Почетна / Свет / Бајка о Путину

Бајка о Путину

Vladimir PutinЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Шеснаест година касније имамо Русију са Владимиром Путином на челу која се подигла са колена и прешла у глобалну офанзиву, потискујући ужаснуте Американце практично на свим фронтовима

Према оцени утицајног америчког часописа „Форбс“, руски председник Владимир Путин је већ трећу годину заредом најмоћнији човек на свету. Иако је Американац Барак Обама на претходним листама био други, одмах иза Путина, сада је шефа Беле куће претекла и немачка канцеларка Ангела Меркел. Наравно да ово није само Путинова победа, мада је он без сумње најзаслужнији, већ је то признање снаге и водеће улоге нове Русије у свету. Али те снаге не би било да на чело Русије није дошао Путин, тако да се са сигурношћу може тврдити да је управо руски председник главни генератор моћи ове државе, и још он ту снагу уме да искористи и покрене нову спиралу јачања Русије. Тако укруг – Путин је успео да преокрене катастрофалне историјске тенденције и сада оне раде на благо Русије.

 

СНОВИ ДОКТОРА БЖЕЖИНСКОГ А прича није почињала добро. Пре 16 година, крајем 1999, када је многима постало јасно да је тадашњи премијер Владимир Путин остао сам на листи потенцијалних наследника уморног и осрамоћеног председника Бориса Јељцина, исто тако су се осећали и сами грађани Русије. Прешавши пут од распале комунистичке империје, преко полугладне и полубосе демократије квазиамеричког типа, многи су се Руси већ помирили са тим да се њиховој хиљадугодишњој државности примакао крај.

Гледали су холивудске филмове у којима се њихови сународници баве или организованим криминалом, или проституцијом, или се ваљају пијани по улицама и хаусторима, под влашћу лудих диктатора који цивилизованом свету прете атомским бомбама. Тако је годинама свет видео Русе, тако су и они сами почели да доживљавају себе. Пили су кока-колу, слатку и опојну као ноћ која их је прекрила са Запада. Јели су једни друге, пошто нови амерички газда ужива у томе. У себи су тихо плакали и са надом очајника с времена на време погледавали у мрачно и хладно небо иза кога им се сакрио Бог. Нису га проклињали, знали су да су све добили по заслузи, јер су у једном тренутку бесрамно поверовали да могу бити већи и од Њега самог.

Доктор Бжежински, који их је посматрао својим плавим очима из одаја у Ленглију, био је задовољан: „Црна рупа“ је створена! Сањао је деценијама исти ужасан сан: десантнике Спецназа који надиру јашући велике мрке медведе. Та Русија која га је, окупаног леденим знојем, деценијама ноћу будила – више не постоји на његовој шаховској табли. Неће проћи много, руски нуклеарни арсенал ће зарђати, а педесетак милиона Руса биће сасвим довољно да послужи као радна снага која ће копати своју бившу земљу и вадити из ње сва она богатства која сада припадају њима, највећим геополитичким шахистима икада виђеним на свету.

[restrictedarea]

ОЧИ ЈАГЊЕТА ИЛИ ОЧИ ТИГРА У таквој ситуацији појавио се однекуд и Путин. Дошао је тихо, скоро неприметно, док су детонације експлозива и барутни дим обавијали Русију – од Москве до Каспијског мора. И сви су одмах знали – дошао је да докрајчи Русију. Прагматични, сиви администратор западних интереса, стечајни управник без милости. Какав би другачији и могао бити, када га је на власт довео лично Борис Јељцин, човек који је у Русији угасио светло и свима рекао лаку ноћ? И који је алкохолисан до стања делиријума, плесао и певао у друштву Била Клинтона, који се само смејао, смејао… Амерички председник је у Јељцину видео само забавнију верзију Белог Бизона, поглавице племена Шајена, које је пре доласка белаца господарило читавом Великом равницом – од Канаде до Мексика. Ако је Бели Бизон мрмљао индијанске тужбалице када је за спас преосталог народа пристао на понижење да буде наредник у америчкој војсци која их је истребила, Јељцин је подофицирски чин примио певајући популарну песмицу „Стјуардеса по имену Жана“. Или је бар тако изгледало Американцима…

Са нескривеним подсмехом уживали су да посматрају његово омлитавело тело које се опасно љуља и кад нема дашка ветра, то подбуло лице са болном гримасом која понекад личи на осмех, тупом маском човека који са сигурношћу не зна ни који је данас дан. И то их је силно забављало, као полуслупани аутомобили који у препуним аренама изводе смртоносне акробације и често заврше на крову. А боље би било да су, уместо Јељциновог тетурања, гестикулирања и испијања пива, пажљивије посматрали његове очи док све то ради. Да ли су то биле очи јагњета или тигра?

 

ШАХ-МАТ КРЕМЉА Многи нису тада умели, а можда нису ни могли, да препознају шта је Јељцин заправо рекао пред камерама у Кремљу, 31. децембра 1999. године, тачно у 12 часова. Ако је неко помислио да је Јељцин практично плакао 12 минута док је – и то је заправо било прворазредно изненађење, а не именовање Путина – саопштавао своју одлуку да изненада и пре краја мандата напушта председничку дужност, био је у праву. А ако би веровао да су те сузе због туге што власт предаје младом наследнику – веома би погрешио. Већ у првој реченици Борис Николајевич је рекао: „Драги Руси, остало је још сасвим мало времена до магичног датума у нашој историји. Долази 2000. година.“ И наставио: „Дошао је тај дан. Подносим оставку. Много пута сам чуо: Јељцин ће на сваки начин да се држи за власт, никоме је неће дати. То је лаж. Желели смо председничке изборе да одржимо у јуну, у складу са роковима прописаним Уставом, али сам ипак донео другачију одлуку. Одлазим.“

Ова очигледна и врло неочекивана промена плана, затекла је неспремне све оне који су рачунали на изборе тек на лето, а међу њима су Американци били најзаинтересованији. Већ сама промена термина донела је предност онима који су још раније знали за изненадни потез. А таквих је било свега неколицина. Путин, који је у том тренутку већ три месеца стајао на челу општенационалног фронта против међународног исламског тероризма, истог тренутка се могао сматрати новим изабраним председником. Конкурента напросто није имао, а времена за његово „стварање“ сам Јељцин није оставио. Магични датум је дошао. Путин је преузео власт над Русијом у последњих 12 часова 1999, а после тога, како сада ствари стоје – и у наредне 24 године. Речником Збигњева Бжежинског: шах-мат из Кремља.

„Русија у нови миленијум треба да уђе са новим, паметним, јаким, енергичним људима. Ми, који смо на власти већ многе године, ми морамо да одемо. Видевши како су људи са надом и вером гласали на недавним парламентарним изборима, схватио сам да сам урадио најважније дело свог живота. Русија се никада неће вратити у прошлост, од сада ће се она увек кретати само напред. Не треба да ометам тај природни ток историје. Држати се за власт још пола године, у ситуацији када Русија већ има снажног човека, достојног да буде председник, и да му сметам, то није за мене“, поручио је Јељцин тоном пуним изненадне одлучности.

У овом важном дану, желим да кажем и нешто више својих личних речи него обично, додао је одлазећи председник: „Хоћу да вас замолим за опроштај. За то што се многи наши снови нису остварили. За то што нам је изгледало тако једноставно, а испоставило се као мукотрпно тешко. За то што нисам оправдао поверење оних који су веровали да ћемо у једном скоку прескочити из сиве и тоталитарне прошлости у светлу, цивилизовану будућност. И лично сам у то веровао, али се показало да смо се намучили. Ипак, нисмо успели у једном скоку. У нечему сам испао сувише наиван, негде су проблеми били сувише сложени, кретали смо се напред уз грешке и неуспехе, многи људи су били изложени потресима. Али хоћу нешто да знате. То никада нисам рекао. Данас хоћу то да вам кажем. Бол сваког од вас изазивала је бол и у мени. У мом срцу. У бесаним ноћима, мукама и бригама. Шта то треба да урадим да би људи, макар мало, живели лакше и боље? Нисам имао важнијег задатка. Одлазим. Урадио сам све што сам могао.“

 

НЕ ГЛИСТА, РЕЧ ЈЕ О КОБРИ Међу првим Путиновим речима тог истог дана, у поноћној новогодишњој честитки, била је опомена и упозорење – у Русији неће ни на минут настати вакуум власти, а сваки покушај рушења уставног поретка биће одлучно пресечен. Прави суд о учинку председника Јељцина, подвукао је, биће могуће дати тек после много година. „Нова година је омиљени празник у Руса. За Нову годину се остварују снови. А у овако необичној Новој години – још више. Подигнимо чаше за нови век Русије“, истакао је главни јунак овог, наизглед не превише судбинског догађаја. Међутим, веома брзо се показало да је реч о прворазредној историјској промени која је, после много година, први пут унела збрку у планове архитеката Новог светског поретка.

Али било је већ касно и за доктора Бжежинског и све његове велемајсторе: нешто крупно им је промакло, побегло и сакрило се у тој црној рупи званој Русија. Нешто им се измигољило, исклизнуло кроз прсте, а да они нису ни приметили. Учинило им се да је то некаква глиста, једна од многих које обитавају у таквим блатњавим рупама где живе бедни црви. Нису приметили да је реч о кобри, која се дуго скривала у мраку и тог дана је само на трен показала главу – у оном тренутку када је Путин поручио да долази век Русије. Та кобра није само Путин, она је већа од њега. Он је у њеној служби, њен најбољи војник и њено дете. Нико не зна како она тачно изгледа, где борави и шта једе, зато је и успела да преживи и кад јој нико није давао шансу.

Све што се данас везује за Русију и Путиново име, пре само 16 година деловало је као бајка коју у новогодишњој ноћи прича душевно и телесно оболели губитник – како су Јељцина доживљавали и у свету и код куће. Но у овој бајци он је ипак био стари и ислужени, али до смрти верни тигар који је годинама једини знао где живи кобра. И који је жртвовао себе, али и многе друге, само да би јој купио још мало времена да се опорави и ојача. То је класична руска бајка о три царевића, где најстарији и средњи страдају у борби против зла, али отворе простор да најмлађи победи и спасе отету сестру. Напросто, после слома СССР-а и неуспешне владавине Михаила Горбачова и његових слабих претходника, Јељцину је претекла рушевина од државе. У њој ништа није функционисало, све се распало. У таквим околностима било је илузорно ишта више од њега очекивати – осим да купује време и припреми терен за „нове, паметне, јаке, енергичне људе“.

Шеснаест година касније, шта имамо? Имамо Русију са Путином на челу која се подигла са колена и прешла у глобалну офанзиву, потискујући ужаснуте Американце практично на свим фронтовима. Украјина, Блиски исток, Балкан, Арктик, Тихи океан – у свим овим регионима Русија и њени савезници, а пре свих Кина, активно напредују и неповратно мењају конфигурацију „новог светског поретка“. Није још стигло да се осуши мастило на књигама у којима Американци сами себе хвале како су покорили свет и наметнули свима неолибералну демократију, а њихов поредак већ одлази у прошлост. Није издржао ни две деценије.

Vladimir Putin 2

СНАГА РУСИЈЕ Сви Путинови критичари, покушавајући на било који начин да га изврну руглу и прогласе штетним и неспособним, то чине ударајући на поједине изоловане тачке. Па су, на пример, проналазили „јавашлук и корупцију“ приликом изградње велелепних олимпијских објеката у Сочију, видели историјски крах Русије у чињеници да је рубља девалвирана ради спасавања златних резерви, као и Путинов дебакл када је Софија, под притиском Америке, вероломно повукла свој потпис са уговора о изградњи Јужног тока. Па још када су неофашистичке снаге у Украјини, подржане владајућим неоконзервативним америчким силама, после крваве револуције свргнуле легално изабраног председника Виктора Јануковича – срећи није било краја.

Чак је и спектакуларно враћање Крима у састав Русије без испаљеног метка и војно понижавање читаве украјинске армије потпомогнуте страним и домаћим плаћеницима, такође проглашено за слабост Москве! Разбити агресивну кијевску војну формацију од преко 200.000 људи, наоружану до зуба, а притом остати формално изван сукоба – суштински је била нова болна лекција Путина Западу. „Патриотски критичари“ урлали су до неба: зашто Русија није „ослободила“ целу Украјину, до пољске и мађарске границе? Па ваљда зато што Путин није толико глуп, као они који су се надали да би он починио очигледну спољну агресију на суверену државу, са десетинама хиљада мртвих цивила. Снага Русије током њене хиљадугодишње историје управо и јесте у томе што се увек понашала супротно од агресора који су сањали да је покоре.

Они који не могу да схвате да су Путин и његов народ пригрлили православље и да су почели да живе и понашају се у складу са божјим законима, још увек нису ништа разумели. Бог је у истини, а не у сили, поручује Путин цитирајући Александра Невског. Годинама су му се подсмевали они који приносе крваве ритуалне жртве НАТО-божанству. Сада у Сирији, а претходно у Украјини и Грузији, овај осмех им се заледио на уснама. Нека ускоро погледају у огледало и преброје зубе, да ли су им сви на месту. Русија је почела да задаје болне ударце својим противницима. А они засад само стоје и понављају – не може нам ништа, Путин је смешан и слаб! Да ли ће НАТО имати храбрости да узврати на отворени Путинов изазов? Да ли је спреман да претрпи разарања својих престоница у сукобу са Русијом, на исти начин како су страдали Багдад, Београд, Триполи, Дамаск, Доњецк? Тешко. Пре ће бити да ће се на њиховим лицима, уместо самоувереног подсмеха, ускоро појавити сузе. Тада ће им Русија опростити. И сви ће живети срећно у љубави до краја живота.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *