Stav

Milorad Vučelić / glavni urednik

Nema nijednog jedinog dana da bar desetak puta ne pročitamo ili ne čujemo stav da je Kosovo izgubljeno, da je Rusija daleko i da Evropska unija nema alternativu. Navikli smo na to. Navikli smo da živimo u razlikama kao što je to još na početku sedamdesetih godina prošlog veka često govorila sekretarka CK Saveza komunista Latinka Perović. Privrženost ovom stavu dokazivala je tako što je samo u jednom mesecu naredila preko dvadeset trajnih zabrana novina i časopisa zbog verbalnog delikta, uznemiravanja javnosti ili zbog uvrede druga Tita. A hapsila je i sudila „trockističke grupe“ sve zato da bismo se navikli da živimo u razlikama – neko u zatvoru ili na sudu, a neko u komforu. Krajnje dosledno sada se ova gospođa javlja kao potpisnik peticije kojom se brani tobože ugroženi predsednik SANU od nepostojećih optužbi za verbalni delikt, a zorno joj se pridružuju i brojni cenzori, prikriveni novim maskama, iz vremena kada je ona u Srbiji bila bog i batina i kada su ljudi zbog potpisivanja peticije o ukidanju u zakonu zapisanog verbalnog delikta proganjani, suđeni ili ostajali bez posla.

Dakle, više smo se nego navikli da čujemo pomenute stavove, slogane i lozinke. Ali retko je ko tako sažeto i pregnantno spojio sva tri pomenuta stava kao što je to učinio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti dr Vladimir Kostić: „Neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de fakto i de jure u našim rukama… Moj stav prema Evropskoj uniji je druge alternative nema… savez sa Rusijom je veštačka alternativa i da li je neko konsultovao Rusiju da li uopšte želi Srbiju…“

Čak ni tako zaokruženo spojeni stavovi ne bi izazvali posebnu pažnju da Vladimir Kostić nije na funkciji predsednika SANU. Da je to izgovorio kao lider neke od stranaka ostataka žutog kartela ili neke soroševske nevaladine organizacije gotovo da niko ne bi ni reagovao. Još manje bi bilo reakcija da je to izrekao privatno i u svoje ime, kao izraz svojih neskrivenih političkih sklonosti, da ne obavlja funkciju koju obavlja.

[restrictedarea]

Opravdane kritike ove izjave koja je pre svega i de fakto i de jure i moralno i politički i istorijski ne samo netačna nego – što je još mnogo gore – neistinita, podstakla je deo medija i drugosrbijanaca da krenu u odbranu predsednika SANU Kostića, braneći ga od tobožnjih napada od kvalifikacija koje niko nije ni izrekao. U stvari bio je to i ostaje pokušaj da se u principu osujeti i unapred diskvalifikuje svaka kritika ovakvih stavova a posebno ona predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Pojavila se naprasno velika navodna zabrinutost da bi Kostić mogao da strada zbog verbalnog delikta. A suština je da su svi „principijelno“ zabrinuti u stvari ništa drugo do Kostićevi istomišljenici, koji su u njemu i visokoj funkciji koju vrši pronašli svog glasnogovornika. Istovremeno tu istu instituciju na čijem je on čelu neopravdano smatraju centralnom institucijom zla u Srbiji.

Ovo je ujedno prilika da se uzgred kritički osvrnemo na lažni stereotip i tezu da su tobože posle Memoranduma SANU „srpski i jugoslovenski komunisti izgleda zauvek ućutkali SANU“. I te kako se ova tada najviša naučna i kulturna institucija oglašavala, i braneći Memorandum na svojoj Skupštini i bivajući veoma aktivna devedesetih. Nju su potom ućutkali i pridavili žuti demokrati i intelektualni konformisti.

Po javnim reakcijama, ili tačnije po izostanku javnih reakcija, može se prosuditi da i gotovo svi članovi SANU dele Kostićevo mišljenje. Izuzetak je akademik Smilja Avramov koja je oštro reagovala i zatražila smenu aktuelnog predsednika SANU, dok je naš istoričar i akademik  Vasilije Krestić bio rečito „uzdržan“. Izgleda da je prilično osnovan pesmuljak koji kruži društvenim mrežama u kome se kaže: „Svi junaci nikom ponikoše i za akademski dodatak se uhvatiše.“

Ostaje nepoznato ko je pomenutog akademika u kritičkoj javnosti nazvao izdajnikom. I zašto bi nekoga koga su otvoreno obuzele albansko-kosovske, briselske i antiruske političke strasti uopšte nazivali izdajnikom. Možda bi neko ko je čitao Bendinu „Izdaju intelektualaca“ mogao našeg „junaka“ pronaći u sledećim redovima: „Ali postoje drugi ‚intelektualci‘, kod kojih je ova izdaja nepristrasne aktivnosti duha daleko šokantnija, ‚intelektualci‘ čiji je uticaj na laike daleko dublji zbog prestiža koji se vezuje za njihove funkcije.“

Predsednika SANU Kostića bismo mogli više nego osnovano i gotovo retorički upitati kako se to i zašto njegov tako sveti stav o Kosovu poklopio sa prijemom Kosova u UNESKO i pokušajima Srbije da se tome odupre? Da li je to njegov doprinos otvaranju Poglavlja 35 za pristupanje EU, ili je to prilog amandmanu koji treba da pogorša ovaj EU okvir? Kada se već pita da li je neko konsultovao Rusiju da li uopšte želi Srbiju, na osnovu kog to briselskog stava on zaključuje da EU uopšte želi Srbiju? Kako je i kojom intelektualnom operacijom došao do rečenog zaključka? Ili jednostavno ponavlja na slobodnim izborima ubedljivo poražen slogan da EU nema alternativu i pokušava da svojom funkcijom utiče na većinu građana koji nisu za EU bez alternative? Hoćemo li ga uskoro čuti kako se zalaže za ulazak Srbije u NATO? Možda bi i to rekao da ga je neko pitao.

Da li je predsedniku SANU poznato da je Rusija garant Dejtonskog sporazuma i Pariskog mirovnog plana, pa tako i postojanja Republike Srpske do koje je njemu navodno izuzetno stalo. Da li mu je poznato da je ruski veto u Savetu bezbednosti UN sprečio da se usvoji Britanska rezolucija kojom se Srbi proglašavaju genocidnim narodom i profesionalnim silovateljima dece, žena i muškaraca? Da li mu je poznato da je Rusija energični protivnik prijema Kosova u UNESKO i da je zahtevala da se odloži glasanje o njegovom prijemu na Izvršnom odboru te organizacije? Da li mu je poznato da Rusija sprečava da se van snage stavi Rezolucija 1244. SB za šta se vlast žutog kartela, čije ideje on i danas zastupa, svojski zalagala? Na osnovu čega mu je onda Moskva hladna i toliko daleka, a Brisel mu tako intimno blizu.

Namerava li i dalje dr Kostić da uživa što se u odbranu njegovog prava na iznošenje stava zabranjuje svima drugima da kritikuju njegove stavove, i da se on kao neko nestašno dete javno „duri“ kada ga zbog njegove funkcije, a ne zbog njega lično, zovu na sastanke o važnim državnim pitanjima. Da li srpski patrijarh svoj dolazak na takav sastanak smatra svojom dužnošću a on to tek vidi kao nešto fakultativno i kao stvar pogađanja i nagovaranja. Da li je takvo njegovo ponašanje dostojno funkcije koju vrši i da li je u skladu s njenim uspešnim obavljanjem, i vidi li on Akademiju kao jednu od već poznatih nevladinih organizacija? Hoće li i članovi takve organizacije imati pravo da zastupaju svoje stavove, ukoliko ih uopšte imaju, ili će to sveto pravo pripadati samo njemu.

Ne treba se, na kraju, iznenaditi ako se albanska kosovska vlast prilikom lobiranja za prijem u UNESKO osnovano pozove na stavove predsednika SANU dr Vladimira Kostića.

[/restrictedarea]