Став

Милорад Вучелић / главни уредник

Нема ниједног јединог дана да бар десетак пута не прочитамо или не чујемо став да је Косово изгубљено, да је Русија далеко и да Европска унија нема алтернативу. Навикли смо на то. Навикли смо да живимо у разликама као што је то још на почетку седамдесетих година прошлог века често говорила секретарка ЦК Савеза комуниста Латинка Перовић. Приврженост овом ставу доказивала је тако што је само у једном месецу наредила преко двадесет трајних забрана новина и часописа због вербалног деликта, узнемиравања јавности или због увреде друга Тита. А хапсила је и судила „троцкистичке групе“ све зато да бисмо се навикли да живимо у разликама – неко у затвору или на суду, а неко у комфору. Крајње доследно сада се ова госпођа јавља као потписник петиције којом се брани тобоже угрожени председник САНУ од непостојећих оптужби за вербални деликт, а зорно јој се придружују и бројни цензори, прикривени новим маскама, из времена када је она у Србији била бог и батина и када су људи због потписивања петиције о укидању у закону записаног вербалног деликта прогањани, суђени или остајали без посла.

Дакле, више смо се него навикли да чујемо поменуте ставове, слогане и лозинке. Али ретко је ко тако сажето и прегнантно спојио сва три поменута става као што је то учинио председник Српске академије наука и уметности др Владимир Костић: „Неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто и де јуре у нашим рукама… Мој став према Европској унији је друге алтернативе нема… савез са Русијом је вештачка алтернатива и да ли је неко консултовао Русију да ли уопште жели Србију…“

Чак ни тако заокружено спојени ставови не би изазвали посебну пажњу да Владимир Костић није на функцији председника САНУ. Да је то изговорио као лидер неке од странака остатака жутог картела или неке сорошевске неваладине организације готово да нико не би ни реаговао. Још мање би било реакција да је то изрекао приватно и у своје име, као израз својих нескривених политичких склоности, да не обавља функцију коју обавља.

[restrictedarea]

Оправдане критике ове изјаве која је пре свега и де факто и де јуре и морално и политички и историјски не само нетачна него – што је још много горе – неистинита, подстакла је део медија и другосрбијанаца да крену у одбрану председника САНУ Костића, бранећи га од тобожњих напада од квалификација које нико није ни изрекао. У ствари био је то и остаје покушај да се у принципу осујети и унапред дисквалификује свака критика оваквих ставова а посебно она председника Србије Томислава Николића. Појавила се напрасно велика наводна забринутост да би Костић могао да страда због вербалног деликта. А суштина је да су сви „принципијелно“ забринути у ствари ништа друго до Костићеви истомишљеници, који су у њему и високој функцији коју врши пронашли свог гласноговорника. Истовремено ту исту институцију на чијем је он челу неоправдано сматрају централном институцијом зла у Србији.

Ово је уједно прилика да се узгред критички осврнемо на лажни стереотип и тезу да су тобоже после Меморандума САНУ „српски и југословенски комунисти изгледа заувек ућуткали САНУ“. И те како се ова тада највиша научна и културна институција оглашавала, и бранећи Меморандум на својој Скупштини и бивајући веома активна деведесетих. Њу су потом ућуткали и придавили жути демократи и интелектуални конформисти.

По јавним реакцијама, или тачније по изостанку јавних реакција, може се просудити да и готово сви чланови САНУ деле Костићево мишљење. Изузетак је академик Смиља Аврамов која је оштро реаговала и затражила смену актуелног председника САНУ, док је наш историчар и академик  Василије Крестић био речито „уздржан“. Изгледа да је прилично основан песмуљак који кружи друштвеним мрежама у коме се каже: „Сви јунаци ником поникоше и за академски додатак се ухватише.“

Остаје непознато ко је поменутог академика у критичкој јавности назвао издајником. И зашто би некога кога су отворено обузеле албанско-косовске, бриселске и антируске политичке страсти уопште називали издајником. Можда би неко ко је читао Бендину „Издају интелектуалаца“ могао нашег „јунака“ пронаћи у следећим редовима: „Али постоје други ‚интелектуалци‘, код којих је ова издаја непристрасне активности духа далеко шокантнија, ‚интелектуалци‘ чији је утицај на лаике далеко дубљи због престижа који се везује за њихове функције.“

Председника САНУ Костића бисмо могли више него основано и готово реторички упитати како се то и зашто његов тако свети став о Косову поклопио са пријемом Косова у УНЕСКО и покушајима Србије да се томе одупре? Да ли је то његов допринос отварању Поглавља 35 за приступање ЕУ, или је то прилог амандману који треба да погорша овај ЕУ оквир? Када се већ пита да ли је неко консултовао Русију да ли уопште жели Србију, на основу ког то бриселског става он закључује да ЕУ уопште жели Србију? Како је и којом интелектуалном операцијом дошао до реченог закључка? Или једноставно понавља на слободним изборима убедљиво поражен слоган да ЕУ нема алтернативу и покушава да својом функцијом утиче на већину грађана који нису за ЕУ без алтернативе? Хоћемо ли га ускоро чути како се залаже за улазак Србије у НАТО? Можда би и то рекао да га је неко питао.

Да ли је председнику САНУ познато да је Русија гарант Дејтонског споразума и Париског мировног плана, па тако и постојања Републике Српске до које је њему наводно изузетно стало. Да ли му је познато да је руски вето у Савету безбедности УН спречио да се усвоји Британска резолуција којом се Срби проглашавају геноцидним народом и професионалним силоватељима деце, жена и мушкараца? Да ли му је познато да је Русија енергични противник пријема Косова у УНЕСКО и да је захтевала да се одложи гласање о његовом пријему на Извршном одбору те организације? Да ли му је познато да Русија спречава да се ван снаге стави Резолуција 1244. СБ за шта се власт жутог картела, чије идеје он и данас заступа, својски залагала? На основу чега му је онда Москва хладна и толико далека, а Брисел му тако интимно близу.

Намерава ли и даље др Костић да ужива што се у одбрану његовог права на изношење става забрањује свима другима да критикују његове ставове, и да се он као неко несташно дете јавно „дури“ када га због његове функције, а не због њега лично, зову на састанке о важним државним питањима. Да ли српски патријарх свој долазак на такав састанак сматра својом дужношћу а он то тек види као нешто факултативно и као ствар погађања и наговарања. Да ли је такво његово понашање достојно функције коју врши и да ли је у складу с њеним успешним обављањем, и види ли он Академију као једну од већ познатих невладиних организација? Хоће ли и чланови такве организације имати право да заступају своје ставове, уколико их уопште имају, или ће то свето право припадати само њему.

Не треба се, на крају, изненадити ако се албанска косовска власт приликом лобирања за пријем у УНЕСКО основано позове на ставове председника САНУ др Владимира Костића.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    СТАВ!!!
    Став Србије на раскршћу уништених сеоских домаћинстава, народне привреде, радничке класе и интелигенције. Уништен став ПАТРИОТИЗМА. Створена фарма где ричу гологузе, кукуричу огољени петлови уз свесрдну помоћ Марићевих парова, тосу ставови како се то популарно каже
    друге Србије. Борба за став! Дали они бране Академика или своје ставове без маски. Жути-Картел их оснажио, умножио уз материјалну помоћ ЕУ-НАТО ИМПЕРИЈЕ.




    0



    0
  2. Namera izjave našeg „uvaženog“ predsednika je svakome jasna.Za sada je jedina nepoznanica koliki je iznos novca ili nečeg drugog naplatio.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *