Почетна / Свет / Ратови који одлажу велики рат

Ратови који одлажу велики рат

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Поређење садашње ситуације са оном која је владала 1914. и САД, на заласку неприкосновене моћи, са Аустроугарском: док се спекулише о могућем избијању новог светског рата, воде се увелико они регионалног „формата“, као и агресивни економски подухвати у облику проблематичних трговинских споразума

Отворено и директно упозорење Жан-Клода Јункера упућено недавно на адресу Сједињених Америчких Држава – да Вашингтон не може диктирати Европској унији како ће се понашати према Русији – дошла је, и за јавност на Западу, сасвим неочекивано.

И што је симптоматично: та политички спектакуларна изјава остала је без одјека. Потонула је, једноставно, као да уопште није изговорена. Нико од политичара у европским престоницама није, не бар јавно, „ускочио у тај воз“, иако у европској фамилији, кад је реч о ароганцији пријатеља и савезника с оне стране Атлантика, који често драстично сурово следи само сопствене интересе, у потаји поодавно „кључа“.

Није било ни медијских коментара иако се они, по правилу, оглашавају и на мање провокативан „шлагворт“, хитро и без задршке. То је и даље, очигледно, табу тема. Не треба иритирати Великог брата и доводити у питање постојеће, готово „бетонирано“ стање ствари, које је умни Милорад Екмечић, управо у „Печату“, својевремено описао на прецизан и сликовит начин: оваква Европска унија је компјутерска тастатура по којој пишу амерички прсти.

Усамљени Јункер

Порука председника европске „владе“ (Европске комисије) из маленог „грма“ (Луксембург) могла је тако деловати као велика храброст и отворена побуна. Излазећи усамљенички на барикаде, Јункер је узео „на нишан“ америчког председника. Критиковао је Обаму што је Русију (провокативно) назвао тек нижеразредном, „регионалном силом“. Скренуо му је пажњу на то да Русију треба третирати „на одговарајући начин“. Руси су „горд народ“, који не треба омаловажавати и отписивати, „могу нас брзо подсетити на своје место“.

[restrictedarea]

Повратак на велику сцену

И Руси су то, под Путиновим вођством, заиста већ неколико пута учинили. Сирија је само најновији и најупечатљивији пример њиховог повратка на велику политичку сцену: без Путина и Русије се, признају на Западу ових дана, макар и невољно, више не може решавати ниједан глобални проблем.

То је, очигледно, имао на уму и Јункер залажући се за унапређење односа између Брисела и Москве, на прагматичан начин, уз драматично интонирану констатацију да се „овако више не може“. Да ли је тај вапај био (само) израз страха од последица економског рата (контрапродуктивне санкције против Русије у које је Европа гурнута), или још јачи страх од обнављања Хладног рата, с неугаслом русофобијом, и све учесталијим спекулацијама о могућем врелом, великом рату. Упркос чињеници да се „чешање“ руских и америчких бомбардера на сиријском ужареном небу, укључујући и руске повреде ваздушног простора једне од чланица НАТО (Турска) „држе под контролом“.

Иако барут мирише у ваздуху, ником се, очигледно, бар „до даљег“, не исплати да се игра ватром великог рата, који би за собом донео, и оставио, катаклизмичну пустош, мада су све гласнији „јастребови“ тражећи да се „обузда“ непредвидљиви и незаустављиви Путин.

(Alexander Kots/Komsomolskaya Pravda via AP)
(Alexander Kots/Komsomolskaya Pravda via AP)

Понижење Америке

По матрици Хладног рата и (већ споменуте) русофобије, Западни медији готово панично констатују да је Русија, под Јељцином упала у „црну рупу безначајности“, с новим „јаким лидером“ (Путин) „опет ту“. И да је Путин, „цинично, без скрупула, али тактички вешто“ („Шпигл“), интервенцијом у Сирији, оставио запад без даха и могућег одговора и „понизио Обаму и Америку“. Обамино „понижење“ биће тотално ако Руси почну да дејствују и из Ирака, тамо где су Сједињене Америчке Државе протраћиле толике године, изгубивши четири хиљаде војника и више од два билиона долара.

Руска интервенција у Сирији оставила је мало маневарског простора Западу. И у политичком и у војном смислу. Вашингтон је признао да је његов план у који је уложено пола милијарде долара, не рачунајући издашну помоћ у оружју, како би се оспособила армија такозване „умерене опозиције“ у борби против Асада и фанатичних исламиста (Исламска држава), доживео потпуни фијаско.

Очекивани Путинов успех представљао би заиста тежак ударац за Америку. Остварио би оно што суперсила није била у стању: да победи терористе Исламске државе, да заустави лавину избеглица и задржи, макар до даљег, Асада, као легитимног шефа државе, на „трону“ и да се беспоговорно „инсталира“ као одлучујућа снага на трусном и ужареном Блиском истоку.

Изнуђени уступци

Да то не би деловало као пораз, и подривање светске моћи Америке, Запад је принуђен на уступке и тешке компромисе: да, ипак, координира с Русима дејства у Сирији и да, у тражењу коначног решења, ипак преговара са омраженим „диктатором Асадом“, чије смакнуће је, по „рецепту Гадафи“, покушано потпаљивањем разарајућег грађанског рата, који је наједном, за Вашингтон неочекивано, постао поприште крајње противречних, замршених и запаљивих интереса.

Бараку Обами очигледно није помогла поука коју је својевремено, на почетку владавине, најављујући своју председничку мисију као „мисију мира“ (Нобелов комитет се грдно каје што му је у то, преурањено и без покрића, поверовао, додељујући му, „авансно“, награду за мир!) саопштио: оно што смо 2010, 2012. и 2013. године научили јесте да ниједан (амерички) велики војни ангажман не може да реши проблем у једној земљи ако (тамошње) сукобљене снаге нису у стању да, макар било како, живе у миру. На тој „подлози“ и заветном обећању да неће улазити у нове ратне авантуре, а да ће неизоставно повући оружане снаге из Авганистана и Ирака, зарадио је изборну победу и устоличење, а онда су ствари потекле сасвим другим током, с новим ратним авантурама и изазивањем хаоса, од фамозног „арапског пролећа“, преко Либије Украјине и Сирије.

Путин и Обама

Однос између Русије и Сједињених Америчких Држава се, у контексту најновијих збивања, персонализује: према неодлучном и слабом Бараку Обами, јак, склон ризику, одлучан и муњевит у подухватима Владимир Путин. Амерички експерт за Русију Марк Галоти каже да најбоље оружје Москве нису сухоји, нису елитне јединице које су (пре)узеле Крим, нити атомске подморнице које крстаре Арктиком, најбоље (и најопасније) руско оружје је Путинова способност да „иритира, провоцира и изненађеује“.

Путинов повратак на светску сцену са које је Запад чинио све да га протера, није, међутим, дошао изненада. Немачки медији подсећају да је руски председник још 2007. године у Минхену, на конференцији о безбедности, програмски подсетио да је његова земља, у хиљадугодишњој традицији, (готово) увек водила независну спољну политику и да ће тако и наставити. Од тог скупа до последњег заседања Генералне скупштине Уједињених нација, Путин је суверено корачао том стазом, сакупљајући довољно аргумената да управо у Њујорку огласи рађање новог светског поретка и гашење епохе униполарног света са (пре)доминацијом једне суперсиле, Сједињених Америчких Држава.

Хегемонијална транзиција

Експерти, међутим, упозоравају да „хегемонијална транзиција“ с једне силе на другу никад није ишла без великих ломова. Бројни су они који садашњу ситуацију пореде са оном из 1914. године, а Сједињене Америчке Државе, на заласку неприкосновене моћи, са Аустроугарском: сви страхују од рата, нико га не жели, али се сви наоружавају.

Професорка са универзитета Кембриџ Маргарет Макмилан, на пример, види велику подударност (текст у „Индипенденту“) између „тренутне стварности на Блиском истоку и онога што се догодило пре једног века“: на сцени је „мешавина отровног национализма“ која прети да увуче у сукоб међународних размера силе попут САД, Русије, Ирана и Турске, како би заштитиле сопствене интересе и интересе својих савезника. За њу је то потенцијално „Сарејево 2“: ако Иран дође до нуклеарног оружја, читав регион би могао да постане буре барута попут оног које је експлодирало на Балкану пре сто година, само овога пута „с облацима који личе на печурке“.

Многи највероватнији повод за избијање великог рата, и судара Сједињених Америчких Држава и Русије, виде у агресивном ширењу западне војне алијансе на исток: „окидач“ би могао да буде план да се у НАТО неизоставно укључе Грузија и Украјина.

Потмули економски ратови

Они који размишљају у „историјским димензијама“, подсећају, и упозоравају, да великих ратова нема без великих економских криза. А тренутна ситуација је таква да се, под сенком спекулација о могућем прерастању обновљеног Хладног рата (неки верују да „стари“ никад и није угашен, и да је његово перманентно одржавање најпре у интересу САД) у нови светски рат, воде увелико потмули економски ратови и нова позиционирања, превасходно у режији Вашингтона, а са стратешким циљем да се изолују и „неутралишу“ потенцијалне опасности које представљају Кина, Индија и Русија.

Увелико се, наиме, расправља о контроверзним трговинским споразумима под „шифрама“ ТПП (Транспацифичко партнерство) и ТТИП (Трансатлантско партнерство за трговину и инвестиције). Иницирани су из Вашингтона а преговори о њима се воде у строгој тајности. Стратезима те тајновитости донекле је помрсио рачуне чувени Викиликс: објавио је недавно неколико (нацрта) докумената чији је садржај изазвао узбуну. Из више разлога. У оба се, практично, укида суверенитет националних држава и „надлежност“ се пребацује на моћне, мултинационалне концерне и корпорације. Једна од спорних „ставки“ у тој „транзицији моћи и овлашћења“ је, на пример, садржана у чињеници да би корпорације могле да подижу тужбе против држава, не пред легитимним судовима, него пред (илегалним) арбитражама, због закона који неповољно утичу на њихове „очекиване профите“. По тој „мустри“ моћни концерн „Филип Морис“ већ тужи Уругвај и Аустралију: њихови прописи (као и код нас) обавезују произвођаче дувана да на паклицама видно истакну штетност пушења.

Против Русије и Кине

Циљ споразума САД и Европске уније (ТТИП) о такозваној слободној трговини (бомбастично се најављују велике уштеде и подстицај убрзанијем привредном расту) јесте спречавање ближих односа и економских веза Европе и Русије. Онај други, Транспацифички (ТПП) уперен је против Кине. Процењује се да је стопа раста Западних економија достигла „зенит“ и да никад неће више моћи да ухвати корак са кинеским и индијским растом. Источне (азијске) државе, предвођене Кином и Индијом, надмашиће Запад у привредном расту, иновацијама и приходима, а на крају, у способностима да „пројектују војну силу“.

Вашингтон покушава да игра на карту ривалства између Кине и Индије и да подстиче њихова спорења користећи Јапан, који у страху од Кине „гравитира ка Западу“. Јапан се третира као „последња источна станица Запада“, а споразум ТТП као „стратешка одбрана“ Америке од све снажнијег регионалног утицаја Кине.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *