JUČE KOSOVO DANAS SEN DENI

Piše FILIP RODIĆ

Pariz su potresli krvavi teroristički napadi kakvi na evropskom tlu odavno nisu viđeni, ali koji su postali čest prizor u drugim delovima sveta, samo što im se tamo posvećuje mnogo manja medijska pažnja. To ukazuje da je primarni cilj bio medijski efekat, ali se postavlja pitanje zbog čega? Da li Islamskoj državi nije dovoljno grozota kojima je zapljusnula svet, ili je novo zgražavanje javnosti potrebno zbog nečega drugog?

Dok se Pariz davi

u spirali laži,

NATO sprovodi svoj zakon,

a propaganda vas preplavljuje,

Beograd je žrtva bombi

i plamena,

Ne ubijaju oni vojnike,

nego žene i decu (…)

A ti, za to vreme, šta si

radio u Francuskoj?

Zadovoljavao si se

da životariš u neznanju,

Danas Srbija, a sutra

Sen San Deni,

Zastava sa polumesecom

vijoriće se nad Parizom.

Ove, pokazuje se danas, proročke stihove spevala je gotovo anonimna francuska rok grupa In memoriam, opisujući u svojoj pesmi Paris-Belgrade situaciju u Srbiji u vreme NATO bombardovanja i svoje nastup na Brankovom mostu te 1999. godine. Nisu slučajno za poređenje s Kosovom uzeli baš severno parisko predgrađe Sen Deni. U jednoj od prvih i najčuvenijih hrišćanskih bazilika koja se tu nalazi sahranjeni su gotovo svi francuski kraljevi, a ona je danas u potpuno muslimanskom okruženju, pošto ova opština ima jedan od najviših procenata imigranata u Francuskoj. Slučajno ili ne, i Stad de Frans, jedna od glavnih meta terorističkih napada koji su potresli Pariz, nalazi se u Sen Deniju. S obzirom na sadašnji sastav stanovništva, međutim, nije slučajno što su se najveće racije posle terorističkih napada, praćene i razmenom vatre između policajaca i osumnjičenih terorista i eksplozijama, odigrale baš tu. Slučajnost nije ni činjenica da su i napadi na Pariz u kojima je ubijeno 129 ljudi, po svemu sudeći, planirani na istoj geografskoj lokaciji kao i napadi na Srbiju 1999. godine – u Briselu.

[restrictedarea]

Briselska opština Molenbek nalazi se na svega nekoliko kilometara od sedišta NATO i Evropske unije, a odavno je poznata kao leglo islamskog ekstremizma. Upravo iz nje je čovek za kojeg francuske vlasti tvrde da je organizator terorističkih napada u Parizu Abdelhamid Abaud. Abaud je notorni terorista, i veruje se da je svojeručno izvršio više „morbidnih egzekucija“ za Islamsku državu u Siriji.

ODRANIJE POZNATI POLICIJI Javnost ne zna pouzdano koje je nacionalnosti i državljanstva Abaud. RTL je javio da je državljanin Belgije, a belgijski dnevnik Dernijer er navodi da je marokanskog porekla. Još u januaru ove godine bio je osumnjičen kao organizator više planiranih terorističkih napada širom Belgije, a navodno je bio i lider terorističke ćelije u gradiću Vervije, nedaleko od belgijske granice sa Nemačkom. Dvojica džihadista koja su se nalazila u njihovoj „bazi“ u Vervijeu ubijena su u policijskoj akciji u januaru, a Abaud je sam priznao, kako navodi britanski Gardijan, za glasilo Islamske države Dabik, da su se oni zajedno s njim vratili iz Sirije pre godinu dana i tu napravili svoju „sigurnu kuću“.

Posle napada na kuću, vlasti su „shvatile da sam bio sa braćom i da smo zajedno planirali akcije“, rekao je Abaud. „Moje ime i fotografija našli su se u svim vestima, ali sam uspeo da ostanem u njihovoj domovini, planiram operacije protiv njih i kasnije bezbedno odem, kada je to postalo neophodno“, dodao je on, i priču začinjava anegdotom kako ga je čak jednom zaustavio i legitimisao policajac, ali nije mogao da ga prepozna iako je gledao u njegovu fotografiju s poternice. Vezu sa Molenbekom potvrđuje i činjenica da je belgijska policija u nedelju, dva dana posle napada, u tom delu prestonice sprovela opsežnu policijsku operaciju tokom koje je uhapšeno sedam ljudi osumnjičenih za pokolj u Parizu.

Jedan od napadača na Stad de Frans, Omar Ismail Mostefaj imao je dosije u francuskoj policiji pod oznakom „S“, što znači da se veruje da je islamski ekstremista, još od 2010. Poznato je da je na sirijsko ratište otputovao 2013, a da se u Francusku vratio na proleće 2014. godine. Turske vlasti tvrde da su u dva navrata upozoravale svoje francuske kolege na to koliku pretnju ovaj čovek predstavlja, u decembru 2014. i šest meseci kasnije, prošlog juna, ali da su se Francuzi o ova upozorenja oglušili. Slično je i sa Samijem Amimurom, jednim od napadača na koncertnu dvoranu Bataklan, koji je bio priveden u oktobru 2012. zbog sumnji da je povezan sa teroristima i za kojim je izdata međunarodna poternica pošto je prekršio pravila uslovne slobode i 2013. otputovao za Siriju. I ovaj terorista se u Francusku vratio sredinom oktobra 2014. i uspeo da izbegne francusku policiju do napada. Vrlo je sumnjivo i kako je Salah Abdeslam, brat bombaša samoubice koji se razneo ispred kafića „Komptoar Volter“, i koji je iznajmio jedno od korišćenih vozila, mogao biti pušten pošto je zaustavljen i ispitivan sa još dve osobe na francusko-belgijskoj granici svega nekoliko časova posle napada.

Opšte je mesto postalo da su teroristi koji sprovode smrtonosne napade dobro poznati obaveštajnim službama i policiji, ali da vlasti ne preduzimaju ništa protiv njih. Takav je slučaj bio i sa napadima na Šarli ebdo i jevrejsku prodavnicu u Parizu u januaru ove godine, i sa jednim od prvih „domaćih“ francuskih terorista Mohamedom Merom, koji je u martu 2012. u Montobanu i Tuluzi ubio sedmoro ljudi, francuske vojnike i Jevreje, da bi, potom bio ubijen tokom hapšenja. Još veću sumnju izaziva činjenica da službe bezbednosti, u ovim slučajevima francuska, nisu adekvatno radile svoj posao, ili su bile ometene na ovaj ili onaj način. Kao i u slučaju sa napadima na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, i u terorističkim napadima na Pariz postojala su jasna upozorenja da se nešto sprema, a koja su pak bila ignorisana.

Još veću enigmu predstavlja informacija koju je u javnost izneo američki politikolog i ekonomista Pol Krejg Roberts, bivši pomoćnik ministra finansija u administraciji Ronalda Regana, da su komunikacije francuskih službi bezbednosti bile prekinute tokom 48 sati pre napada. „Dobio sam izveštaj od evropskih bezbednjaka da je 48 sati pre i tokom napada u Parizu došlo do masovnog kompjuterskog napada na francuske sisteme. Pored ostalog, srušena je francuska mobilna internet mreža i oslepeo je policijski nadzor. Ovaj atak nije bio običan DDOS napad (Distributed denial of service – onesposobljava se mreža, računar ili neki drugi deo infrastrukture tako da se ne mogu koristiti), nego sofisticiran, onaj koji je ciljao na slabost u infrastrukturnoj opremi“, naveo je Roberts. „Ovakav napad je daleko iznad mogućnosti najvećeg broja organizacija, i zahteva sposobnosti koje se malo verovatno nalaze u arsenalu Islamske države. Napad ovih razmera je teško izvesti, a da ga vlasti ne predosete. Neophodna koordinacija ukazuje na umešanost neke države“, naveo je Roberts i dodao da „nije u mogućnosti da iznese dalje podatke“. Ako su informacije kojima ovaj američki analitičar raspolaže tačne, onda je jasno da neki islamistički koljač iz Brisela nikako nije mogao da bude glavni organizator ovog napada nego samo jedan od neposrednih „komandanata na terenu“, a da iza njega i iza Islamske države, koja je preuzela odgovornost za pokolj, stoji neko mnogo sposobniji i opremljeniji. Takođe, ako bi ove informacije bile tačne, ne bi čudilo ni zašto ih francuske vlasti prećutkuju. Ne samo da se ne bi obrukale i pokazale svoju ranjivost već i da ne bi dodatno isprovocirale moćnika.

Postavlja se i pitanje da li su, ako su već bili poznati policiji, teroristi koji su izveli napade u Parizu bili predmet manipulacije neke od tajnih službi. Pređašnja iskustva ukazuju da bi to mogao biti slučaj. Tako je, na primer, gorepomenuti Mohamed Mera, kako je juna 2012. pisao ugledni Mond, pred smrt (policijsko ubistvo tokom hapšenja) saznao da je jedan od njegovih najbližih prijatelja, za kojeg je verovao da je džihadista, u stvari bio agent francuske obaveštajne službe. „Nevin sam. Otkrio sam da moj najbolji prijatelj Zuheir radi za francusku tajnu službu“, naveo je Mera u video-testamentu koji je snimio pred upad policije u njegovo skrovište. Prema Mondu, Zuheir je bio i deo tima koji je pokušavao da dogovori Merinu predaju. „Ti si me poslao u Irak, u Pakistan i u Siriju da pomognem muslimanima. I na kraju ispada da si kriminalac i kapetan u francuskoj službi. Nikada ne bih poverovao u to. Idi u pakao, izdajico. Ubićete me bez razloga. Vi ste me doveli u ovakvu situaciju. Nikada ti neću oprostiti“, naveo je mladi terorista u poruci. Da je ovaj prevod reči koje je Mera izgovorio na arapskom tačan, agenciji Frans pres potvrdila je advokatica njegove porodice Izabel Kutan-Pejr.

INSTANT DŽIHADISTI

Veoma je indikativno i to što ni Mohamed Mera, ni napadači na Šarli ebdo, niti navodni organizator pariskog petka 13. Abdelhamid Abaud nemaju dugu istoriju radikalnog islamizma. Mohamed Mera je ne tako dugo pre svoje terorističke akcije više voleo da izigrava lokalnog kriminalca i gangstera po meri maloletničkih bandi iz američkih gradova, nego radikalnog islamistu. Fanatičnu religioznost pre odlaska u Siriju nije pokazivao ni Abaud, posvedočila je u januaru Njujork tajmsu njegova starija sestra Jasmina Abud. „Nije išao ni u džamiju“, rekla je ona. Kako je onda moguće da su ovi mladići, a i drugi, poput napadača na jevrejsku prodavnicu u Parizu Amedija Kulibalija, u roku od svega nekoliko godina postali i verski fanatici, i terorističke vođe (Abaud je u avgustu sa svojih 28 godina postavljen za komandanta jedinice Islamske države za Deir el Zor, jugoistočno od Rake, koju je pre njega predvodio čečenski terorista Abu Omar el Šišani)? Ako ni Mera, niti Abaud nisu baš bili poznati po verskoj revnosti, ko ih je onda vrbovao? Islamske verske vođe ili navodni „kapetani obaveštajnih službi“ poput agenta Zuheira?

Postoji, međutim, i mogućnost da su ovi teroristi zaista uspeli da, uprkos svom neiskustvu i nedostatku bilo kakvog obaveštajnog obrazovanja, ovako dugo ostanu ispod radara obaveštajnih službi i da putuju ne samo po Evropi bez granica nego i van kontinenta, u Siriju, Pakistan ili Irak. „Moramo da se zapitamo zašto teroristički napad ovakvih razmera (kao pokolj u Parizu), čije organizovanje mora da ostavi neki trag, obaveštajne službe nisu detektovale“, rekao je za Gardijan jedan bivši visoki operativac britanskog MI6. Slično je reagovao i direktor CIA Džon Brenan, koji je za „obaveštajne propuste“ koji su doveli do napada optužio „povećanu sposobnost terorističkih mreža da komuniciraju, a da ih bezbednosne službe ne presretnu“.

Lajtmotiv kod, pre svega američkih, ali i drugih zapadnih obaveštajnih službi, od 11. septembra 2001 preko Arapskog proleća i prisajedinjenja Krima do upada Islamske države u Mosul i ruske intervencije u Siriji, postala je rečenica „nismo to očekivali“. Problem zapadnih službi je u tome što egzistira preveliki broj različitih agencija čija se ovlašćenja neretko preklapaju i koje se dave u moru informacija najčešće potpuno beskorisnih. Moguće je da, na primer, američke službe koje prisluškuju sve živo, od sve buke u ušima ništa i ne čuju. Možda tako ni francuske službe nisu čule jasna upozorenja koja su pred pokolj u Parizu stizala, na primer, iz Iraka. Kako je Asošijeted pres javio, iračka obaveštajna služba upozorila je svoje kolege iz zemalja koalicije koja bombarduje Islamsku državu, da predstoji neposredan teroristički napad dan pre pokolja u Parizu. Ako iračka služba nije bila dovoljno glasna i precizna u svom upozorenju francuskim vlastima, kako je onda tek moguće da u samoj Francuskoj nije postojala koordinacija i da su informacije koje je pariska policija imala deset dana pre napada ostale u nekoj fioci? Naime, kako je državni kanal Frans 24 javio, pozivajući se na dva izvora, pariska policija je deset dana pre napada imala saznanja da grupa terorista sprema napade, ali nije prosledila dokument o tome obaveštajcima. Kako se navodi, dokument je napravljen početkom meseca i u njemu se spominje šest terorista koji žive na severu Pariza u 18. arondismanu, kao i jedan Sirijac zadužen za falsifikovane sirijske pasoše, i da su oni „radili na nečemu velikom, najverovatnije velikom napadu“. Taj dokument, međutim, nikada nije stigao do obaveštajne agencije DGSI.

CUI BONO Odgovor na pitanje da li su obaveštajne službe bile nesposobne ili nevoljne da spreče ove napade može se naći u odgovoru na pitanje ko i kakvu korist ima od napada, i sagledavanjem šire slike koja uključuje i krizu sa izbeglicama i unutrašnju politiku evropskih zemalja i Evropske unije.

Evropu je poslednjih meseci zadesio talas migranata bez presedana. Zapadni mediji su već počeli postepeno da ukazuju na ono što je Pečat odavno pisao – da je nemoguće da je ovaj talas bio nekontrolisan i neorganizovan, te da je malo verovatno da iza krize ne stoje izvesni finansijski i politički krugovi. Izbeglički talas je odagnao i misteriju s prošlogodišnjeg naglog egzodusa kosovskih Albanaca koji se nikako nije mogao logički objasniti. Sada je jasno da se u stvari radilo o generalnoj probi na malom uzorku. Izbeglička kriza odgovara finansijskim krugovima, koji na ovom premeštanju naroda mogu zaraditi obezbeđivanjem jeftine radne snage i daljim srozavanjem standarda običnih Evropljana, i političkim krugovima, kojima odgovara da Evropa bude pod stalnim žestokim pritiskom, te da se spreči njena emancipacija u odnosu na SAD i eventualna bliža saradnja sa Moskvom. Takođe, evropske nacije žele da sačuvaju svoj kulturni identitet i protive se perspektivi da budu primorani da žive u modernoj Vavilonskoj kuli koju bi stvorio priliv dodatnih imigranata u vidu više miliona izbeglica. Ovo potencijalno stvara političke probleme u zemljama Unije i nejedinstvo u samoj Uniji. Kao što već vidimo, EU počinje da kleca i da se odriče svoje prve vrednosti – slobode kretanja. Podižu se žice na granicama i vraćaju granične kontrole. Takođe, ovim se slabi i evropska pozicija u pregovorima o spornom Transatlantskom partnerstvu sa SAD, a treba imati u vidu da je upravo Francuska najmanje voljna da tek tako potpiše ovakav sporazum.

U ovom kontekstu posebnu pažnju treba obratiti na američko reagovanje na ove napade, jer ono ukazuje na istinsku ulogu Vašingtona u tragediji. Kao i uvek, dok je pokušavao da javnost obmane uspehom u borbi protiv terorizma (videti grafiku o porastu broja terorističkih napada od početka ovog rata) predsednik SAD Barak Obama je u izjavi tog 13. novembra, nekoliko časova pre napada u Parizu, rekao da su SAD, zahvaljujući „odlučnim akcijama“ uspele da „obuzdaju teroriste iz Islamske države“. Ovo se pokazalo lažnim koliko i izjava američkog državnog sekretara Džona Kerija na pregovorima u Beču da je sirijski predsednik Bašar el Asad „tesno povezan sa Islamskom državom“ pošto „od nje kupuje naftu“. Sumanuta ideja, posebno što je poznato da naftu koju od Sirije krade ID, preprodaju američki saveznici – Turska i Ukrajina.

Dok pokušavaju da izbegnu direktno vojno mešanje u Siriji, SAD su pozivale Francusku da pošalje ekspedicione snage da se bore protiv Islamske države. Ovaj poziv upućen je preko Stratfora koji ima reputaciju da govori ono što CIA želi da poruči. Stratfor je, tako, primetio da je nebo iznad Sirije puno Asadovih i Putinovih aviona, pa bi bilo zgodno da Pariz, posle ovih napada, pošalje kopnene snage u Irak i druge zemlje, uključujući Libiju. SAD bi pomogle Francuskoj upućivanjem transportnih aviona…

Moguće je da ćemo narednih nedelja saznati još „mračnih detalja“ o brutalniim napadima na Pariz i ulozi zapadnih elita u pokolju. Moguće je i da smo svedoci obnavljanja u punom intenzitetu operacije Gladio, koju je planirala CIA i u kojoj je život izgubilo na stotine nedužnih Italijana i drugih Evropljana. A moguće je i da sve ovo ostvari potpuno suprotan efekat – udaljavanje Evrope od SAD i približavanje Rusiji, što se može nazreti u sve češćim izjavama o tome kako se u borbi protiv Islamske države „mora sarađivati sa Moskvom“.

[/restrictedarea]