате живот у концентрационом логору, тј. стопостотни надзор над својим интернет комуникацијама и животом.

    Не верујем ни у причу о јефтиној радној снази која се увози из муслиманских земаља јер они не долазе да раде већ да се окаче на социјални систем Запада.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *